Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Negotinu O 291/07 od 16.04.2007. godine oglašen za zakonskog naslednika iza smrti svog pok. oca DD, koji je umro 2003. godine, na nepokretnoj imovini bliže označenoj u tom rešenju. Sada pok. DD je 14.09.2001. godine u svojstvu primaoca izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Opštinskog suda u Negotinu pod R3 219/01 od 14.09.2001. godine, kojim ugovorom je posle svoje smrti ostavio svoju nepokretnu imovinu (koja je predmet i ostavinskog rešenja iz 2007. godine) sada pok. ĐĐ svom unuku, tužiočevom sinu, kao davaocu izdržavanja. Sada pok. ĐĐ je preminuo 2009. godine i iza sebe ostavio suprugu i dve ćerke (ovde tužene). Ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Negotinu O 1065/09 od 18.11.2009. godine za zakonskog naslednika pok. ĐĐ oglašena je njegova supruga BB, jer su se ćerke odrekle nasleđa u korist majke. Tužena BB je tokom 2015. godine pokrenula postupak za raspravljanje naknadno pronađene imovine stečene po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R3 219/01 od 14.09.2001. godine, pa je pravnosnažnim ostavinskim rešenjem O 902/15 od 10.09.2015. godine oglašena za naslednika i na toj imovini.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, smatrajući da se utvrđenje ništavosti predmetnog ostavinskog rešenja ne može tražiti u posebnoj parnici, već da se sudske odluke mogu preispitivati samo po pravilima procesnog prava, u postupcima po redovnim i vandrednim pravnim lekovima.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca istu odbio kao neosnovanu, prihvatajući razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud.

Članom 1. ZPP propisano je da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka.

U konkretnom slučaju, tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da je ništavo rešenje Osnovnog suda u Negotinu O. 902/15 od 10.09.2015. godine, kojim je utvrđeno da naknadno pronađenu imovinu iza ostavioca pok. ĐĐ čini imovina koju je ostavilac stekao po osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju R3 219/01 od 14.09.2001. godine zaključenog između pok. ĐĐ, kao davaoca izdržavanja i pok. DD kao primaoca izdržavanja. Pobijajući ovo rešenje navodima tužbe, tužilac zapravo osporava sastav zaostavštine i pravo tuženih na nasledni deo iza pok. supruga i oca u odnosu na naknadno pronađenu imovinu ostavioca zbog ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, ističući svoje pravo zakonskog nasleđivanja. Naslednopravni zahtevi se, međutim, posle pravnosnažnosti u smislu člana 131 ZVP ili o sporu povodom imovine koja je ušla u sastav zaostavštine u smislu člana 131 ZVP, ostvaruju u parničnom postupku isticanjem odgovarajućeg imovinskopravnog zahteva u smislu člana 1. ZPP, a ne pobijanjem ostavinskog rešenja u parničnom postupku. Ostavinsko rešenje se može pobijati samo pravnim lekovima u vanparničnom postupku, dok tužilac svoja prava, za koja tužbom tvrdi da su mu ugrožena, može ostvarivati u parnici u smislu člana 1. ZPP.

Imajući u vidu izneto, tužba kojom se traži utvrđenje ništavosti osporenog rešenja, kao u ovom slučaju, nije dozvoljena pa je istu trebalo odbaciti. Navedeno je, međutim, bez uticaja na drugačiji ishod ove pravne stvari, s obzirom da se nakon pravnosnažnog okončanja postupka odlukom o osnovanosti tužbenog zahteva, u postupku po reviziji tužioca, ne može raspravljati o dozvoljenosti tužbe kojom je taj parnični postupak iniciran.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, smatrajući da revizijom nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković