U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Đurica i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca SUNCE PLUS DOO Leskovac, čiji je punomoćnik Vlastimir Simonović, advokat u ..., protiv tuženog AGROINDUSTRIJSKO KOMERCIJALNA BANKA AIK BANKA Akcionarsko društvo Beograd, čiji je punomoćnik Zoran Ateljević, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i reviziji tuženog, izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 825/23 od 14.09.2023. godine, u sednici veća održanoj 11.09.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 825/23 od 14.09.2023. godine u delu kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Leskovcu 2P 652/2018 dana 12.09.2019. godine.

ODBACUJE SE revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 825/23 od 14.09.2023. godine u delu kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Leskovcu 2P 652/2018 dana 12.09.2019. godine, kao nedozvoljena.

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 825/23 od 14.09.2023. godine u delu kojim je preinačena presuda Privrednog suda u Leskovcu 2P 652/2018 dana 12.09.2019. godine i odbijen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Leskovcu je doneo presudu 2P 652/2018 dana 12.09.2019. godine, kojom je u I stavu izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete nastale protivpravnim aktom smetanja poseda – oduzimanja državine tužioca na zakupljenoj nepokretnosti u ... u ulici ... broj ..., u periodu od 22.04.2013. godine do 05.02.2015. godine, isplati na ime materijalne štete – stvarne štete zbog oštećenja na opremi iznos od 890.118,00 dinara, štete u vidu izgubljene dobiti iznos od 75.744.082,00 dinara, štete na ime dostizanja nivoa proizvodnje hleba na nivo pre oduzimanja državine i dovođenja materijalne situacije tužioca na nivo pre štetnikove radnje iznos od 63.767.092,00 dinara, ili sve ukupno iznos od 145.401.292,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.02.2016. godine do konačne isplate i u II stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 2.908.500,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 6Pž 825/23 dana 14.09.2023. godine kojom je u I stavu izreke delimično odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Leskovcu P 652/2018 od 12.09.2019. godine u delu stava I izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete nastale protivpravnim aktom smetanja poseda – oduzimanja državine tužioca na zakupljenoj nepokretnosti u ... u ulici ... broj ... . u periodu od 21.04.2013. godine do 05.02.2015. godine, isplati na ime materijalne štete – stvarne štete zbog oštećenja na opremi iznos od 890.118,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.02.2016. godine do isplate; u II stavu izreke preinačio presudu Privrednog suda u Leskovcu P 652/2018 od 12.09.2019. godne u delu stava I izreke tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete nastale protivpravnim aktom smetanja poseda – oduzimanja državine tužioca na zakupljenoj nepokretnosti u ... u ulici ... broj ... . u periodu od 22.04.2013. godine do 05.02.2015. godine, isplati na ime štete po osnovu izgubljene dobiti iznos od 75.744.082,00 dinara i štete na ime dostizanja nivoa proizvodnje hleba na nivo pre oduzimanja državine i dovođenja materijalne situacije tužioca na nivo pre štetnikove radnje iznos od 63.767.092,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.02.2016. godine do isplate i u III izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 6.014.000,00 dinara.

Tužilac je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija drugostepenu presudu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti i na ime dostizanja nivoa proizvodnje pre štetnikove radnje, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Tuženi je podneo blagovremenu posebnu reviziju, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom pobija drugostepenu presudu u stavu I izreke kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu za naknadu stvarne štete zbog oštećenja na opremi u iznosu od 890.118,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.02.2016. godine do isplate, radi potrebe za raspravljanjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, koja se tiču pitanja da li se u odnosu na nedržaoca stvari može primeniti odredba člana 76. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da li se iz razloga ekonomičnosti i sprečavanja odugovlačenja postupka može odbiti sprovođenje dokaznog postupka koji je nužan da bi se postupilo po obaveznom nalogu Višeg suda, u smislu člana 398. stav 2. i člana 419. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao razloge posebne revizije tuženog po odredbama člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), te je na osnovu odredbi iz stava 2. tog člana, odlučio da ne dozvoli posebnu reviziju tužioca, jer za to nisu ispunjeni propisani uslovi, te je rešio kao u prvom stavu izreke ove presude. Pitanje koje je revident istakao, iz domena materijalnog prava, nije od opšteg interesa, niti od interesa za ravnopravnost građana, niti postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava sadržanog u normama člana 76. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava u donošenju presude nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Pitanje da li nižestepeni sudovi mogu ignorisati naloge višeg suda i u vezi s tim odbiti dokazne predloge iz razloga ekonomičnosti i sprečavanja odugovlačenja postupka je procesnopravne prirode, ne može se smatrati pitanjem od značaja za pravilnost primene materijalnog prava kao razloga za reviziju, te po prirodi pitanja ne može biti dozvoljen osnov za posebnu reviziju.

U tom delu revizija je nedozvoljena, po odredbi člana 485. ZPP, jer vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Zato je revizija tuženog odbačena, po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, u drugom stavu izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po reviziji tužioca po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U odbijajućem delu presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, dok povrede na koje revident ukazuje nisu predviđen revizijski razlog po odredbama člana 407. ZPP. Revident ukazuje na činjenično stanje koje je zasnovano na nalazima veštaka o ulaganjima tužioca u razvoj tržišta do 2013. godine, što nije od značaja za odluku o ovom tužbenom zahtevu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pobijana drugostepena presuda, tužilac je od 2007. godine koristio po osnovu zakupa poslovne prostorije u ... u ulici ... broj ..., radi obavljanja registrovane delatnosti – proizvodnje hleba i peciva. Prema pravnosnažnom rešenju Privrednog suda u Leskovcu P 1223/2013 od 07.03.2014. godine, tuženi je dana 22.04.2013. godine smetao posed tužioca na pokretnim stvarima – liniji pekare za proizvodnju i pečenje hleba – tunelskoj peći sa pratećom opremom, koje su bile smeštene u poslovnim prostorijama u ... u ulici ... broj ..., na način što je zamenio bravu na poslovnom prostoru i time onemogućio tužioca da uđe u posed. Smetanje je trajalo do 05.02.2015. godine. Po predlogu tužioca za izvršenje na osnovu izvršne isprave, određeno je sprovođenje izvršenja rešenjem Privrednog suda u Leskovcu I 299/2014 od 19.08.2014. godine i prema zapisniku o popisu i proceni pokretnih stvari I 111/2015 od 05.02.2015. godine tužilac je tada uveden u posed nepokretnosti. Po predlogu za obezbeđenje dokaza o zatečenom stanju objekta i pokretnih stvari, u postupku koji se pred Osnovnim sudom u Leskovcu vodio pod R3 545/15 zapisnikom od 05.02.2015. godine je konstatovano zatečeno stanje na licu mesta, a zatim je po nalogu suda procenjena visina štete na liniji pekare za proizvodnju i pečenje hleba i tunelskoj peći sa pratećom opremom od strane veštaka mašinske struke, na iznos od 890.118,00 dinara po cenama na dan veštačenja, 18.02.20215. godine. Šteta na opremi nastala je time što oprema nije radila oko dve i po godine. Komplet linija bila je blokirana testom, masnoćom i kiselinama, te je zbog takvog stanja i kompletno korodirala, što ukazuje da se radi o šteti koja je nastala usled nasilnog prekida proizvodnje. Nadalje, utvrđeno je da je tužilac bio u neposrednoj državini i obavljao svoju privrednu delatnost mašinama sve do oduzimanja državine od strane ovde tuženog. Utvrđeno je i da je tužilac sa tuženom bankom zaključio ugovor o kreditu 21.09.2012. godine i da je u cilju obezbeđenja potraživanja tuženog iz tog ugovora zaključen ugovor o zalozi pokretne stvari – liniji pekare za proizvodnju i pečenje hleba – tunelske peći sa pretećom opremom. Tužilac nije redovno izmirivao svoje dospele obaveze po kreditu, pa je tuženi aktivirao zalogu prijavom podnetom 30.05.2013. godine, o čemu je i doneto rešenje APR Zl 13863-2/2012 od 03.06.2013. godine, i započeo postupak namirenja potraživanja koje je obezbeđeno založnim pravom dana 22.05.2013. godine, dok je potraživanje dospelo 06.04.2013. godine. U obrazloženju rešenja navedeno je da se dostava obaveštenja o otkazu daljeg korišćenja sredstava i aktiviranja zaloge smatra urednom, jer je više puta pokušana dostava ovde tužioca na adresi u ... broj ..., ali je vraćena sa naznakom „nije tražio“ i da je „zatvoreno“. Prvostepeni sud je iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdio visinu štete po tužioca na ime izgubljene dobiti za period od 23.04.2013. godine do 05.02.2015. godine u iznosu od 75.744.082,00 dinara, te visinu štete na ime dostizanja nivoa proizvodnje na nivo pre oduzimanja državine i dovođenje materijalne situacije tužioca na nivo pre štetne radnje u iznosu od 63.767.092,00 dinara. Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev u celosti osnovan.

Drugostepeni sud smatra pravilnom odluku prvostepenog suda da obaveže tuženog da tužiocu naknadi nastalu stvarnu štetu, zbog oštećenja na opremi, u iznosu od 890.118,00 dinara. Nižestepeni sudovi zaključuju da postoji uzročno- posledična veza između radnje tuženog, nasilnog prekida proizvodnje i nastale štete u vidu oštećenja opreme u visini koja je utvrđena prema ceni na dan veštačenja 18.02.2015. godine, u iznosu od 890.118,00 dinara. Na osnovu toga je pravnosnažnom presudom obavezan tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu zbog oštećenja na opremi, u kom delu posebna revizija nije dozvoljena i revizija tuženog je odbačena.

Međutim, drugostepeni sud zaključuje da je tužilac kao zalogodavac izgubio pravo na državinu opreme kada o dospelosti 06.04.2013. godine nije ispunio obavezu prema tuženom kao založnom poveriocu, prema odredbi člana 20. stav 2. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar. Tuženi je u toj situaciji stekao pravo na državinu po samom zakonu u smislu člana 35. stav 1. istog Zakona. Iz tih razloga drugostepeni sud zaključuje da po redovnom toku stvari tužilac ne bi ostvario očekivanu korist, tako da ostvarenje očekivane dobiti nije sprečeno radnjom tuženog. Stoga zaključuje da tužiocu ne pripada pravo na iznos od 75.744.082,00 dinara na ime štete po osnovu izgubljene dobiti, niti iznos od 63.767.092,00 dinara na ime dostizanja nivoa proizvodnje hleba na nivo pre oduzimanja državine i dovođenja materijalne situacije tužioca na nivo pre štetne radnje, te je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u tom delu.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pravilna.

U delu koji se tiče odluke o odbijanju tužbenog zahteva na ime štete po osnovu izgubljene dobiti za iznos od 75.744.082,00 dinara i za naknadu štete u iznosu od 63.767.092,00 dinara na ime dostizanja nivoa proizvodnje hleba na nivo pre oduzimanja državine i dovođenja materijalne situacije tužioca na nivo pre štetne radnje, revizija nije osnovana, jer je odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje.

Prema odredbama Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar („Službeni glasnik RS“ br. 57/03...99/11), ugovorom o zalozi uređuju se prava i obaveze zalogodavca i poverioca (član 2. stav 3.). Zalogodavac i posle upisa založnog prava u Registar zaloge ima pravo da drži predmet založnog prava i da ga upotrebljava prema njegovoj uobičajenoj nameni, a gubi pravo na državinu ako o dospelosti ne ispuni obavezu prema založnom poveriocu (član 20.) Ako dužnik ne ispuni svoju obavezu o dospelosti, založni poverilac stiče pravo na državinu po samom zakonu (član 35. stav 1.) Zalogodavac je dužan da predmet založnog prava preda založnom poveriocu na njegov zahtev (član 39. stav 2.).

Prema odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema članu 155. istog zakona, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Prema članu 189. stav 3. ZOO, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Ugovorom o zalozi tuženi je tužiocu kao zalogodavcu ostavio založene stvari na korišćenje. Međutim, tužilac je izgubio pravo na državinu stvari kada o dospelosti, 06.04.2013. godine, nije ispunio obavezu prema tuženom kao založnom poveriocu. Time po redovnom toku stvari u konkretnim okolnostima više ne bi mogao da upotrebljava iste stvari u svrhu obavljanja svoje delatnosti. Štaviše, prema stanju u spisima predmeta, u postupku koji se vodio između istih strana radi zaštite od smetanja poseda u kome je doneto rešenje Privrednog suda u Leskovcu 3P 1223/2013 godine, utvrđeno je i da je tuženi tužiocu dostavio obaveštenje o otkazu daljeg korišćenja sredstava 03.04.2013. godine. Kako po redovnom toku stvari tužilac ne bi ostvario korist upotrebom založene opreme, jer je izgubio pravo da je drži i koristi, nije ni mogao osnovano očekivati dobitak od upotrebe založene stvari, to ostvarenje očekivane dobiti nije sprečeno radnjom tuženog. Stoga tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu u vidu izmakle koristi, niti na ime dostizanja nivoa proizvodnje pre oduzimanja poseda. Osim toga, tužilac nije dokazao da je preduzeo radnje i imao izdatke radi dostizanja nivoa proizvodnje hleba i dovođenja materijalne situacije na nivo pre oduzimanja državine na opremi, čime nije dokazao da je trpeo štetu po ovom osnovu.

Iz tih razloga je odbijena revizija tužioca i potvrđena drugostepena presuda u navedenom delu, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković