Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, između tužioca, kao prodavca i tuženog, kao kupca, zaključen je i overen ugovor o prodaji pred Opštinskim sudom u Požegi Ov br. 100/95 dana 06.02.1995. godine. Tuženog je u postupku overe ugovora zastupao advokat Dragan Leontijević iz ... po overenom punomoćju od strane tuženog. Predmet ugovora su bile nepokretnosti u svojini tužioca, i to dve zgrade na kat.parceli .. i pravo svojine na toj parceli i kat.parcele .. i .. KO ..., za iznos kupoprodajne cene od 150.000,00 tadašnjih dinara, koja je isplaćena od strane kupca prodavcu. Izvedenim dokazima utvrđeno je da je sporni ugovor overen u advokatskoj kancelariji advokata Dragana Leontijevića u subotu dana 04.02.1995. godine, kada je po pozivu navedenog advokata Ljiljana Pjanović, koja je tada radila u Opštinskom sudu u Požegi na radnom mestu radnika za overe, došla u navedenu advokatsku kancelariju, ponela sa sobom knjigu overe i u prisustvu tužioca i advokata Dragana Leontijevića overila njihove potpise na ugovoru. Kao datum overe stavljen je prvi radni dan 06.02.1995. godine. Tužilac je lično potpisao ugovor, a u ime tuženog ugovor je potpisao advokat Dragan Leontijević iz ... koji je predao overeno punomoćje od strane tuženog, koje je Ljiljana Pjanović pročitala, ali je tražila da dostavi punomoćje sa čitkijim tekstom koje će ostati u spisima predmeta overe. Proveru identiteta tužioca i advokata nije vršila jer ih lično poznaje. Tokom postupka je utvrđeno da je Ljiljana Pjanović imala usmeno odobrenje tadašnjeg predsednika suda za overu ugovora u neradne dane i van prostorija suda. Takođe je utvrđeno da je za zaključenje spornog ugovora dato odobrenje od strane Ministarstva finansija RS, Resora za imovinsko-pravne poslove, u skladu sa članom 3. tada važećeg Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, te je od strane tužioca data ponuda Opštini Požega za prodaju predmetnih nepokretnosti, koja nije pokazala interesovanje za njihovu kupovinu.

Na temelju utvrđenih činjenica, prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev nalazeći da je sporni ugovor overen u skladu sa tada važećim Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, br. 39/93), da je tuženi potpisao i overio punomoćje kojim je ovlastio advokata Dragana Leontijevića da može u njegovo ime i za njegov račun overiti predmetni ugovor i time je ugovor potpisalo ovlašćeno lice od strane tuženog, shodno članu 89., 90. i 91. Zakona o obligacionim odnosima. Odobrenje nadležnog ministarstva za zaključenje ugovora ima značaj dozvole u smislu člana 29. Zakona o obligacionim odnosima, pa se ugovor ne može smatrati ništavim, bez obzira ko je tražio odobrenje. Zaključenje ugovora nije uticalo na pojavu okolnosti i situacija navedenih u članu 3. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 30/89 ... 48/94). Kako je učinjena ponuda Opštini Požega koja nije pokazala interesovanje za kupovinu predmetnih nepokretnosti, ugovor je pravno valjan i nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. Posebno ističe da je predmetni ugovor overen u skladu sa čl. 2., 3., 5. 8. i 9. ranije važećeg Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa i čl. 89., 90. i 91. Zakona o obligacionim odnosima i zaključen u skladu sa tada važećim Zakonom o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, te da tužilac prilikom zaključenja ugovora nije imao primedbe na način i mesto overe predmetnog ugovora, kao i da činjenica da je predmetni ugovor overen van prostorija suda ne čini ugovor ništavim, jer je pravilno utvrđeno da su prilikom overe predmetnog ugovora o prodaji bili lično prisutni tužilac, kao prodavac i za kupca punomoćnik po overenom punomoćju, te da je ugovor overila radnica suda koja je zadužena za overu ugovora i koja je imala odobrenje predsednika suda da u neradni dan i van prostorija suda vrši overe.

Revident osporava primenu materijalnog prava nižestepenih sudova, ističući da prema Zakonu o posebnim uslovima prometa nepokretnosti, koji je bio na snazi u trenutku zaključenja spornog ugovora mora obavezno postojati odobrenje od Ministarstva finansija Republike Srbije da ne postoje smetnje za overu ugovora, a da u momentu overe spornog ugovora navedeno odobrenje nije postojalo, što ugovor čini ništavim. Revident ističe da se odobrenje Ministarstva koje se nalazi u spisima predmeta odnosi samo na parcele, a ne i na zgrade, te da je dobijeno tek 13.02.1995. godine. Ističe i da se u konkretnom slučaju radi o nezakonito sprovedenom postupku overe ugovora jer je bilo neophodno pismeno odobrenje predsednika suda. Revident ukazuje da je prvostepeni sud odbio predlog da se pribavi izveštaj da li je podneta ponuda za kupoprodaju predmetnih nepokretnosti i ko je taj zahtev podneo. U reviziji se i osporava priroda ugovora uz navode da se radi o simulovanom pravnom poslu kojim se prikriva zelenaška kamata.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni sud nalazi da navodi revizije ne stoje. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su izveli zaključak da ne postoji nijedan zakonski razlog ništavosti ugovora o prodaji koji je overen pred Opštinskim sudom u Požegi Ov. br. 100/95 od 06.02.1995. godine. Naime, osporeni ugovor nastao je na osnovu saglasnih izjava volja njegovih ugovarača, overen je u skladu sa tada važećim Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, br. 39/93). Tuženi je potpisao i overio punomoćje kojim je ovlastio advokata da može u njegovo ime i za njegov račun overiti predmetni ugovor, te je time ugovor potpisan od strane ovlašćenog lica u smislu člana 89., 90. i 91. Zakona o obligacionim odnosima. Sama odredba člana 103. ZOO propisuje da je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima - ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Sporna je valjanost pribavljanja forme ugovora. Prema konkretnim okolnostima moglo bi se ocenjivati da li je način na koji je overen potpis ugovornih strana protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ali revizijski sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne radi o takvoj protivnosti, pa nema razloga za ništavost ugovora. Revizijom istaknuti navodi kojima se osporava pravilnost utvrđenja nižestepenih sudova o okolnostima overe potpisa, nisu zakonom predviđeni revizijski put za osporavanje pravilnosti drugostepene presude, s obzirom da po odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija protiv pobijane presude ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Nisu od značaja za ništavost ugovora, revizijom istaknute okolnosti u pogledu obaveznog postojanja odobrenja za zaključenje ugovora u momentu overe ugovora. Saglasnost za zaključenje ugovora, propisana tada važećom odredbom člana 3. stav 1. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 30/89 ... 48/94), jeste postojala, a okolnost da je ona data naknadno, kao i eventualna okolnost da zahtev za dobijanje odobrenja nije podneo kupac, ne utiče na valjanost samog ugovora. Osim toga, tokom postupka je utvrđeno da nije ni bilo zakonskih smetnji za dobijanje odobrenja od strane nadležnog ministarstva. Takođe, predmetno odobrenje Ministarstva se odnosi na dozvolu za prodaju nepokretnosti, pa nisu tačni navodi revidenta da nije bilo odobrenja za prodaju zgrada.

U vezi navoda revidenta kojima se oporava ponuda za kupoprodaju predmetnih nepokretnosti učinjena opštini, ovaj sud ukazuje da je povreda prava preče kupovine zakonom sankcionisana tako da lice koje ima to pravo može tražiti njegovo ostvarivanje tužbom u postupku pred sudom, i prema odredbama Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik SRS“ br 43/81...40/89, „Sl. glasnik RS“ br. 53/93...48/94) koji je tada bio na snazi, tako što će zahtevati da se ugovor o prodaji poništi i da se njemu proda pod istim uslovima, i nije razlog za apsolutnu ništavost ugovora.

Takođe, tužilac nije dokazao da se u pogledu zaključenja predmetnog ugovora radi o simulovanom pravnom poslu. Stoga, revizijski navodi tužioca po tom pitanju predstavljaju ocenu, suprotnu zaključku suda, koja predstavlja tužiočevo subjektivno viđenje spornih činjenica.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković