Istom presudom, prema okrivljenom je na osnovu člana 297. stav 5. u vezi člana 86.KZ izrečena mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B„ kategorije u trajanju od dve godine od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vreme trajanja mere bezbednosti.

Pored toga, istom presudom, okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati sudu iznos od 71.553,66 dinara i na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara, kao i VJT u Šapcu plati iznos od 136.968,24 dinara, OJT u Šapcu iznos od 121.712,90 dinara i oštećenima BB, VV, mal. oštećenoj GG i mal. oštećenoj DD ukupan iznos od 1.794.375,00 dinara, na ime zastupanja od strane punomoćnika, sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, kao i da snosi ostale troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1008/23 od 07.02.2024. godine, odbijene su kao neosnovane žalba VJT u Šapcu i žalba branioca okrivljenog, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Slobodan Antonić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za oba krivična dela ili ukine u celini pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku, kao i da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

U podnetom zahtevu, branilac okrivljenog ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da u konkretnom slučaju u izreci presude sud nije opisao radnju izvršenja, odnosno nije naveo u čemu se sastoji protivpravno postupanje okrivljenog, s obzirom da se okrivljeni kretao dozvoljenom i prilagođenom brzinom, te da na strani okrivljenog nema obeležja krivičnog dela i da je za saobraćajnu nezgodu kriv isključivo pešak. Pored toga, branilac okrivljenog ističe da nisu ostvarena ni obeležja krivičnog dela nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, imajući u vidu da je smrt pešaka nastupila odmah nakon povređivanja na licu mesta.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Odredbom člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja vrši učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara.

Članom 297. stav 2. Krivičnog zakonika propisano je da ako je usled dela iz člana 289. stav 1. i 2. , 290. stav 1. i 2., 291. stav 1.,3. i 4. i 295. stav 1. i 2.. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

Odredbom člana 296. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da vozač motornog vozila ili drugog prevoznog sredstva koji ostavi bez pomoći lice koje je tim prevoznim sredstvom povređeno ili čiju je povredu tim sredstvom prouzrokovao, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, radnje okrivljenog opisane u izreci pravnosnažne presude, po oceni ovog suda, sadrže sva bitna obeležja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stava 1. KZ, kao i krivičnog dela nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ.

U izreci presude je navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom upravljao putničkim motornim vozilom u alkoholisanom stanju, sa sadržajem alkohola u krvi 2,10 promila, na koji način je okrivljeni postupao protivno odredbama člana 187. stav 2. i stav 5. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koja zabranjuje vožnju pod dejstvom alkohola, a u koje stanje – bitno smanjene uračunljivosti je sam sebe doveo, iako je znao da će u takvom stanju upravljati vozilom. Zatim, u toku vožnje, u uslovima noćne vožnje i mokrog kolovoza, nije obratio pažnju na pešaka, odnosno postupio je protivno članu 23. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koga je mogao videti i bio dužan propustiti ga, a koji se nalazio na kolovozu ispred njega prelazeći preko kolovoza sa desne na levu stranu, već je nastavio kretanje vozilom nesmanjenom brzinom preko kolovoza i udario pešaka, od kog udarca je pešak zadobio veći broj lakih i teških telesnih povreda, te teške telesne povrede opasne po život kao i tešku telesnu povredu kvalifikovanu smrću.

Prema tome, po oceni Vrhovnog suda, u izreci presude su navedeni svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stava 1. KZ, pa su suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

U odnosu na krivično delo nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, neosnovani su navodi zahteva da u radnjama okrivljenog nema obeležja tog krivičnog dela, jer je u izreci presude jasno označeno da je usled teške telesne povrede kvalifikovane smrću zadobijene kritičnom prilikom, na licu mesta ubrzo i nastupila smrt, dakle da nije odmah preminuo na licu mesta, a da je okrivljeni, koji je prouzrokovao njegovu povredu, nastavio kretanje motornim vozilom bez zaustavljanja. Prema tome, po oceni Vrhovnog suda, u izreci presude su navedeni svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela iz člana 296. stav 1. KZ, te su suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Iz navedenih razloga, nalazeći da nižestepene presude nisu donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni sud je, u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio kao neosnovan.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ali istu obrazlaže sopstvenom ocenom dokaza, posebno zapisnika o rekonstrukciji, kao i izjašnjenja predstavnika Centra za veštačenje DOO Novi Sad – veštaka saobraćajne struke Milana Adamovića, te izvodi sopstvene zaključke suprotne zaključcima izvedenim od strane nižestepenih sudova, na koji način branilac u suštini osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima suda u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, a što nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva propisani odredbom člana 485. stav 4. ZKP, pa se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Maša Denić , s.r.                                                                                                               Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković