Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 124/22 od 18.10.2022. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 04.02.2016. godine, 01.06.2016. godine, 30.09.2016. godine, 28.12.2016. godine, 24.03.2017. godine, 30.06.2017. godine, 24.11.2017. godine, 16.05.2018. godine, 14.08.2018. godine, 29.11.2018. godine, 25.02.2019. godine, 29.05.2019. godine, 30.08.2019. godine, 31.01.2020. godine, 06.07.2020. godine i 25.12.2020. godine, svi bliže označeni u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac dana 01.02.2016. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa tuženim. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je sporazum o raskidu ugovora o privremenim i povremenim poslovima zaključen između tuženog i tužioca br. ...-...-.../... od 12.03.2021. godine nezakonit i da je tužiocu 14.03.2021. godine nezakonito prestao radni odnos i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu 01.02.2016. – 15.03.2021. godine bio radno angažovana kod tuženog na poslovima elektromontera po osnovu 16 zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Tužilac je kod tuženog obavaljao poslove u kontinuitetu, bez prekida, sa drugim zaposlenima kod tuženog na neodređeno vreme na istim poslovima elektromontera. Dana 14.03.2021. godine tužilac je sa tuženim zaključio sporazum o raskidu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 25.12.2020. godine i 15.03.2021. godine je zaključio ugovor o radu na određeno vreme sa Agencijom za posredovanje „...“ d.o.o. Beograd, radi stupanja na privremeni rad u Elektrodistribuciju Srbije d.o.o. Beograd, po osnovu povećanog obima posla.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima zaključeni suprotno članu 197. Zakona o radu, pa radni angažman tužioca ima karakter radnog odnosa na neodređeno vreme, jer je tužilac kod tuženog radio duže od 24 meseca na istim poslovima za kojima je postojala trajna potreba zbog čega su se stekli uslovi iz člana 37. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Tuženi sa tužiocem nije zaključio ugovor o radu danom stupanja zaposlenog na rad, pa kako je tuženi zloupotrebio prava iz Zakona o radu, tužilac je primenom odredbe člana 32. Zakona o radu stekao status zaposlenog lica.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je prvostepeni sud odlučujući o zahtevu tužioca primenivši odredbe Zakona o radu propustio da primeni odredbe Zakona o budžetskom sistemu, i to odredbu člana 27e stav 34. navedenog zakona, s obzirom na to da je tuženi korisnik javnih sredstava. Po oceni drugostepenog suda navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme, u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 105. citiranog zakona. Kako nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiočevog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme, to drugostepeni sud zaključuje da nisu osnovani ni ostali tužbeni zahtevi, čija osnovanost zavisi od odluke o preobražaju radnog odnosa na neodređeno vreme.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova ne može se prema navedenoj odredbi produžavati.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom dva istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan, ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima, ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom šest navedenog člana 37. predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu, spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS „ br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe člana 37. Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme i u odnosu na odredbe člana 32. Zakona o radu, kojima je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, a što proizilazi iz odredbe člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Kod utvrđenog da je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, obavljao iste poslove u u periodu 01.02.2016. – 15.03.2021. godine, da zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, to nije bilo uslova da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi jer su zaključeni da bi se izbeglo zasnivanje radnog odnosa, budući da se u konkretnom slučaju imaju primeniti navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade. Kod navedenog, zakonitost radnog angažovanja tužioca u smislu odredaba Zakona o radu u predmetnom periodu ne utiče na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Navodima revizije tužioca o tome da je sve vreme bio radno angažovana za obavljanje poslova koji, po svojoj prirodi, ne predstavljaju privremene i povremene poslove, već su u pitanju poslovi za kojima je postojala stalna potreba i da je tužilac faktički bio u radnom odnosu, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Tužilac je kod tuženog bio radno angažovan po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu kada on, kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilac nije postigao uspeh u ovom postupku, a trošak za za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban za donošenje odluke revizijskog suda.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković