U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Dubajić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., VV i GG, obe iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nemanja Balj, advokat iz ... i DD iz ..., čiji je punomoćnik Stevan Rajić, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3604/18 od 21.02.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž 3604/18 od 11.07.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 21.08.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3604/18 od 21.02.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž 3604/18 od 11.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 24/16 od 31.01.2018. godine tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen, pa je stavom prvim izreke utvrđeno da je u celosti apsolutno ništav i bez pravnog dejstva Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen i overen dana 05.10.1995. godine kod Opštinskog suda u Vrbasu Ov. br. 1745/95 između tužioca AA iz ... kao prodavca sa jedne strane i tuženog BB iz ... kao kupca sa druge strane, kojim ugovorom je prodavac prodao, a kupac kupio nepokretnosti taksativno navedene u tom stavu; stavom drugim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništav i bez pravnog dejstva Ugovor o poklonu koji je tuženi BB iz ..., kao poklonodavac, zaključio sa tuženom VV iz ..., kao poklonoprimcem, dana 05.12.2008. godine, overen pred Opštinskim sudom u Vrbasu pod Ov. br. 9468/05 dana 05.12.2008. godine u delu u kome je tuženi BB tuženoj VV poklonio nekretnine – poljoprivredno zemljište taksativno navedeno u tom stavu; stavom trećim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništav i bez pravnog dejstva Ugovor o poklonu koji je tužena VV iz ..., kao poklonodavac, zaključila sa tuženom ml.db. GG iz ..., kao poklonoprimcem, dana 05.12.2008. godine, koji je overen kod Opštinskog suda u Vrbasu pod Ov. br. 9467/08 dana 05.12.2008. godine i to u delu u kojem je tužena VV tuženoj GG istim ugovorom poklonila nekretnine – poljoprivredno zemljište taksativno nabrojano u tom stavu; stavom četvrim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništav i bez pravnog dejstva Ugovor o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta koji je solemnizovan kod javnog beležnika Aleksandra Grujića u ... klauzulom o potvrđivanju isprave OPU: 86-2015 dana 07.05.2015. godine zaključen između tuženog BB iz ..., kao prodavca, i tuženog DD iz ..., kao kupca dana 27.03.2015. godine i to u delu kojim je prodavac prodao, a kupac kupio nepokretnosti navedene u tom stavu; stavom petim izreke, tuženi su dužni priznati i trpeti da se na osnovu ove presude, a nakon njene pravnosnažnosti izvrši u javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima uspostava ranijeg stanja upisa na nekretninama i prenos prava svojine u RGZ SKN Srbobran na gore pobrojanim nepokretnostima koje su predmet navedenih ugovora sa njihovog imena na tužioca; stavom šestim izreke, odbačena je tužba u delu u kome je traženo da se utvrdi da parcele navedene u Ugovoru o kupoprodaji od 05.10.1995. godine odgovaraju sada novim parcelama kako je to taksativno navedeno u tom stavu; stavom sedmim izreke, odbačen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se naloži RGZ SKN Srbobran da nakon pravnosnažnosti ove presude sprovede ovakvu svojinsku promenu kroz javne knjige o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima u KO Srbobran i KO Turija; stavom osmim izreke, predlog tužioca za izdavanje privremene mere se delimično usvaja, radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja za utvrđenje ništavosti ugovora i uspostave ranijeg stanja upisa i prenosa prava svojine koje tužilac ima prema tuženima u sporu P 24/2016 Višeg suda u Somboru i određuje privremena mera zabrane oduđenja i opterećenja nekretnina, kako je navedeno u tom stavu; te da će privremena mera trajati do pravnosnažnog okočnanja ovog parničnog postpuka (stav devet izreke); stavom desetim odbačen je deo predloga kojim je traženo da se naloži RGZ SKN Srbobran da izvrši zabeležbu ove mere u evidenciji nepokretnosti na nekretninama tuženih opisanih u napred navedenom stavu; stavom jedanaestim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 470.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate; stavom dvanaestim izreke, zahtev tužioca za dosudu zakonske zatezne kamate na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti se odbija; stavom trinaestim izreke, tužilac se oslobađa od plaćanja sudskih taksi u ovom predmetu.

Rešenjem Višeg suda u Somboru P 24/2016 od 04.04.2018. godine ispravljena je navedena presuda Višeg suda u Somboru u zaglavlju i u petom redu četvrtog stava izreke (druga strana, drugi stav, peti red izreke) u pogledu ličnog imena tužene drugog reda na način što umesto „VV1“ ima da stoji „VV“; te u zaglavlju presude adresa tužene VV, tako da umesto mesta „iz Srbobrana“, treba da stoji „iz Vrbasa“, te se dodaje ili iz „Srbobrana, ulica ... broj ..“, adresa tužene GG tako što se dodaje „ili iz Srbobrana, ulica ... broj ..“, kao i adresa tuženog BB tako što se dodaje „ili iz Srbobrana, ulica ... broj ..“, dok u preostalom delu presuda ostaje neizmenjena.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3604/18 od 21.02.2019. godine žalbe parničnih stranaka su odbijene i pobijani deo presude Višeg suda u Somboru P 24/16 od 31.01.2018. godine ispravljene rešenjem istog suda P 24/16 od 04.04.2018. godine iz stava 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 10, 11, 12 i 13 izreke potvrđen; stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3604/18 od 11.07.2019. godine, ispravljena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3604/18 od 21.02.2019. godine tako što u stavu drugom izreke između reči „troškova“ i „postupka“ umesto pogrešno napiasne reči „parničnog“, treba da stoji reč „žalbenog“.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno, preko punomoćnika, izjavili revizije zbog bitnih povreda odredaba parninog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) pa je utvrdio da revizije tuženih nisu osnovane.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, na koju se revizije neosnovano pozivaju. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizija tuženih, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim BB dana 10.11.1994. godine zaključio pisani ugovor o zajmu u iznosu od 43.000 DM, kojim se tužilac obavezao da će pozajmljeni iznos vratiti zajmodavcu do 21.09.1995. godine. U ovoj parnici tužilac je tvrdio da je dobio na zajam samo 20.000 DM sa enormnom kamatom, jer tužilac pozajmljuje novac „na kamatu“. Kako tužilac nije u ugovorenom roku vratio zajam zajmodavcu BB, tuženi BB je dana 29.04.1996. godine pokrenuo parnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu i taj sud je doneo pravnosnažnu i izvršnu presudu zbog izostanka P 276/1996 dana 21.05.1996. godine kojom je obavezao tužioca da ovde tuženom BB isplati na ime zajma iznos od 141.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.09.1995. godine. Po osnovu te presude tuženi BB je pokrenuo i izvršni postupak protiv tužioca pred istim sudom, koji je vođen pod I br. 530/96 do 07.02.2007. godine kada je obustavljen, a predmet je izlučen. Tužilac je tuženom BB isplatio po osnovu navedenog zajma ukupan iznos od 17.701,15 evra, a tuženi BB se izjasnio da ne zna koliko mu je tužilac još ostao dužan na ime zajma po presudi P 276/96 od 21.05.1996. godine. U međuvremenu kako tužilac nije vratio dug u ugovorenom roku, BB je insistirao i da tužilac prepiše svoju zemlju na njegovo ime kako bi se obezbedilo vraćanje zajma, pa su tužilac i tuženi BB zaključili predmetni ugovor o kupoprodaji Ov. 1745/95 dana 05.10.1995. godine, koji je sproveden u Zemljišnim knjigama, pa je tuženi po tom osnovu dana 02.09.1996. godine podneo i tužbu Opštinskom sudu u Vrbasu koji je doneo presudu zbog izostanka P 243/96 dana 26.09.1996. godine (pravnosnažna 14.12.1996. godine), kojom je obavezao ovde tužioca da tuženom BB prodatu nepokretnost preda u posed i svojinu. Dana 21.11.1996. godine po toj presudi, ovde tuženi BB je pokrenuo izvršni postupak I 530/96 u kome je sačinjen zapisnik 16.06.2003. godine i izvršena primopredaja taksativno navedenih katastarskih parcela tuženom BB, ali je tužilac i dalje ostao u posedu istih uz saglasnost ovde tuženog BB. Deo nepokretnosti koje su bile predmet spornog ugovora o kupoprodaji od 05.10.1995. godine tuženi BB je poklonio svojoj supruzi VV ovde spornim ugovorom o poklonu Ov. 9468/08 od 05.12.2008. godine, koja je iste nepokretnosti poklonila svojoj ćerci iz prvog braka GG ugovorom o poklonu Ov. 9467/2008 istog dana 05.12.2008. godine. Oba ugovora o poklonu sprovedena su u Katastar nepokretnosti rešenjima od 10.12.2008. i 15.12.2008. godine. Deo nepokretnosti koje su bile predmet spornog ugovora o kupoprodaji od 05.10.1995. godine tuženi BB je prodao ovde tuženom DD ugovorom o kupoprodaji od 27.03.2015. godine koji je solemnizovan 07.05.2015. godine kod javnog beležnika OPU: 86-2015. Tužilac je sve do 2015. godine bio u posedu predmetnih nepokretnosti sve do stupanja tuženog DD u posed istih, kada je tužilac protiv tuženog DD pokrenuo parnicu zbog smetanja državine, koja je okončana donošenjem rešenja P 498/15 dana 01.07.2015. godine, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Veštačenjem je utvrđeno kojim sadašnjim katastarskim parcelama odgovaraju katastarske parcele koje su sadržane u ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti od 05.10.1995. godine. Pre no što je tuženi DD zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa tuženim BB (27.03.2015. godine), sa istim je imao formalno zaključene ugovore o zakupu nepokretnosi, po osnovu kojih su koristili subvencije od države, iako tu zemlju nisu nikada pre toga obrađivali, niti su bili u posedu iste, već je u posedu tih nepokretnosti bio tužilac.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo usvajajući tužbeni zahtev tužioca i utvrđujući ništavost spornih ugovora.

Odredbom člana 47. ZOO propisano je da kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav.

Odredbom člana 49. ZOO propisano je da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Odredbom člana 51. ZOO propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom pretku ili dobrim običajima (stav 2.).

Odredbom člana 52. ZOO propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten ugovor je ništav.

Odredbom člana 66. ZOO propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama (stav 1.), ali ako prividan ugovor prikriva niki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2.). Prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu (stav 3.).

Odredbom člana 103. ZOO propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (stav 1.); ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2.).

Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza jedne stranke ima za svoju kauzu obavezu druge stranke, obaveza jedne, osnov je obaveze druge strane. Ugovorom o kupoprodaji kupac se obavezuje da plati određenu cenu zato što će mu prodavac prodati i predati određenu stvar i obrnuto.

Prema tome, kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak određenog pravnog posla, odnosno ugovora. Međutim kauza može biti i prividna, odnosno fiktivna. Ona se javlja kao rezultat volje ugovornih strana koje, inspirisane određenim motivima, lažno predstavljaju trećim licima da su zaključile jedan ugovor sa određenom kauzom, a zapravo ga nisu zaključile. Takva fiktivna kauza dovodi do nastanka fiktivnog ugovora, a takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužilac AA i tuženi BB sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 05.10.1995. godine zaključili samo radi obezbeđenja vraćanja zajma od strane tužioca tuženom BB po ugovoru o zajmu od 10.11.1994. godine; da isti nije zaključen sa namerom (stvarnom voljom stranaka) prenosa prava svojine na prodavčevim – tužiočevim nepokretnostima na tuženog BB, već je cilj zaključenja ugovora bio stvaranje privida prenosa prava svojine nepokretnosti na tuženog BB do vraćanja zajma. Utvrđeno je da tuženi BB po zaključenom ugovoru o kupoprodaji nepokretnosi od 05.10.1995. godine nikada nije isplatio kupoprodajnu cenu tužiocu, niti je stupio u posed i državinu kupljenih nepokretnosti, a tužilac je svo vreme bio u posedu i državini iste, obrađivao zemlju i od ostvarenih prinosa vraćao zajam tuženom BB, postupajući po pravnosnažnoj presudi zbog izostanka Opštinskog suda u Vrbasu P 276/1996 od 21.05.1996. godine u izvršnom postupku sve do 2015. godine (tužilac je tužbu u ovoj parnici podneo 27.05.2016. godine).

I po oceni Vrhovnog suda, tužilac je dokazao da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 05.10.1995. godine prividan – fiktivni pravni posao, jer je tužilac uz saglasnost sa drugom stranom ugovornicom – tuženim BB izjavu volje dao samo prividno, a kakva je bila i izjava volje tuženog BB i da nije bilo stvarne namere ugovornih strana da predmetni ugovor proizvede pravno dejstvo. Tužilac je dakle dokazao da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 05.10.1995. godine prividan simulovan pravni posao koji prikriva drugi ugovor – ugovor o zajmu između istih stranaka od 10.11.1994. godine u iznosu od 43.000 DM, kao disimulovani pravi posao, zbog čega je sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 05.10.1995. godine ne proizvodi pravno dejstvo među ugovornim stranama (član 66. stav 1. ZOO), pa je apsolutno ništav u smislu odredbe člana 103. ZOO i ne proizvodi pravno dejstvo od samog početka (ex tunc).

Po oceni revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili i ništavost oba ugovora o poklonu od 05.12.2008. godine i ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 07.05.2015. godine, zaključenih između tuženog BB i tuženog DD.

Naime, tuženi BB je još prilikom zaključenja ugovora o poklonu sa ovde tuženom VV 05.12.2008. godine i ugovora o kupoprodaji sa tuženim DD od 07.05.2015. godine, kao nesavesna ugovorna strana znao da preduzima pravne poslove koji su nedopušteni sa pravnog i moralnog stanovišta, jer je znao da nije mogao da postane stvarni vlasnik predmetnih nepokretnosti po osnovu simulovanog pravnog posla – ništavog ugovora o kupoprodaji sa tužiocem od 05.10.1995. godine, pa samim tim ni pravo da nepokretnostima dalje raspolaže i otuđuje ih, i nije mogao da tuženoj VV i tuženom DD prenese pravo svojine na nepokretnostima koje ni sam nije imao, tako da je predmet tih ugovora – prenos svojine čiji titular nije tuženi BB, nedopušten i nemoguć u smislu člana 47, 51. i 52. ZOO, zbog čega su ti ugovori ništavi i ne proizvode pravno dejstvo u smislu člana 103. ZOO. Iz istih razloga ništav je i ugovor o poklonu od 05.12.2008. godine zaključen između tužene VV kao poklonodavca i tužene maloletne GG kao poklonoprimca, jer poklonodavac, tužena VV nije mogla postati vlasnik predmetnih nepokretnosti, jer je i ugovor o poklonu koji je zaključla sa tuženim BB ništav, a njegovo zaključenje proisteklo je iz nezakonitog raspolaganja i u skladu je sa opštim načelima prava da niko ne može preneti na drugog više prava no što ga sam ima. Zbog navedenog, neosnovano je pozivanje tuženih na odredbu člana 66. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako se revizijskim navodima tuženih ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković