Rev2 4222/2023 3.19.1.25.1.4; posebna revizija

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4222/2023
04.04.2024. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković, Mirjane Andrijašević i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilaca: AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Blagojević, advokat u ..., protiv tuženih Kompanija „International CG“ d.p. u restrukturiranju Novi Beograd, Kompanija „Generalexport“ d.p. u restrukturiranju Novi Beograd, Agencije za privatizaciju Republike Srbije, Beograd, čiji je pravni sledbenik Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd i Republike Srbije, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 355/22 od 25.03.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 04.04.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 355/22 od 25.03.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 355/22 od 25.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 851/14 od 15.07.2015. godine, stavom I izreke odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti osnovnog suda. Stavom II izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezani prvotuženi, drugotuženi i trećetuženi da tužiocima isplate novčane iznose sa zateznom kamatom po eskontoj stopi Evropske centralne banke od 30.05.2009. godine do isplate. U stavu III izreke odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca kojim su tražili da se četvrtotuženi obaveže da solidarno sa ostalim tuženima isplati tužiocima pojedinačne novčane iznose sa zateznom kamatom kao u ovom stavu izreke. U stavu IV izreke obavezani su prvotuženi, drugotuženi i trećetuženi da tužiocima prvog, drugog, trećeg, četvrtog, petog, šestog i sedmog reda, naknade troškove postupka u iznosu od 1.205.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2015. godine, kao dana presuđenja, pa do konače isplate, a tužioci prvog, drugog, trećeg, četvrtog i petog reda obavezani su da tuženoj četvrtog reda naknade troškove postupka u visini od 82.500,00 dinara. U stavu V izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje prvog reda, tužilje drugog reda, tužioca trećeg reda, tužioca četvrtog reda i tužioca petog reda za oslobađanje od obaveze plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 355/22 od 25.03.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava II izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezani tuženi Kompanija „International CG“ d.p. u restrukturiranju, Kompanija „Generalexport“ d.p. u restrukturiranju i Agencija za privatizaciju Republike Srbije, da tužiocima solidarno isplate dosuđene novčane iznose, sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine, kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.12.2012. godine. Preinačena je prvostepena presuda u delu stava II izreke u kome je dosuđena kamata na iznos glavnog duga, pa su obavezani tuženi da tužiocima na dosuđene iznose glavnog duga solidarno isplate zateznu kamatu u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, počev od 25.12.2012. godine, do isplate, a odbijen je tužbeni zahtev tužilaca za veći iznos kamate od dosuđene, kao neosnovan. Odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu III izreke. Odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije, čiji je pravni sledbenik Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava IV izreke kojom je obavezana tužena Kompanija „International CG“ d.p. u restrukturiranju, Kompanija „Generalexport“ d.p. u restrukturiranju i tužena Agencija za privatizaciju Republike Srbije da solidarno tužiocima naknade troškove postupka u iznosu od 1.205.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate. Preinačena je prvostepena presuda u delu stava IV izreke tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca da se obavežu tuženi da preko dosuđenih zakonskih zateznih kamata na dosuđeni iznos naknade troškova postupka, isplate tužiocima zakonsku zateznu kamatu za period od dana presuđenja, pa do izvršnosti presude, kao neosnovan. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u delu u kom je potvrđena prvostepena presuda u stavu I, II i IV izreke, tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23-dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužilaca za utvrđenje potraživanja na ime novčane naknade u visini od 200 evra po godini staža, koja je utvrđena Programom restrukturiranja prvotuženog i drugotuženog. Nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci imaju pravo na novčanu naknadu u visini od 200 evra po godini staža, koja je utvrđena Programom restrukturiranja prvotuženog i drugotuženog, imajući u vidu da je ovim programom predviđeno da zaposleni/bivši zaposleni imaju pravo na isplatu predmetne novčane naknade ukoliko su državljani Republike Srbije. Obaveze tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, za namirenje prethodno predmetnih potraživanja tužilaca zasnovano je na propustima pravnog prethodnika Agencije za privatizaciju u postupku sprovođenja nadzora u postupku privatizacije prvotuženog i drugotuženog, odnosno Programa restrukturiranja.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Osnov odgovornosti Agencije za privatizaciju se u odluci koja je predmet pobijanja, sastoji u obavezi da naknadi štetu nastalu usled propuštanja da raspolaže sredstvima koje su prema Programu restrukturiranja bila namenjena za isplatu tužiocima, iako su ta sredstva faktički bila na odgovarajućem namenskom računu i postojalo je odobrenje za njihovu dalju distribuciju prema zaposlenima. Visina odštetnog zahteva je odmerena u skladu sa naknadom koja tužiocima pripada sa aspekta realizacije Programa restrukturiranja, čiji je sastavni deo Socijalni program. Kod takvog stanja stvari, nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja, ujednačavanja sudske prakse niti novog tumačenja prava ni u vezi sa odredbom člana 23a. Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“, br.38/01...i 123/07). Prema toj odredbi propisana je sadržina i priroda Socijalnog programa koji se zaključuje između subjekta privatizacije i zaposlenih, dok se odgovornost tužene Agencije za privatizaciju ne zasniva na ispunjenju tako ugovorenih obaveza, već na zasebnom osnovu. Takođe, revizijski navodi trećetužene ne predstavljaju relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz razloga što revident iznosi svoje tumačenje materijalnopravnih propisa kojima je bio uređen položaj Agencije za privatizaciju i njena odgovornost za (ne)sprovođenje Socijalnog programa utvrđenog Programom restrukturiranja prvotuženog i drugotuženog. Pozivanje revidenta na drugačiju sudsku praksu nižestepenih sudova povodom istovrsnih zahteva usmerenih prema trećetuženoj, nije od uticaja na dozvoljenost revizije kao posebne, imajući u vidu da su Vrhovni kasacioni sud i Vrhovni sud u većem broju odluka izneli svoj stav o odgovornosti trećetužene u postupku restrukturiranja koji je sproveden nad Kompanijama „International CG“ i „Generalexport”, na kom stanovištu je i pobijana drugostepena odluka.

Zato je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23-dr. zakon) i našao da revizija trećetužene nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u konkretnoj pravnoj stvari podneta je 26.10.2010. godine. Najviša vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 7.000,00 evra (tužbeni zahtevi trećetužioca i četvrtotužioca).

Imajući u vidu da navedeni novčani iznos ne prelazi zakonom propisani cenzus za dozvoljenost revizije u smislu citirane odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud zaključuje da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća–sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković