Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, jer se po upućujućoj odredbi iz člana 385. tog zakona, navedena odredba člana 355. ne primenjuje na raspravi i u postupku pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud je na osnovu člana 387. stav 1. tačka 5. ZPP, u sednici veća preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, uzimajući u obzir odluku o postojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja (član 359. stav 3. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P 5572/03 od 16.12.2004. godine, obavezan da pravnom prethodniku tuženih ĐĐ na ime naknade štete isplati iznos od 628.685,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.02.2003. godine do isplate, zatim na ime više naplaćenih troškova rušenja iznos od 12.324,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21.02.2003. godine do isplate i na ime naknade štete za tri polomljene tuje iznos od 2.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2003. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 128.200,00 dinara. Na osnovu te presude, kao izvršne isprave, pravni prethodnik tuženih je podneo predlog za izvršenje 19.09.2003. godine na osnovu koga je Opštinski sud u Nišu doneo rešenje o izvršenju I 3679/05 od 20.09.2005. godine, pa je 30.09.2005. godine izvršni dužnik ovde tužilac, prevnom prethodniku tuženih isplatio dosuđeni iznos sa obračunatom kamatom i troškovima postupka. Međutim, presude nižestepenih sudova su ukinute rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev 2976/05 od 08.02.2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Po ukidanju presuda nižestepenih sudova navedenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, tužilac nije podnosio predlog za protivizvršenje na osnovu tada važećeg Zakona o izvršnom postupku radi vraćanja onoga što je plaćeno s obzirom da je izvršna isprava ukinuta. U ponovljenom parničnom postupku, dva puta su donete identične presude prvostepenog suda (P 1454/06 i P 5937/08) koje su potvrđene odlukama drugostepenog suda, ali su u postupku po reviziji ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, osim u pogledu iznosa od 2.400,00 dinara, na ime naknade štete za polomljene tuje i iznosa od 12.324,00 dinara. Najzad je u ponovljenom postupku presudom Osnovnog suda u Nišu P 4888/11 od 07.02.2013. godine, obavezan ovde tužilac da pravnom prethodniku tuženih na ime naknade štete isplati iznos od 314.342,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 07.02.2013. godine do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 628.685,00 dinara sa kamatom odbijen, kao neosnovan. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1207/13 od 19.09.2013. godine, tako da je postala izvršna 28.10.2013. godine. Među strankama je nesporno da potraživanje tuženih, kao pravnih sledbenika po ovoj pravnosnažnoj presudi iznosi 763.144,01 dinar. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke date su tri varijante (sa dve podvarijante) u pogledu visine potraživanja tužioca, a zatim i koliko iznosi potraživanje nakon prebijanja sa nespornim potraživanjem tuženih na dan 25.08.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom pravila o sticanju bez osnova u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima zaključio, da je pravni prethodnik tuženih bio savestan sticalac naplaćenih novčanih iznosa na osnovu pravnosnažne presude samo do prijema prvog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev 2976/05 od 08.02.2006. godine, a da je nakon toga pravni prethodnik tuženih nesavestan sticalac jer više nije postojao pravni osnov za zadržavanje novčanih sredstava naplaćenih u izvršnom postupku. Prihvatajući drugu varijantu nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio potraživanje tužioca kao osnovano u iznosu od 3.238.567,04 dinara i nakon prebijanja sa nespornim potraživanjem tuženih obavezao tužene da tužiocu isplate iznos od 2.475.432,03 dinara sa kamatom.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da pravni prethodnik tuženih nije nesavestan sticalac novčanih sredstava naplaćenih u izvršnom postupku, niti je to postao prijemom prvog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev 2976/05 od 08.02.2006. godine, jer tim rešenjem predmetna parnica nije okončana. U ponovljenom postupku donete su još dve identične pravnosnažne presude kojima je u celini usvojen tužbeni zahtev pravnog prethodnika tuženih i po kojima je osnovano držao naplaćene novčane iznose. Parnica je okončana tek presudom Osnovnog suda u Nišu P 488/11 od 07.02.20213. godine, kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen i koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1207/13 od 19.09.2013. godine, a koju je pravni prethodnik tuženih primio 10.10.2013. godine. Sve do prijema navedene drugostepene presude pravni prethodnik tuženih je bio savestan sticalac i tek tada je nastala obaveza vraćanja dela sredstava naplaćenih prinudnim putem u izvršnom postupku, sa zateznom kamatom od 10.10.2013. godine. Sledom navedenog, primenom članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, prihvatajući treću varijantu nalaza i mišljenja veštaka (podvarijanta A), utvrđeno je potraživanje tužioca u ukupnom iznosu od 1.104.619,75 dinara, (koje sadrži glavni dug i obračunatu kamatu za period od 10.10.2013. godine do prebijanja međusobnih potraživanja 25.08.2017. godine), odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko utvrđenog a do traženog iznosa od 3.345.749,32 dinara, pa su nakon izvršenog prebijanja sa nespornim potraživanjem tuženih u iznosu od 763.144,01 dinar, obavezani tuženi da tužiocu isplate iznos od 341.475,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.08.2017. godine do isplate.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Po opštem pravilu za sticanje bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Prema članu 214. tog zakona, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. To znači da su dva momenta od kojih teče kamata kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, prvi od dana sticanja (ako je sticalac nesavestan) i drugi od dana podnošenja zahteva, ako je sticalac savestan. Tužilac je u konkretnom slučaju, pravnom prethodniku tuženih u postupku izvršenja isplatio novčani iznos dosuđen pravnosnažnom i izvršnom presudom, koja je zatim ukinuta revizijskim rešenjem Vrhovnog suda Srbije. U tom slučaju pravni prethodnik tuženih je bio savestan sticalac, jer je plaćanje izvršeno na osnovu pravnosnažne i izvršne presude, pa ne duguje kamatu od dana sticanja, već od podnošenja zahteva za isplatu. Plaćanje po sudskoj pravnosnažnoj odluci (u postupku izvršenja), koja je kasnije u postupku po vanrednom pravnom leku ukinuta, nije u momentu plaćanja bilo bez osnova, pa se pravo na zateznu kamatu može potraživati samo od dana podnošenja zahtev za kamatu, posle ukidanja presude, a ne i od njenog izvršenja kada je postojala pravnosnažna sudska odluka na osnovu koje je sud dozvolio izvršenje koje je i sprovedeno, niti od dana ukidanja pravnosnažne presude u postupku po vanrednom pravnom leku. Budući da je u ponovljenom postupku parnica nastavila da teče, pravni prethodnik tuženih nije mogao unapred znati ishod tog postupka, a tužilac nije podnosio predlog za protivizvršenje kada je izvršna isprava pravnosnažno ukinuta, što je bio jedan pravni put za povraćaj naplaćenog, pored drugog u parničnom postupku za povraćaj, po pravilima za sticanje bez osnova, u kom slučaju se o obimu vraćanja odlučuje primenom člana 214. ZOO. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužioca kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, primenom člana 154. u vezi člana 165. ZPP, jer ovo nisu bili nužni troškovi radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković