Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 363/22 od 01.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stvovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tuženih za naknadu troškova druostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivanjem na član 404. Zakona o parničnom postupku (ZPP).

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23-drugi zakon ), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Odluke u parnici sa tužbenim zahtevom kao što je ovde zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Predmet tužbenog zahteva je naknada materijalne štete na zasadima tužilaca različitih poljoprivrednih kultura, prouzrokovane elementarnom nepogodom na teritoriji Opštine Ivanjica 31.07.2010. godine i 24.06.2011. godine. Prema utvrđenom činjeničnom stanju do štete na zasadima tužilaca je došlo jer grad sa olujom nije sprečen dejstvom protivgradne zaštite zbog neobezbeđenih protivgradnih raketa od strane tuženih, a da ne postoji doprinos tužilaca za nastalu štetu, s obzirom da je veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke utvrđeno da tužioci nisu mogli da preduzmu mere zaštite od grada u vidu postavljanja protivgradne mreže zbog konfiguracije terena. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da postoji odgovornost tuženog Republičkog hidrometeorološkog zavoda za štetu pričinjenu tužiocima u 2010. godini u smislu člana 34. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 65/08) koji je važio u vreme ovog štetnog događaja, a tužene Republika Srbija – MUP - Sektor za vanredne situacije za štetu pričinjenu tužiocima u 2011. godini u smislu člana 5. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 16/11), koji je stupio na snagu 11.03.2011. godine, kojim je Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzelo od Republičkog hidrometeorološkog zavoda – Sektor za odbranu od grada, zaposlene i postavljena lica, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu za vršenje nadležnosti u oblasti protivgradne zaštite (član 36. stav 3.). Zbog toga su obavezali svakog od tuženih da tužiocima naknade samo onu štetu za koju snose odgovornost u iznosima utvrđenim veštačenjem umanjenim za 30% (jer su tužioci podneskom od 15.09.2021. godine učnili nespornim da je efikasnost protivgradne zaštite 70% i shodno tome umanjili svoja potraživanja), sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, na osnovu članova 154. stav 1., 153. i 189. u vezi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i članova 2., 3. tačka 2., 8. tačka 3. i 9. do 13. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09) koji je važio u vreme oba štetna događaja.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu ne postoje zakonski razlozi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženih. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava, pa ni u pogledu primene člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (podeljena odgovornost), već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je našao da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim stavovima izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda. Pozivanje tuženih u reviziji na odluku Višeg suda u Čačku Gž 508/19 od 22.01.2019. godine i u vezi sa tim da bi osiguranjem zasada tužioci učinili da šteta bude manja, na šta su obavezni po zakonu, nema uticaja na drugačiju odluku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 18.01.2013. godine, radi naknade štete, a preinačena podneskom tužilaca od 15.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora (pobijanog dela) iznosi 834.050,00 dinara (u odnosu na tuženog Republički- hidrometeorološki zavod), odnosno 1.751.750,00 dinara (u odnosu na tuženu Republika Srbija – MUP– Sektor za vanredne situacije).

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković