Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, koja bi bila od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke. Ukazivanje na bitne povrede odrdba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženom kao kumu u tri navrata dao novac na zajam u ukupnom iznosu od 45.000,00 evra, dve manje pozajmice od 120.000,00 dinara i 3.000,00 evra (koje su zaokružene na 5.000,00 evra), kao i iznos od 40.000,00 evra tako što mu je dao overenu punomoć da proda stan u vlasništvu tužioca po usmenom dogovoru za cenu koju on nađe za shodno i da dobijenu cenu zadrži za sebe, a da kada bude mogao tužiocu isplati 40.000 evra, što je bila tadašnja realna cena stana koju su stranke sporazumno utvrdile. Nakon usmenog dogovora, sačinjen je i ugovor o zajmu od 01.05.2011. godine, koji su potpisale obe stranke i priznanica od 07.10.2011. godine koju nije potpisao tuženi, kao i izjava tuženog o dugu prema tužiocu od 12.02.2014. godine koju je napisao i potpisao tuženi. Tuženi je kao punomoćnik tužioca, kao prodavca sa VV zaključio, kao kupcem predugovor o kupoprodaji od 15.06.2011. godine overen kod Osnovnog suda u Novom Sadu Ov 14439/11 u kojem je konstatovana cena od 33. 500,00 evra, dok je iznos stvarne cene od 36.000,00 evra VV tuženom ispltio narednog dana, a tuženi mu predao ključeve od stana.Tuženi nije predao tužiocu iznos kupoprodajne cene, niti je tužilac od kupca tražio navedeni iznos.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tuženi nije tužiocu vratio iznos od 45.000,00 evra iz ugovora o zajmu od 01.05.2011. godine i primenom člana 557, 562. stav 1. i 558. stav 1. u vezi člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u izreci.

Drugostepeni sud je, prihvatajući kao pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi nije ispunio svoju obavezu vraćanja zajma tužiocu iz zaključenog ugovora o zajmu, preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati na iznos glavnog duga tako što je obavezao tuženog da tužiocu na iznos glavnog duga isplati zakonsku zateznu kamatu od podnošenja tužbe, nalazeći da je obaveza tuženog za vraćanje zajma dospela u vreme kada je primio zahtev tužioca za vraćanje zajma.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta, a u stavu 2. da ukoliko ugovorači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. Kod utvrđenog da je tužilac tuženom u tri navrata dao novac na zajam u ukupnom iznosu od 45.000,00 evra, dve manje pozajmice od 120.000,00 dinara i 3.000,00 evra (koje su zaokružene na 5.000,00 evra), kao i iznos od 40.000,00 evra, tako što mu je dao overenu punomoć da proda stan u vlasništvu tužioca po usmenom dogovoru za cenu koju on nađe za shodno i da dobijenu cenu zadrži za sebe, a da 40.000,00 evra vrati tužiocu kada bude mogao, o čemu je sačinjen i ugovor o zajmu od 01.05.2011. godine, potpisan od strane tužioca i tuženog uz izjavu tuženog od 12.02.2014. godine o postojanju duga, a da tuženi novac nije vratio tužiocu, to je i po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je između parničnih stranaka došlo do zaključenja ugovora o zajmu i tuženi je u obavezi da tužiocu vrati traženi novčani iznos na osnovu napred navedenih odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Sledom navedenog, a suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju se ne radi o prividnom ugovoru u smislu člana 66. ZOO, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da se radilo o pozajmici, a tuženi primenom pravila o teretu dokazivanja nije dokazao odsustvo prave volje ugovorača prilikom zaključenja ugovora o zajmu.

Revizijom tuženog u preostalom delu, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje što po članu 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog, niti se u revizijskom postupku raspravljaju činjenična pitanja.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković