Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 791/21 od 07.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 427/16 od 28.09.2020. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 i ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP, na koju revident ukazuje budući da je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode tužioca vezane za odlučivanje o zahtevima tužioca, dajući za to razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu vođen krivični postupak, u kom postupku mu je određen pritvor u periodu od 12.04.2006. godine do 04.02.2008. godine. Postupak je vođen zbog više krivičnih dela čije izvršenje je tužiocu stavljeno na teret, a okončan je pravnosnažnom presudom od 15.05.2013. godine, kojom je tužilac oslobođen od optužbe u odnosu na neka od krivičnih dela bliže navedena presudom i pravosnažnim rešenjem od 12.10.2015. godine, kojim je postupak protiv tužioca obustavljen u pogledu ostalih krivičnih dela, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužilac je advokat po profesiji i pre pritvaranja ostvarivao je naknadu za rad u vidu ugovorenog paušala, nagradu od naplaćenog iznosa po uspehu u sporu, kao i od naplaćenih troškova postupka shodno uspehu u sporu. Za vreme pritvaranja nije mogao da radi, zbog čega je trpeo štetu u vidu izgubljene zarade. Visina izgubljene zarade tužioca za period dok je bio u pritvoru iznosi 1.182.325,38 dinara i utvrđena je prema dobiti koju je tužilac ostvario u periodu od 3 godine pre pritvaranja, a prema rešenjima Poreske uprave o utvrđivanju poreza na dobit tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 584. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 27/21) zaključili da tužiocu kao licu neosnovano lišenom slobode u periodu od 12.04.2006. godine do 04.02.2008. godine, pripada pravo na naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi u dosuđenom iznosu (u kom delu se presuda revizijom ne pobija), sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2020. godine, kao dana veštačenja, do isplate. Za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do dana davanja nalaza i mišljenja veštaka, kao i za razliku do potraživanih iznosa za ovaj period, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili kao neosnovan. Po stanovištu nižestepenih sudova, neosnovan je i tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete za period od 04.02.2008. godine, kada je ukinuto rešenje o određivanju pritvora, do 31.12.2013. godine (završetak glavnog pretresa) u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužilac tokom postupka nije pružio dokaze na okolnost da postoji nezakonit ili nepravilan rad organa tužene, odnosno da je došlo do povrede člana 14. Zakonika o krivičnom postupku, zbog dugog trajanja krivičnog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a prema članu 155. istog zakona, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Prema odredbi člana 189. stav 1. istog zakona, oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, prema stavu 2. visina naknade se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kada zakon naređuje šta drugo, a prema stavu 3. pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju, tužilac tužbom potražuje naknadu štete u vidu izmakle koristi u periodu u kom je bio neosnovano lišen slobode –od 12.04.2006. godine do 04.02.2008. godine, a u periodu nakon toga,do 31.12.2013. godine, zbog vođenja krivičnog postupka.

Izmakla korist je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje i ona se mora vezati za delatnost koju poverilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koja se po redovnom toku stvari mogla očekivati. Tužilac je po profesiji advokat, pa je, imajući u vidu da visina dobiti koju je ostvarivao nije prijavljena u zvaničnim finansijskim izveštajima, u kom slučaju bi se moglo pouzdano utvrditi pravo stanje o njegovom poslovanju i prihodima koje je u prethodnom periodu ostvarivao, izmaklu korist predstavljaju prihodi utvrđeni prema rešenjima Poreske uprave o utvrđivanju poreza na dobit tužioca, pa se neosnovano revizijom pobija odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev za razliku između na ovaj način utvrđenih prihoda, odnosno izmakle koristi i potraživanih iznosa. Nasuprot revizijskim navodima, pravilno je primenjeno materijalno pravo i kada je na iznos izmakle koristi zakonska zatezna kamata dosuđena od dana veštačenja, u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 172. Zakona o obligacionim odnosima, propisana je odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršnjem svojih funkcija.

Da bi imao pravo na naknadu štete od tužene u vidu izgubljene zarade u nastalu usled vođenja krivičnog postupka, tužilac je bio u obavezi da dokaže postojanje opštih uslova za građansko-pravnu odgovornost tužene, a to je ne samo postojanje štete, već i da je ta šteta pričinjena nezakonitim, odnosno nepravilnim radom organa tužene u vršenju njihovih funkcija. Nezakoniti rad podrazumeva postupanje organa protivno zakonu ili drugo propisu, odnosno propuštanje da se se zakon ili drugi propisi primene, a nepravilni rad činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti, koje šteti pravu i interesu nekog lica.

Teret dokazivanja okolnosti da je postojao nepravilan ili nezakoniti rad organa tužene za vreme od kad je tužiocu ukinut pritvor do 31.12.2013. godine, bio je na tužiocu. Samo vođenje krivičnog postupka koji je okončan donošenjem oslobađajuće presude ili obustavom postupka, ne predstavlja dokaz nezakonitog rada suda, pa time ni osnov za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka. Tužilac, dakle, nije naveo, niti dokazao, u čemu se sastojao nezakonit, odnosno nepravilan rad pravnosudnih organa da bi država odgovarala po opštim pravilima o odgovornosti za štetu.

Navodima revizije ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu utvrđivanja visine prihoda koje je tužilac ostvarivao u periodu koji je prethodio vođenju krivičnog postupka i određivanju pritvora, što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je odredbom člana 407. stav 2. ZPP, propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković