Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5315/20 od 06.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavovima prvom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to u potvrđujućem delu (stav prvi izreke) tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi Institut za kukuruz „Zemun Polje“ je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova za njegov sastav.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom potvrđujućem delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem teksu ZPP), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni drugih povreda postupka koji mogu biti razlog za izjavljivanje revizije, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se opisno ukazuje revizijom ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između pravnog prethodnika prvotuženog tadašnjeg DP Institut za kukuruz „Zemun Polje“ kao davaoca prava korišćenja i SZR „Elita“ čiji je vlasnik bio tužilac, kao sticaoca prava korišćenja zaključen je 14.05.2003. godine ugovor o prenosu prava korišćenja na zemljištu. Predmet ugovora je ustupanje uz novčanu naknadu prava korišćenja na delovima katastarskih parcela br. .. u površini od 12 ha 57 a 21 m2, br. .. u površini od 01 ha 92 a 16 m2 i br. .. u površini od 02 ha 05 a 60 m2, sve u KO Zemun 4, a na kojima je kao nosilac prava korišćenja upisan davalac prava na korišćenje. Članom 3. ugovora predviđeno je da je za ustupljeno pravo korišćenja sticalac obavezan da isplati novčanu naknadu od 11.480.000,00 dinara, koji iznos će odmah posle potpisivanja i sudske overe ugovora uplatiti davaocu prava korišćenja. Članom 5. ugovoreno je da davalac prava ovim ugovorom prenosi na sticaoca onoliko prava korišćenja koliko sam ima na navedenom zemljištu, a u slučaju da dođe do promene pravnog statusa predmetnog zemljišta i da isto bude u redovnom pravnom prometu davalac prava korišćenja je saglasan da se ugovor može smatrati valjanim kupoprodajnim ugovorom. Ovaj ugovor nije sudski overen. Dana 13.05.2003. godine SZR „Elita“ je po ovom ugovoru isplatila pravnom prethodniku prvotuženog iznos od 5.740.000,00 dinara i tužilac je kao njen vlasnik uveden u posed fizički opredeljenog zemljišta. Dana 06.02.2004. godine odjavljena je SZR „Elita“ (čiji je vlasnik tužilac) a dana 09.10.2009. godine došlo je do statusnih promena prvotuženog tako što je registrovan Institut za kukuruz „Zemun polje“ kao novo pravno lice. Nakon toga, između tužioca kao kupca i tuženog Institut za kukuruz „Zemun Polje“ kao prodavca zaključen je sporazum 25.10.2011. godine, koji takođe nije sudski overen, a kojim su ugovarači u članu 1. saglasno konstatovali da je 14.05.2003. godine zaključen ugovor o prenosu prava korišćenja na zemljištu površine 164 ara (koje predstavlja delove katastarskih parcela .., .. i .. u KO Zemun 4) i da je po tom ugovoru kupac isplatio prodavcu 5.740.000,00 dinara dana 13.05.2003. godine, što predstavlja polovinu ugovorene kupoprodajne cene, nakon čega je kupac uveden u posed 82 ara fizički opredeljenog zemljišta. Saglasno su konstatovali da prodavac nije pribavio potrebnu dokumentaciju za uknjižbu kupca, odnosno njegovog pravnog sledbenika (ovde tužioca) u javnim knjigama i da je, ukoliko ne obezbedi potrebnu dokumentaciju, u obavezi da vrati primljeni novčani iznos sa kamatom, što na dan 30.06.2011. godine iznosi 21.419.493,31 dinara. U članu 4. ovog sporazuma ugovorne strane su se saglasile da predmet kupoprodaje bude 82 ara zemljišta koje je tužilac platio i u čijem je posedu, te da će u tom cilju Institut za kukuruz „Zemun Polje“ podneti Službi za katastar nepokretnosti prijavu obeležavanja i snimanja građevinske parcele koja će se formirati od delova katastarskih parcela broj .., .. i .. . Članom 6. je predviđeno da u slučaju da zbog zakonskih smetnji tužilac ne bude u mogućnosti da se upiše u javne knjige kao korisnik zemljišta, tuženi Institut za kukuruz „Zemun Polje“ je u obavezi da mu na ime povraćaja cene isplati iznos od 17.000.000,00 dinara umesto iznosa navedenog u članu 4. sporazuma. Postupajući u skladu sa ovim sporazumom tuženi Institut za kukuruz „Zemun Polje“ je podneo prijavu Službi za katastar nepokretnosti Zemun 29.11.2011. godine i tražio obeležavanje i snimanje građevinske parcele koja bi bila formirana od delova pomenutih parcela, a čime bi bila izvršena identifikacija katastarske parcele površine 82 ara. Nakon sprovedenih katastarskih promena upisane su sledeće katastarske parcele: broj .. površine 32 ara 34 m2, broj .. površine 44 ara 93 m2 i broj .. površine 4 ara 89 m2 i sve su upisane kao njiva druge klase, gradsko građevinsko zemljište, državna svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja Instituta za kukuruz „Zemun Polje“ DP. Parcele koje su bile predmet ugovora od 14.05.2003. godine su još 1959. godine proglašene kao gradsko građevinsko zemljište.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje njegovog prava svojine na predmetnim katastarskim parcelama br. .., .. i .. KO Zemun Polje sa obrazloženjem da je ugovor od 14.05.2003. godine o prenosu prava korišćenja zemljišta ovih parcela zaključen protivno članu 8a Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije (koji je bio na snazi u vreme njegovog zaključenja) jer je zaključen bez saglasnosti nadležne direkcije i kao takav je ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Stanovište nižestepenih sudova je da prilikom zaključenja ovog ugovora ugovarači nisu bili savesni jer su znali da je reč o ništavom pravnom poslu, što proizilazi iz člana 5. ugovora, te kako tužilac nema ni zakonitu ni savesnu državinu (od momenta zaključenja ugovora i stupanja u posed zemljišta) nije mogao steći pravo svojine (niti pravo korišćenja) održajem u smislu člana 28. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda je u pobijanom potvrđujem delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U vreme zaključenja ugovora o prenosu prava korišćenja na zemljištu od 14.05.2003. godine na snazi je bio Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br.53/95, 3/96, 54/96, 32/97 i 101/05) koji je propisivao uslove za raspolaganje (otuđenje i davanje na korišćenje ili u zakup) nepokretnostima koje koriste državni organi i organizacije, organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije i javne služe iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, pa je tako članom 8a bilo propisano koji su organi nadležni da odlučuju o pribavljanju, otuđenju i davanju na korišćenje nepokretnosti koje koriste javne službe (a to su javna preduzeća i ustanove) uz obavezan uslov neophodne saglasnosti Direkcije za imovinu RS i uz propisanu sankciju ništavosti ako je ugovor zaključen suprotno odredbama ovog člana.

Primenom navedenog zakona, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je ugovor od 14.05.2003. godine koji je zaključen između pravnog prethodnika tužioca i pravnog prethodnika prvotuženog ništav pravni posao jer je izostala saglasnost nadležne Direkcije za imovinu za njegovo zaključenje. Radi se o ugovoru kojim je faktički raspolagano sa fizički opredeljenim delovima određenih katastarskih parcela u državnoj svojini zbog čega je bila neophodna saglasnost Direkcije za imovinu za ovakvo raspolaganje od strane tadašnjeg Instituta za kukuruz „Zemun polje“ koje je u vreme raspolaganja bilo organizovano kao društveno preduzeće.

Shodno tome, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nema punovažan pravni osnov koji je potreban za sticanje svojine na predmetnim katastarskim parcelama, zbog čega nema zakonitu državinu u smislu odredbe člana 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Takođe, pravilan je i činjenično-pravni zaključak sudova da tužilac nije ni savestan držalac predmetnog zemljišta jer je znao da ono nije u redovnom pravnom prometu (zbog čega ugovor od 14.05.2003. godine nije sudski overen), niti je tužilac isplatio cenu u celosti i sve vreme je bio svestan da nema potrebnu dokumenataciju za upis prava korišćenja, odnosno prava svojine u javnoj evidenciji o nepokretnostima i pravima na njima. U takvoj situaciji, pravilno su sudovi zaključili da tužilac nema savesnu državinu u smislu člana 72. stav 2. citiranog zakona, zbog čega ne ispunjava uslove za sticanje prava svojine održajem na osnovu člana 28. istog zakona, bez obzira što je u posedu predmetnih katastarskih pacela od zaključenja ugovora 14.05.2003. godine.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je bio neophodan tuženom Institutu za kukuruz „Zemun Polje“ za vođenje ove parnice, to je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković