Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bivši vanbračni partneri. Zajednicu života zasnovali su 1998. godine u porodičnoj kući tuženog na adresi ... broj .. u ... . Od početka trajanja vanbračne zajednice, zbog psiholoških deficita koje imaju obe parnične stranke, njihovi partnerski odnosi nisu bili skladni. Tužilja je psihijatrijski bolesnik sa dijagnozom „šizofrenija“. Zdravstveni problem redovno kontroliše uz lekarski nadzor. Tuženi ima ozbiljniih organskih zdravstvenih problema, ali i probleme psihosomatske prirode. Specifičnost strukture njegove ličnosti ukazuje na prisustvo ekstremne hipersenzibilnosti na situacije u kojoj percipira nepravdu ili kršenje subjektivnih pravila, te u tim momentima ispoljava nekontrolisano ponašanje. Zbog ponašanja da je tuženi svakodnevno na tužilju vikao, vređao, psovao, pretio smrću, a u više navrata fizički maltretirao, tužilja je u 2016. godini tuženog prijavila za nasilje u porodici, kada joj je obezbeđena zaštita, uključujući i boravak u sigurnoj kući. Međutim, svojevoljno se vratila u kuću tuženog. Krajem 2020. godine, ponovo je podnela prijavu protiv tuženog PU Kikinda, kada mu je izrečena hitna mera udaljenja iz kuće. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 212/22 od 06.07.2022. godine tuženom su izrečene mere zaštite od nasilja u porodici – zabrana približavanja tužilji na rastojanju od 500 metara i približavanje mestu njenog stanovanja ili na drugoj adresi stanovanja, ukoliko bude promenjena u toku trajanja mere, te mu naloženo da se iseli iz kuće u kojoj je do tada živeo i određeno da će izrečene mere trajati godinu dana. Od donošenja navedenih mera zaštite od nasilja u porodici do zaključenja glavne rasprave u ovoj pravnoj stvari tužilja živi u porodičnoj kući tuženog. Tuženi u svemu poštuje izrečene mere. On nije pokušao da stupi u kontakt sa tužiljom ni na koji način, a parkiranje vozila na parking prostoru ispred banke gde podiže penziju i plaća račune i radi odlaska kod lekara na redovne kontrole u blizini kuće nije upravljeno na uznemiravanje tužilje. Tužilja ovom tužbom traži da se ranije izrečene mere zaštite od nasilja u porodici produže na još godinu dana ili odrede nove, jer i dalje oseća strah od tuženog.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje za produženje mera zaštite od nasilja u porodici, odnosno njihovo određivanje, primenom člana 198. i 199. Porodičnog zakona, iz razloga što tuženi nakon određivanja mera zaštite više nije vršio nasilje nad tužiljom, nije imao kontakt sa njom niti je isti pokušavao da ostvari posrednim i neposrednim putem, te nisu ispunjeni uslovi za produženje mera zaštite izrečenih presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 212/22 od 06.07.2022. godine, odnosno određivanje drugih mera zaštite.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, broj 18/05...6/15), propisano je da je zabranjeno nasilje u porodici i da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici (član 10). Nasiljem u porodici smatra se ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, naročito: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (član 197 stav 1. i 2). Protiv člana porodice koje vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice (član 198. stav 1). Mera zaštite od nasilja u porodici može se produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena (član 199), a može prestati i pre isteka vremena trajanja ako prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena (član 200).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje, pozivom na citirane odredbe člana 10, 197, 198. i 199. Porodičnog zakona.

U sprovedenom postupku brižljivo je ispitano da li je nakon određivanja mere za zaštitu od nasilja u porodici tuženi nastavio da ispoljava nasilje prema tužilji, odnosno da li je njegovo ponašanje takvo da se može smatrati ugrožavanjem, drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem prema tužilji, te da li je opravdano da se i dalje pruža zaštita merama porodično-pravne zaštite ako više ne postoje razlozi koji bi takvu potrebu nalagali. Kako to kao ovde nije slučaj, nema uslova da se produži trajanje mera zaštite u skladu sa članom 199. Porodičnog zakona. Svrha zaštitnih, porodično-pravnih mera je da se njihovom primenom spreči ponovno vršenje nasilja u porodici, da se obezbedi zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju ili podstiču ponavljanje nasilja, o čemu sud vodi računa i prilikom odlučivanja o produženju već izrečenih mera zaštite.

Kod utvrđenog da tuženi nakon određivanja mera zaštite od nasilja u porodici nije pokušavao da na bilo koji način stupi u kontakt sa tužiljom, te u svemu poštovao izrečene mere, a da je u neposrednu blizinu kuće u kojoj tužilja živi dolazio isključivo zbog plaćanja računa, podizanja penzije u banci i na redovne kontrole kod doktora, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se u ponašanju tuženog nisu ispoljili elementi ponavljanja bilo kog vida nasilja u smislu člana 197. Porodičnog zakona. Kako tužilja od izricanja mera tuženom sa njim više nije u kontaktu, niti on pokušava da sa njom ostvari kontakt, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi ne ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo tužilje, niti postoji opasnost od toga. Tvrdnja da tuženi izaziva strah kod tužilje nije zasnovana na pokazateljima da je njena bezbednost ugrožena, već je u subjektivnoj sferi odraz njene predstave partnerskog odnosa sa tuženim. Činjenica da tuženi parkira vozilo u neposrednoj blizini kuće u kojoj tužilja stanuje, ne čini tužiljin strah od tuženog opravdanim. Nije celishodno produženje mera zaštite od nasilja u porodici samo iz razloga što tuženi odlazi u banku ili kod lekara koji se nalaze u neposrednoj blizini kuće u kojoj tužilja živi, naročito u situaciji kada tuženi ne pokušava da na bilo koji način ostvari kontakt sa tužiljom, niti joj na posredan način stavlja do znanja da je u taj deo grada došao radi kontakta sa njom, kada ga ni ne pokušava ostvariti.

Takođe, tuženom se ne može zabraniti da svoje lične potrebe i obaveze obavlja u banci, ambulanti i na drugim javnim mestima, ako svojim ponašanjem ne ispoljava bezobzirnost, drskost i zlonamernost, niti je takvim ponašanjem prekršio zabranu prilaska tužilji na udaljenosti manjoj od 500 metara. Imajući u vidu ispitano ponašanje tuženog u periodu trajanja mera zaštite, jasno proizlazi da su iste postigle svoju svrhu i da su prestali razlozi zbog kojih su bile određene.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nema osnova za produženje odnosno ponovno određivanje mera zaštite od nasilja u porodici.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio i ostale revizijske navode, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda, jer su u pitanju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud prihvata. Između ostalog, revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kojeg razloga revizija ne može da se izjavi, prema članu 407. stav. 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odučio kao u stavu prvom izreke presude.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu drugom izreke presude, u skladu sa članom 165. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković