Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23 – dr. zakon) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužilje kao korisnika kredita i pravnog prethodnika tužene banke kao davaoca kredita zaključen je 11.07.2008. godine ugovor o stambenom kreditu za kupovinu nepokretnosti kojim je tužilji odobren kredit u iznosu od 64.898,05 CHF u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu na dan puštanja kredita u korišćenje (član 1. tačke 1. i 2.), na period od 30 godina, uz primenu valutne klauzule. Stranke su, između ostalog, ugovorile: da se puštanje kredita u korišćenje i otplaćivanje glavnice, uključujući i kamate, vrši u jednakim mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan isplate/otplate (član 1. tačka 4.); kamata po promenljivoj nominalnoj kamatnoj stopi u visini od 4,25% godišnje od dana puštanja kredita u korišćenje, čiji se obračun vrši komfornom metodom (član 3.); obezbeđenje kredita konstituisanjem hipoteke prvog reda u korist banke na nekretnini za čiju kupovinu je tužilji odobren kredit (član 5. tačka 1.); pravo tužene banke na jednostrani otkaz ugovora u slučaju da korisnik kredita ne izmiri bilo koji dospeli iznos, iz bilo kog razloga, u kom slučaju će se smatrati da je celokupni iznos dospeo sa pripadajućom kamatom (član 10. tačka 1.). Tokom 2011. godine, upisano je u korist tužilje pravo svojine sa 1/1 dela na stanu za čiju kupovinu je odobren kredit. Nakon donošenja odluke Narodne banke Srbije o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti od 24.02.2015. godine, tužena banka je tužilji ponudila 03.04.2015. godine četiri modela otplate kredita, koje tužilja nije prihvatila.

Tužena banka je tužilji, shodno članu 30. Zakona o hipoteci, dostavila 28.10.2016. godine opomenu o prodaji njene nepokretnosti na osnovu založne izjave date od strane založnog dužnika (s pozivanjem na to da po prvoj opomeni od 29.07.2016. godine nije izmirila dug u roku od 30 dana pod pretnjom otkaza ugovora od strane banke), kojom je obavestila da potraživanje banke prema tužilji na dan 18.10.2016. godine iznosi 61.078,22 CHF, pozivajući je da u roku od 8 dana izmiri celokupno dugovanje. U odgovoru na opomenu od 08.11.2016. godine, tužilja je pozvala banku da sa njom zaključi aneks ugovora pod povoljnijim uslovima, uz navođenje da ponudu banke od 03.04.2015. godine smatra nepravičnom i štetnom zbog čega nije prihvatila ni jedan od ponuđenih modela. Dana 23.12.2016. godine, u Listu nepokretnosti ... KO ... zabeležena je hipotekarna prodaja tužiljinog stana zbog neizmirenog potraživanja na osnovu overene založne izjave Ov1 .../... od 22.07.2008. godine od strane založnog dužnika BB u korist tužene banke kao hipotekarnog poverioca. Tužilja je 02.02.2017. godine podnela tužbu u ovoj pravnoj stvari radi raskida predmetnog ugovora o kreditu. Tokom sudskog postupka, tužena banka je tužilji uputila 29.05.2019. godine ponudu za zaključenje ugovora o konverziji u skladu sa Zakonom o konverziji stambenih kredita indeksiranih u CHF (koji je stupio na snagu 07.05.2019. godine), sa stanjem na dan 30.04.2019. godine, kojim bi se dug po kreditu konvertovao iz valute CHF u valutu EUR, te potom taj iznos u EUR (dobijen konverzijom) umanjio za 38% na godišnjem nivou (fiksni deo), na koji bi se primenjivala kamatna stopa bliže navedena u ponudi, sa predlogom ugovora o konverziji (uz ponudu) sa indikativnim obračunom konverzije na taj dan kao i indiktivnim planom otplate. Tužilja nije prihvatila ovu ponudu .

Ekonomsko-finansijskim veštačenjem od 30.09.2017. godine, utvrđeno je da je tužena banka isplatila tužilji odobreni kredit od 64.898,05 CHF u dinarskoj protivvrednosti (što je prema tadašnjem srednjem kursu NBS za CHF odgovaralo iznosu od 3.150.728,94 RSD). Od dana zaključenja ugovora (11.07.2008. godine) do dana veštačenja (30.09.2017. godine) valuta CHF procentualno ojačala (apresirala) u odnosu na valutu EUR za 41,58%, u odnosu na valutu RSD za 114,84% (što predstavlja pad vrednosti valute RSD u odnosu na CHF za 53,45%). S druge strane, i valuta EUR je procentualno ojačala (apresirala) u ovom periodu u odnosu na valutu RSD za 51,75%, odnosno u apsolutnom iznosu za 40,71 dinar. Na dan veštačenja, dug tužilje prema tuženoj banci iznosio je 63.438,11 CHF odnosno 55.106,05 EUR (imajući u vidu srednji kurs NBS za jedan EUR), od čega je glavnica 57.023,52 CHF (sa stanjem na dan 18.10.2016. godine kada je dospelo potraživanje po opomeni banke), a kamata 6.414,59 CHF (neisplaćena redovna i zatezna kamata na dan veštačenja).

Dopunskim veštačenjem od 10.12.2018. godine, utvrđeno je da bi tužilja bila u dugu prema tuženoj banci i u slučaju da je kredit bio indeksiran u valuti EUR (posmatrano od zaključenja ugovora do 18.10.2016. godine). Prema ovom obračunu, odobreni kredit od 64.898,05 CHF na dan zaključenja ugovora iznosio je 40.055,54 EUR (po srednjem kursu NBS za EUR), pa bi visina anuiteta iznosila 243,48 EUR (u pojedinim mesecima 243,39 EUR), tako da bi u posmatranom periodu na ime mesečnih anutiteta tužilja trebalo da plati 24.094,93 EUR, dok je u istom periodu izvršila dinarske uplate od svega 1.861.815,14 RSD, što odgovara iznosu od 17.666,13 EUR (vrednost srednjeg kursa EUR na dan izvršenih uplata), odnosno izvršila je uplatu u manjem iznosu za 6.428,80 EUR, što sa zateznom kamatom od 559,93 EUR (od ukupno obračunate 634,64 EUR od koje bi tužilja platila iznos od 74,71 EUR) čini ukupno iznos od 7.063,44 EUR. To znači da bi dugovanje tužilje na dan 22.10.2016. godine iznosilo 35.056,95 EUR (preostala nedospela neplaćena glavnica). Sledom navedenog, ukupno dugovanje tužilje u valuti EUR na dan 22.10.2016. godine iznosilo bi: 42.045,68 EUR, odnosno 61.323,53 CHF, odnosno 5.179.157,43 RSD.

Dopunskim veštačenjem od 12.01.2021. godine je izvršen i obračun koliko bi iznosio dug tužilje prema četiri modela predviđena Odlukom NBS o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi s kreditima indeksiranim u stranoj valuti od 24.02.2015. godine, pri čemu prva tri modela podrazumevaju konverziju duga iz CHF u EUR, a razlikuju samo u pogledu visine kamatne stope, a veštak je dao dve varijante zavisno od broja mesečnih rata za koje bi se dužnik opredelio (varijanta 1. sa 277 rata i varijanta 2. sa 337 rata). Prema prvom modelu (sa kamatnom stopom od 6,30%) preostali iznos kredita bi bio 53.100,06 EUR, s tim što bi po varijanti 1. mesečni anuitetet iznosio 385,55 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci 99.318,35 EUR), a po varijanti 2. mesečni anuitetet bi iznosio 330,46 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci 111.365,02 EUR). Prema drugom modelu (sa kamatnom stopom od 5,30%) preostali iznos kredita bi bio 55.894,80 EUR, s tim što bi u varijanti 1. mesečni anuitetet iznosio 346,15 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci 95.883,55 EUR), a po varijanti 2. mesečni anuitetet bi iznosio 314,91 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci 106.124,67 EUR). Prema trećem modelu (sa kamatnom stopom od 3,25%) preostali iznos kredita bi bio 58.236,70 EUR, s tim što bi u varijanti 1. mesečni anuitetet iznosio 297,71 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci 79.149,31 EUR), a po varijanti 2. mesečni anuitetet bi iznosio 249,53 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci 87.130,30 EUR). Prema četvrtom modelu (koji podrazumeva dalju otplatu u CHF, uz dospeće 80% mesečnih anuiteta u narednih 36 meseci od dana zaključenja ugovora, do 241 redovnih anuiteta, 12 bez kamate, ukupno rata 289) preostali iznos kredita bio bi 58.236,79 EUR (u kom slučaju dužnik treba da vrati banci iznos od 87.130,30 EUR).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su na osnovu i odredaba članova 133., 135., 1065. u vezi odredaba članova 11., 12.,15. i 18. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i članova 1. stav 1., 11 i 66. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, br. 79/05) usvojili primarni tužbeni zahtev za raskid predmetnog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu, zaključenog dana 11.07.2008. godine između stranaka, zbog bitno promenjenih okolnosti nakon njegovog zaključenja, dok o zahtevu za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kreditu (kao eventualnom tužbenom zahtevu) nisu odlučivali. Ovo stoga što je prema utvrđenom činjeničnom stanju, nezavisno od volje ugovarača, u periodu od zaključenja ugovora do veštačenja došlo do enormnog skoka valute CHF (u kojoj valuti je kredit ugovoren) u odnosu na valutu RSD (u kojoj se vrši otplata kredita) i to za 114,84% (uz istovremeni rast kursa EUR u odnosu na RSD za 51,75%). Zbog toga je visina obaveze tužilje kao korisnika kredita znatno uvećana u odnosu na dan zaključenja ugovora i to u toj meri da otežava ispunjenje ugovornih obaveza tužilje i nije više odgovaralo njenim očekivanjima, te je za nju dovedena u pitanje svrha tog ugovora jer je evidentno da je ispunjenjem ugovora onako kako glasi tužilja zapala u teške ekonomske prilike, kao i da se ne radi o uobičajenom riziku za koji je tužilja koja se na promenjene okolnosti poziva mogla znati ili bila dužna da ih predvidi, pa nema mesta primeni člana 18. ZOO (ponašanje u izvršavanju obaveza i ostvsrivsnju prava), čime se dovodi u pitanje i svrha ugovora. Kako tužena u toku postupka nije pružila ni jedan dokaz da je ispoštovala odredbe Zakona o zaštiti potrošača, na koji način je prekršila načela poštenog prometa (pravo na informisanost potrošača i dr.), došlo je do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužilje (čl.12.-16. ZOO).

Nižestepeni sudovi su zaključili da nisu bili ispunjeni uslovi za pravičnu izmenu predmetnog ugovora u smislu člana 133. stav 4. ZOO prihvatanjem jednog od četiri modela iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka, zbog čega ih tužilja opravdano nije prihvatila (o čemu je obavestila tuženu banku). Ovo stoga što razlika između iznosa preostalog duga po prvom modelu od 53.100,06 evra (kao najpovoljnijem od ponuđenih) i preostalog duga tužilje po dopunskom nalazu veštaka na dan 22.10.2016. godine od 42.045,68 evra (da je kredit bio indeksiran u valuti EUR) iznosi svega 11.054,38 EUR (usled očigledne greške u računanju prvostepenog suda navedeno 9.000,00 EUR). Ni ponuda tužene za konverziju duga od 29.05.2019. godine nije predstavljala pravičnu izmenu ugovora, zbog čega je tužilja opravdano nije prihvatila, jer banka nije dostavila konkretan predlog ugovora o konverziji na koji ponuda upućuje, a iz kog bi se videlo koliko bi tačno iznosila obaveza tužilje obračunata u skladu sa konverzijom u smislu člana 6. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“, br. 31/19).

Po oceni Vrhovnog suda, presude nižestepenih sudova su zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 124. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Prema članu 125. stav 1. ovog zakona, kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu (stav 1.). Ali, poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora (stav 2.) Kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor (stav 3.); Ova pravila važe kako u slučaju kad su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i onda kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla (stav 4.). Prema članu 130. ovog zakona poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan je to saopštiti dužniku bez odlaganja. Prema članu 132. stav 1. ovog zakona, raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete.

Prema članu 133. stav 1.ZOO (raskidanje ugovora zbog promenjenih okolnosti), ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine; Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati (stav 2.). Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze (stav 3.). Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene (stav 4.). Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga (stav 5.).

Prema članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“, br.31/19 od 29.04.2019. godine) je propisano da se ovaj zakon primenjuje i na ugovore o kreditu, odnosno na stambene kredite kod kojih je do dana stupanja na snagu ovog zakona dug po kreditu dospeo u celosti, a nije pokrenut postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, odnosno kod kojih je do tog dana pokrenut ili je u toku postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, uključujući i stambene kredite kod kojih je izvršena prodaja stambene nepokretnosti koja je bila sredstvo obezbeđenja (stav 2.). Odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona, propisano je da je banka dužna da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona dostavi korisniku ponudu za zaključenje ugovora o konverziji uz indikativan obračun konverzije kredita izvršen po kursu na dan slanja primenom kamatne stope iz člana 4. ovog zakona i predlog ugovora kojim se vrši konverzija sa novim planom otplate. Konačan tekst ugovora kojim se vrši konverzija sporazumno će utvrditi banka i korisnik u skladu sa propisima (stav 2.).

Suprotno stanovištu nižestepenih sudova tužbeni zahtev za raskid predmetnog ugovora o kreditu zbog promenjenih okolnosti (koji je tužilja postavila kao primarni), s pozivanjem na član 133. ZOO, je neosnovan. Ovo stoga što je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari (koja je podneta 02.02.2017. godine) došlo do raskida predmetnog ugovora između stranaka i pokretanja postupka hipotekarne prodaje nepokretnosti radi naplate potraživanja po ovom ugovoru. Naime, parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Na raskid ugovora o kreditu, kao dvostarno obaveznog pravnog posla, primenjuju se opšta pravila ovog zakona o raskidu ugovora zbog neizvršenja ugovornih obaveza (član 124.), kao i pravilo o dužnosti obaveštenja prema kojem je poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan to saopštiti dužniku bez odlaganja (član 130.). U konkretnom slučaju, predmetnim ugovorom, između ostalog, ugovoreno je pravo tužene banke na jednostrani otkaz ugovora u slučaju da korisnik kredita ne izmiri bilo koji dospeli iznos, iz bilo kog razloga, u kom slučaju će se smatrati da je celokupni iznos dospeo sa pripadajućom kamatom (član 10. tačka 1.). Kredit je bio obezbeđen konistutisanjem hipoteke prvog reda u korist banke na nekretnini za čiju kupovinu je tužilji odobren kredit (član 5. tačka 1.). Zbog docnje tužilje sa otplatom anuiteta po navedenom ugovoru o kreditu, tužilja suprotno nije dokazala, tužena banka je u skladu sa ugovornom odredbom iz člana 10. tačka 1. (jednostrani otkaz), članovima 124. i 130. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i članovima 29. (prva opomena) i 30. (opomena o prodaji) Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS”, br. 115/05, 60/15, 63 /15 - US, 83/15) obavestila tužilju o otkazu ugovora (opomenom o prodaji od 28.10.2016. godine) i da je kredit proglasila dospelim u iznosu od 61.078,22 CHF sa danom 18.10.2016. godine, ostavljajući joj rok da ispuni obavezu u roku od 8 dana. Kako tužilja ni u ostavljenom roku nije izmirila dug, dana 23.12.2016. godine, u Listu nepokretnosti ... KO ... zabeležena je hipotekarna prodaja tužiljinog stana zbog neizmirenog potraživanja na osnovu overene založne izjave u korist tužene banke kao hipotekarnog poverioca (član 31. Zakona o hipoteci). Dakle, u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari ugovor je bio jednostrano otkazan od strane tužene banke.

Pored toga, sve i da pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari nije došlo do raskida ugovora i započinjanja postupka prinudne prodaje tužiljinog stana radi namirenja potraživanja tužene banke kao hipotekarnog odnosno založnog poverioca, tužbeni zahtev bi bio neosnovan. Po oceni Vrhovnog suda, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, tužilja je imala mogućnost da u smislu odredbe člana 133. stav 4. ZOO održi ugovor na snazi, odnosno da dug smanji prihvatanjem ponude tužene banke za konverziju ugovora od 29.05.2019. godine učinjene na osnovu člana 3. stav 2. i člana 6. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“, br.31/19 od 29.04.2019. godine), kao lex specialis, što ona nije učinila. Ovo stoga što bi prihvatanje ponude za konverziju bez sumnje olakašalo ispunjenje obaveze tužilje prema tuženoj banci u slučaju održanja ugovora na snazi. Prema nalazu veštaka dug tužilje na dan veštačenja iznosio je 63.438,11 CHF (glavnica + kamata) odnosno 55.106,05 EUR, tako da bi sa umanjenjem od 38% prema ponudi tužene banke za konverziju (što čini umanjenje duga za iznos od 20.940,29 EUR) preostali iznos duga bio svega 34.165,76 EUR. Ovo bi svakako predstavljalo povoljniju varijantu za tužilju kao dužnika, kako u odnosu na obračun duga tužilje u EUR koji prema dopunskom nalazu veštaka iznosi 42.045,68 EUR (da je kredit od početka bio indeksiran u valuti EUR), tako i u odnosu na sve varijante iz četiri modela po odluci NBS (po kojima bi se preostali dug kretao u rasponu od 53.100,06 do 58.236,70 EUR). S tim što je, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, ponuda banke za konverziju sadržala sve što je potrebno (uključujući i predlog ugovora) u smislu nevedene odredbe člana 6. stav 1. citiranog Zakona o konverziji. Uostalom, na osnovu člana 133. stav 4. ZOO ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene, kao u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji na osnovu člana 165. stav 2. a u vezi članova 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, tuženoj je dosuđena naknada troškova postupka u iznosu od 1.098.416,00 dinara za radnje preduzete preko punomoćnika iz reda advokata, potrebnih i opredeljeno traženih po vrsti i visini i to za: sastav tri obrazložena podneska iznos od po 30.000,00 dinara, zastupanje na devet održanih ročišta iznos od po 31.500,00 dinara, za pristup na jednom neodržanom ročištu (09.12.2021. godine) iznos od 16.500,00 dinara, sastav dve žalbe iznos od po 60.000,00 dinara, sastav revizije iznos od 60.000,00 dinara, ukupno iznos od 570.000,00 dinara po važećoj AT („Službeni glasnik RS“, br.121/12...37/21 od 14.04.2021. godine), kao i na ime takse na dve žalbe i dve drugostepene odluke iznos od po 83.354,00 dinara, takse na reviziju 97.500,00 dinara i revizijsku odluku iznos od 97.500,00 dinara, ukupno iznos od 528.416,00 dinara po važećoj TT („Službeni glasnik RS“, br.28/94 ... 95/18). Tuženoj nije priznato uvećanje troškova od 20% na ime PDV-a, jer punomoćnik tužene nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u drugom izreke.

Prilikom donošenja odluke Vrhovni sud je imao i vidu da očiglednu pogrešku u pisanju (računanju) na strani 20-oj obrazloženja prvostepene presude sud može da otkloni donošenjem rešenja o ispravci na osnovu člana 362 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković