Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema oceni Vrhovnog suda, revizija tužioca je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br 72/11 ... 13/23 – drugi zakon).

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme u periodu na koji se odnosi predmetno potraživanje (na ime manje isplaćene zarade za rad u smeni u periodu od 15.04.2021. godine do 31.07.2022. godine i za vreme korišćenja godišnjeg odmora u periodu od 16.04.2020. godine do 31.07.2022. godine). Tužilac je poslove obavljao u smenama, radeći svaki drugi dan u vremenu od 07.00 do 19.00 časova, odnosno radio je svaki drugi dan po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07.00 do 19.00 časova, a drugi dan je na pauzi i tako se ciklus ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade, tužiocu zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9% shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“. Tuženi nije vrednovao tužiocu rad u smeni kroz osnovnu zaradu, jer takvo vrednovanje mora biti nedvosmisleno iskazano u isplatnoj listi zaposlenog. Visina potraživanja tužioca u visini razlike između isplaćene zarade tužiocu i pripadajuće zarade sa uvećanjem osnovice za 8,9% po osnovu smenskog rada shodno članu 38. stav 1. tačka 4. PKU za EPS i na ime manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je imao u vidu da je rad u smenama svaki rad u kojem zaposleni neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, bile one dnevna ili noćna ili u dve dnevne smene, odnosno način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrazcem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima, iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći.

Prema oceni prvostepenog suda, tužilac je u utuženom periodu poslove obavljao radeći u smenama i tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu, zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9%, shodno članu 38. stav 1. tačka 4. PKU za EPS, te je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada. Zatim, kako u visinu prosečne zarade koje su prethodile mesecu u kome je tužilac koristio godišnji odmor, nisu ušle u uvećanje zarade za rad u smenama shodno članu 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike naknade zarade za mesece u kojima je koristio godiši odmor.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da rad tužioca nema karakteristike smenskog rada, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nije bilo izmene smena tužioca sa drugim zaposlenim, jer između njih nije bilo rotiranja smena (kontinuiranog ili sa prekidima), tako da naizmenično rade u različito vreme, menjajući jedni druge tokom određenog perioda dana ili nedelje, zbog čega tužilac nije radio u smeni i za takav rad tužiocu ne pripada uvećanje zarade za rad u smeni propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za EPS u iznosu od 8,9%. Kako rad tužioca nije smenski rad, odbijen je njegov zahtev za isplatu uvećene zarade po osnovu smenskog rada, jer tužiocu nije pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, pa je neosnovan i akcesorni tužbeni zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđene iznose.

Vrhovni sud je našao da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Službeni. glasnik RS“, br. 24/05,...95/18 – autentično tumačenje), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanje na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 15/15 ... 16/2021), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom na to da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije uvećao zaradu prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbene zahteve i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i za vreme korišćenja godišnjeg odmora sa pripadajućim doprinosima. Prema oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je prema oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i u smislu odredbi člana 114. stav 1. Zakona o radu ima pravo na naknadu štete na ime manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog i da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO na dosuđene iznose.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbene zahteve, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, zbog čega tužiocu na osnovu člana 153. i 154. ZPP a u vezi člana 163. ZPP, pripadaju opredeljeni a troškovi revizijskog postupka, koji su dosuđeni u ukupnom iznosu od 55.666,60 dinara i to na ime sastava revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 43/2023) i sudske takse na reviziju u iznosu od 11.466,64 dinara i sudske takse na presudu po reviziji u iznosu od 17.199,96 dinara, imajući u vidu vrednost predmeta spora na ime glavnog tužbenog zahteva u ukupnom iznosu od 95.833,09 dinara, primenom Tarifnog broja 1. stav 1. tačka 2. Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu navedenog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković