Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11....10/23 – dr.zakon, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, kao ni druge bitne povrede iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud je pravilno i potpuno primenio odredbe procesnog zakona koje su bile od uticaja na donošenje zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik poslovnog objekta ..., ukupne korisne površine od 1995,80 m2 i kao zakupodavac je dana 16.08.2007. godine zaključio ugovor o zakupu navedenog poslovnog prostora sa preduzećem „M-Rodić“ iz Novog Sada, kao zakupcem, a čiji je pravni sledbenik ovde tuženi. U odredbi člana 7. Ugovora o zakupu (odredba pod naslovom „zakupnina“) , ugovorena je ukupna zakupnina u neto iznosu od 9.519,97 evra mesečno ili 1.142.395,90 evra za deset godina (stav 1.). Ugovorom je određeno da će zakupac od navedenog iznosa zakupnine iz stava 1. predmetnog člana zakupodavcu redovno plaćati 4.686,63 evra po m2 mesečno u dinarskoj protivvrednosti (stav 2.). Zakupodavac će od ukupnog iznosa ugovorene zakupnine zakupodavcu unapred platiti 580.000 evra na koji iznos mu zakupodavac odobrava popust od 142.890,79 evra, tako da neto plaćanje za unapred plaćenu zakupninu iznosi 437.109,21 evro (stav 3.). Deo neto iznosa zakupac će uplatiti direktno banci po osnovu zaključenog ugovora između zakupodavca, zakupca i banke ( u daljem tekstu „trostrani ugovor“), u dinarskoj protivvrednosti. Trostrani ugovor treba da obuhvata obavezu banke, da odmah nakon izmirenja kredita skida hipoteku na predmetnoj nepokretnosti i dozvoli zakupcu upis prava preče kupovine i hipoteke prvog reda iz člana 11. ovog ugovora na predmetnoj nepokretnosti (stav 4.). Po potpisivanju trostranog ugovora, brisanju stare hipoteke, upisu prava preče kupovine i hipoteke prvog reda na strani zakupca, zakupac će ukupan neto iznos zakupnine, umanjen za iznos plaćen na osnovu trostranog ugovora, u roku od tri radna dana uplatiti na tekući račun zakupodavca (stav 5.). U stavu 6. i 7. člana 7. Ugovora, predviđene su pravne posledice neispunjenja obaveze u pogledu potpisivanja trojnog ugovora, brisanja ranije i upisa hipoteke i prava preče kupovine u korist zakupca.

Po zaključenju ugovora o zakupu, tužilac nije prijavio prihod od zakupa i nije bio evidentiran kao obveznik poreza na dodatu vrednost, niti je izdavao fakture zakupcu sa neto zakupninom i obračunatim porezom na dodatu vrednost. Rešenjem Poreske uprave – Regionalni centar Kragujevac koje je doneto 05.03.2013. godine, odbijena je žalba ovde tužioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja o utvrđivanju poreske obaveze tužioca od 27.12.2012. godine. Prvostepenim rešenjem je ovde tužiocu, kao poreskom obvezniku, u postupku terenske kontrole obračunavanja PDV-a, za period od 01.06.2007. godine do 31.12.2008. godine, utvrđena neprijavljena obaveza PDV - a i naložena uplata utvrđene obaveze sa kamatom za navedeni period. Naloženi su obračun i uplata kamate počev od 31.03.2009. godine, do kog dana je u postupku kontrole izvršen obračun kamate pa do dana uplate poreskog duga.

Tužilac u ovom sporu zahteva naknadu materijalne štete u visini iznosa koji je platio na ime PDV –a (7.307. 144,78 dinara), te ispunjenje ugovorne obaveze od tuženog, plaćanjem ostatka poreza sa kamatom (17.546.898,14 dinara), jer smatra da je to bila obaveza tuženog kao zakupca, u svojstvu poreskog platca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je isplatom poreskog duga u iznosu od 7.307.144,78 dinara za period do 31.05.2019. godine, tužilac pretrpeo štetu do koje je došlo propustom tuženog kao isplatioca prihoda od zakupa i poreskog dužnika (poreski platac) da pravilno obračuna i plati porez po ugovoru o zakupu koji sadrži odredbu o neto zakupnini i da je zato primenom člana 154. u vezi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) tuženi u obavezi da tužiocu naknadi nastalu štetu. Takođe, tuženi je dužan da ispuni svoju ugovornu obavezu iz člana 7. Ugovora o zakupu u vezi sa članom 262. ZOO, u pogledu vraćanja neplaćnog poreskog duga sa kamatom, jer nije u ime i za račun tužioca platio PDV, a što je bio dužan kao poreski platac, primenom odredbe člana 10. stav 1. tačka 2. i člana 12. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji je bio na snazi u vreme zaključenja i važenja ugovora o zakupu, te člana 61. stav 1, člana 99. st. 1. stav 4. i člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“ br. 24/01...7/08).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, primenom Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, nalazeći da je poreski obveznik i poreski dužnik tužilac, kao pružalac usluge zakupa. Tužilac je bio dužan da podnese prijavu prihoda od zakupa, da izdaje račune o izvršenom prometu dobara i usluga, da vodi evidenciju i sačinjava preglede obračuna PDV-a, da podnosi poreske prijave i obračunava i plaća PDV, što je propustio. Kako nije ispunio svoju zakonsku obavezu, odgovornost tuženog za nastanak štete je isključena, kao njegova obaveza da postupi po članu 7. zaključenog Ugovora o zakupu poslovnog prostora, plaćanjem u ime tužioca poreza na dodatu vrednost sa kamatom.

Vrhovni sud prihvata pravno stanovište drugostepenog suda.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu iz koga je nastala obaveza tužioca da tuženom izda u zakup poslovni prostor, dok je obaveza tuženog bila da tužiocu plati neto zakupninu, kao čist prihod zakupodavca. Tužilac nije bio evidentiran kao obveznik poreza na dodatu vrednost kod nadležne poreske uprave, iako je od zakupa ostvarivao dobit veću od zakonom propisanog limita za ulazak u sistem PDV-a. Konačnim rešenjem Poreske uprave tužilac je obavezan da, kao pružalac usluge zakupa, podnese poresku prijavu i plati dospele iznose poreza sa kamatom. Shodno navedenom, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz člana 8. stav 1., člana 10. stav 1. i člana 37., 38. stav 1., 42. stav 1. i 42. stav 4. tačka 9. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 87/04 ...64/07), kada je ocenio da je obveznik plaćanja poreza na dodatu vrednost i poreski dužnik tužilac, te da je on bio u obavezi da podnosi prijavu PDV-a poreskoj upravi za svaki poreski period i da isti plaća u svoje ime, a da tuženom kao zakupcu ispostavlja fakture sa iskazanim iznosom PDV-a u svakoj fakturi, u kom slučaju tuženi ne bi bio obveznik plaćanja poreza na dohodak građana. Imajući u vidu da je poreski dužnik tužilac, isključena je odgovornost tuženog za naknadu štete, kao i njegova obaveza ispunjenja ugovora (čl. 154, 155. i 262. ZOO). Drugostepeni sud je dao pravilno tumačenje odredbe ugovora kojom se zakupac obavezuje na isplatu neto zakupnine, koja predstavlja čist prihod zakupodavca na koji se PDV obračunava, te da se ugovaranjem neto zakupnine ne mogu derogirati odredbe o načinu obračuna i plaćanja poreza. U konkretnom slučaju je reč o zakonskoj obligaciji i obavezi iz domena javnog prava. Zbog toga javni interes ima prevagu nad načelom autonomije volje, kao jednom od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima, pa su neosnovani suprotni revizijski navodi.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković