U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Sadržina revizije neosnovano ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s članom 231. ZPP i s tim u vezi na navodno nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Drugostepeni sud je pravilno pošao od odredaba člana 180. Porodičnog zakona kojima je propisano da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (stav 2); da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (stav 3); kao i da veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može da se utvrdi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine (stav 5). S obzirom na citirane odredbe, drugostepeni sud je pravilno primenio pravila o teretu dokazivanja iz ZPP prema kojima se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nisu osporene (član 230. stav 1), a ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primenjuje pravila o teretu dokazivanja, pri čemu teret dokazivanja snosi stranka koja tvrdi da ima neko pravo (činjenica koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava), odnosno stranka koja osporava postojanje nekog prava (činjenica koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji) kako je to propisano odredbom člana 231. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja (rođena 1950. godine) i tuženi (rođen 1947. godine) bili su u braku od 1966. do 2012. godine; a njihova zajednica života prestala je 2008. godine. Tokom braka rođeno je njihovo troje dece, dve ćerke (1967. i 1969. godine) i sin (1973. godine). Prvih godina braka živeli su u zajednici sa roditeljima tuženog, a tokom 1972. godine otišli su na rad u Austriju, prvo tuženi, a zatim i tužilja. Tuženi je u početku obavljao teže fabričke poslove, da bi zatim nekoliko godina vozio kamion, a tužilja je radila prvo u trgovini, a posle kao čistačica. Predmetni plac kupljen je 1979. godine, te se nakon toga tužilja sa sinom vratila u ..., gde su inače sve vreme živele ćerke parničnih stranaka sa dedom i babom po ocu; i boravila tu narednih nekoliko godina. Predmetna kuća sagrađena je na kupljenom placu do kraja 1980. godine, kada se tužilja uselila u nju sa decom. Do 1987. godine tužilja je čuvala decu, radila u kući, uzgajala paradajz na 20 ari placa i prodavala ga „Voćaru“. Tužilja se vratila na rad u Austriju 1987. godine gde je nastavila da živi sa tuženim. U periodu od 1993. do 2007. godine tuženi je radio u mesari, a tužilja kao čistačica u banci i advokatskoj kancelariji i kao haus-majstor u zgradi u kojoj je dat na besplatno korišćenje stan u koji su se stranke preselile 1993. godine. Tuženi se iz tog stana iselio 2007. godine. Parnične stranke su penzioneri - tuženi od 2011. a tužilja od 2012. godine. Zarada tuženog bila je veća, s tim što je tužilja, osim što je bila zaposlena, vodila računa o zajedničkom domaćinstvu, ishrani članova domaćinstva i održavanju stana.

Drugostepeni sud je, kod utvrđenih činjenica da su obe stranke bile u radnom odnosu, da su primanja tuženog bila veća od primanja tužilje, ali da je tužilja obavljala sve poslove domaćinstva (pranje, peglanje, kuvanje, čišćenje), vodila brigu o deci, starala se o imovini, da je u vreme izgradnje kuće živela sa troje zajedničke dece u mestu izgradnje kuće, nadzirala majstore i pomagala u svemu što je bilo potrebno u izgradnji kuće, gajila paradajz na većoj površini i ostvarivala prihode njegovom prodajom, zaključio da tuženi nije oborio pretpostavku iz člana 180. stav 2. Porodičnog zakona o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine, odnosno nije dokazao da je njegov udeo u zajedničkoj imovini veći. I u pogledu zahteva koji se tiče sticanja pomoćne zgrade, drugostepeni sud je takođe ocenio da tuženi nije oborio zakonsku pretpostavku o podjednakim udelima, odnosno nije dokazao da je njegov udeo veći od jedne polovine, imajući u vidu da je ista sagrađena 2002. godine, da radove sa majstorom jeste ugovarao tuženi, ali da su u vreme izgradnje pomoćne zgrade tužilja i tuženi živeli i radili u Austriji, a zajednički stečen novac slali ćerki koja je živela u kući do pomoćnog objekta sa svojom ćerkom i plaćala materijal i majstore.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo na pravilno i potpuno činjenično stanje.

Nisu osnovani navodi revidenta o nepravilnom zaključku drugostepenog suda o jednakom doprinosu supružnika u sticanju zajedničke imovine. Za svoj zaključak o tome da tuženi nije oborio ovu zakonsku pretpostavku drugostepeni sud je dao prihvatljive razloge. Imajući na umu to da supružnici nisu svoje imovinske odnose uredili bračnim ugovorom, u postupku je van razumne sumnje pravilno utvrđeno da su predmetne nepokretnosti stečene radom parničnih stranaka tokom njihove bračne zajednice života u podjednakim suvlasničkim udelima.

U konkretnom slučaju nije bilo mesta zaključku da je zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini iz člana 180. stav 2. Porodičnog zakona oborena i da postoji veći udeo tuženog u toj imovini. Ta je pretpostavka mogla biti oborena utvrđenjem većeg udela jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine u smislu stava trećeg istog člana, ukoliko bi bilo dokazano da je taj supružnik ostvario znatno veće prihode ili da je on u znatno većoj meri vodio poslove u domaćinstvu, starao se o deci i o imovini, odnosno ukoliko bi postojale druge okolnosti od značaja za održavanje ili uvećavanje vrednosti zajedničke imovine, što tuženi nije dokazao. Nije bilo mesta ni primeni stava petog istog člana, prema kome se veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i u prihodima od svoje posebne imovine, jer tuženi nije dokazao da je ulagao sredstva svoje posebne imovine u sticanje predmetnih nepokretnosti. Da bi u sprovedenom postupku bila oborena zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini, odnosno da bi bilo dokazano da u sticanju predmetnih nepokretnosti tokom zajednice života parničnih stranaka postoji veći udeo tuženog, bilo je potrebno da tuženi, osim iznošenja tvrdnji i dostavljanja dokaza o visini svojih primanja iz radnog odnosa, predloži i druge odgovarajuće dokaze kojima bi potvrdio navode vezane za nastanak tog većeg prava. Iako nije pravno nemoguće da stvar stečena radom u zajednici pripadne samo jednom članu zajednice, pod uslovom da o tome postoji sporazum zajedničara (u konkretnom slučaju supružnika – parničnih stranaka) tuženi nije dokazao ni da je takav sporazum postojao niti je dokazao da je on sam imao veći doprinos u sticanju zajedničke imovine, te u odsustvu drugih dokaza važi zakonska pretpostavka o jednakim udelima.

Zbog toga su nižestepeni sudovi, pravilno primenivši citirane odredbe člana 180. Porodičnog zakona i čl. 7. stav 1, 228. i 231. stav 2. ZPP, pravilno zaključio da tuženi nije dokazao da ima veći suvlasnički udeo u predmetnoj nepokretnosti.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud odlučio kao u prvom stavu izreke primenom člana 414. ZPP.

O troškovima postupka po reviziji odlučeno je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. i članom 154. stav 1. ZPP, s obzirom da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, a da izdatak tužilje za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban.

Predsednik veća – sudija

Dragana Boljević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković