Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene AA, advokat Srđan Papić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da je krivični zakon povređen po pitanju da li je delo za koje je okrivljena goni krivično delo.

Okrivljena je, prema navodima zahteva, oglašena krivom zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ iako stepen krivice kod okrivljene nije bio visok, štetne posledice su odsutne ili neznatne i opšta svrha izricanja krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije u konkretnom slučaju, iz kog razloga branilac smatra da radi o delu malog značaja, u smislu člana 18. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 18. KZ u stavu 1. propisano je da nije krivično delo ono koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja, dok je u stavu 2. propisano da je delo malog značaja ako stepen krivice nije visok, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije. Stavom 3. navedenog člana, propisano je da se odredbe stava 1. i 2. ovog stava mogu primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da je za isključenje postojanja krivičnog dela po ovom osnovu potrebno ispunjenje sva tri, kumulativno postavljena uslova, što se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju.

Krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ za koje je oglašena krivom pobijanim presudama, okrivljena AA izvršila je u vremenskom periodu od 6.8.2017. godine do 6.5.2019. godine, u stanju uračunljivosti, svesna svog dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje htela, na taj način što nije davala izdržavanje za svog sina BB kog je po zakonu dužna da izdržava, a ta dužnost je utvrđena presudom Osnovnog suda u Trsteniku P2 20/16 od 26.12.2016. godine, pravnosnažnom 23.5.2017. godine i izvršnom 15.7.2017. godine.

U ovom slučaju, po stavu Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta dela malog značaja iz člana 18. KZ. Ovo stoga, što iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, za koje je okrivljena optužena i oglašena krivom, jasno proizilazi da stepen krivice, u konkretnom slučaju, nije nizak, već visok jer je okrivljena krivično delo izvršila sa direktnim umišljajem. Osim uslova o stepenu krivice, koji u ovom slučaju nije ispunjen, po oceni ovog suda, nije ispunjen ni uslov u pogledu neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. O ispunjenosti ovog uslova, u pogledu odsutnosti štetnih posledica, može se govoriti ukoliko je reč, između ostalog, o pokušaju krivičnog dela, što ovde nije slučaj obzirom da okrivljena nije davala izdržavanje za svog sina, kog je po zakonu dužna da izdržava, a koja obaveza joj je utvrđena izvršnom sudskom presudom, i to u vremenskom periodu od 6.8.2017. godine do 6.5.2019. godine, pa su samim tim, u konkretnom slučaju, nastupile štetne posledice za sina okrivljene jer je na taj način svakako ugroženo obezbeđivanje njegove ezistencije. Na kraju, imajući u vidu važnost krivičnopravne zaštite prava na izdržavanje, Vrhovni sud nalazi da opšta svrha krivičnih sankcija, odnosno suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom, zahteva izricanje krivične sankcije. Prema tome, kako nije ispunjen ni treći neophodni uslov za primenu instituta dela malog značaja, to po stavu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nema uslova za primenu člana 18. KZ.

Shodno navedenom, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 18. KZ.

Branilac okrivljene u vezi sa istom povredom krivičnog zakona, u zahtevu ističe i da okrivljena iz opravdanih razloga nije davala izdržavanje, smatrajući da u konkretnom slučaju ima mesta primeni odredbe člana 195. stav 2. KZ. U tom smislu, branilac u zahtevu navodi da nižestepeni sudovi nisu na odgovarajući način cenili vremenski period u kom je okrivljena bila nezaposlena, a pored toga ni navode odbrane okrivljene o njenim životnim okolnostima u tom periodu niti okolnost da je okrivljena na drugi, posredan način doprinosila izdržavanju svog sina, što potom u zahtevu sam ceni i na osnovu toga iznosi svoj zaključak da okrivljena iz opravdanih razloga nije davala izdržavanje.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, prema nalaženju ovog suda, branilac okrivljene, ceni izvedene dokaze i iznosi svoje činjenične zaključke koji su u pogledu opravdanosti razloga za nedavanje izdržavanja u pobijanim presudama drugačije ocenjeni, i na taj način suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, u čije razmatranje se ovaj sud nije upuštao jer ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP jer je u odnosu na krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ za koja je okrivljena oglašena krivom nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Okrivljena AA je pobijanim presudama oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine, a koje je prema činjeničnom opisu u izreci prvostepene presude, izvršila u vremenskom periodu od 6.8.2017. godine do 6.5.2019. godine.

Odredbom člana 103. tačka 5) KZ propisano je da se, ako u tom zakoniku nije drugačije određeno, krivično gonjenje ne može preduzeti kada protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine, dok je odredbom člana 104. stav 6. KZ propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekno dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Ovaj rok zastarelosti, u konkretnom slučaju, računa se od 6.5.2019. godine, kao dana prestanka protivpravnog stanja, pa je samim tim jasno da ni u vreme donošenja pobijane prvostepene presude dana 5.10.2023. godine, niti u vreme donošenja drugostepene presude dana 8.2.2024. godine, nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na koju se zahtevom za zaštitu branioca okrivljene neosnovano ukazuje.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP navodeći da prvostepenom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe.

U tom smislu, branilac u zahtevu ukazuje da je optužnim aktom javnog tužioca Kt 5034/18 od 9.11.2021. godine okrivljenoj stavljeno na teret da je krivično delo iz člana 195. stav 1. KZ izvršila u vremenskom periodu od 6.8.2017. godine do 6.11.2021. godine, dok joj je preciziranim optužnim aktom od 25.5.2023. godine, stavljeno na teret da je ovo krivično delo izvršila u periodu od 6.8.2017. godine do 6.5.2019. godine. Ovakvo preciziranje optužnog akta, po stavu branioca, znači da je javni tužilac u jednom delu odustao od optužbe, pa je sud u pogledu optužbe da je okrivljena u periodu od 7.5.2019. godine do 6.11.2021. godine izvršila predmetno krivično delo, bio dužan da donese presudu kojom se optužba odbija.

Iznete navode, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je optužnim aktom javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva Kt 5034/18 od 9.11.2021. godine, izmenjenim 25.5.2023. godine, okrivljenoj AA stavljeno na teret krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, koje je izvršila u vremenskom periodu od 6.8.2017. godine do 6.5.2019. godine, za koje je pobijanim presudama oglašena krivom.

Prema članu 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe).

Tužilac može, shodno članu 409. ZKP, da vrši izmene činjeničnog opisa krivičnog dela tokom trajanja krivičnog postupka, pa tako optužni akt može izmeniti izostavljanjem, dodavanjem i/ili promenom određenih činjeničnih navoda, kao i promenom pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim prvostepenom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe, imajući u vidu da između pobijane presude i optužbe postoji potpuni činjenični identitet i to kako subjektivni (identitet okrivljene) tako i objektivni identitet (identitet dela). Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, postoji ukoliko pobijanom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe. Dakle, o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može se govoriti samo kada sud nije doneo odluku o nekoj tački optužbe, odnosno ukoliko nije doneo odluku o nekom krivičnom delu koje je okrivljenom stavljeno na teret, pa ova povreda ne postoji kada sud, nakon što tužilac izmeni optužni akt, odluči o tako izmenjenom optužnom aktu. U konkretnom slučaju sud je pobijanom presudom odlučio o svim navodima izmenjene optužbe.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 8) ZKP ni povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Srđana Papića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                           Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković