Dopunskom presudom Osnovnog suda u Paraćinu P 85/17 od 09.07.2021. godnie, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca BB i utvrđeno da ima pravo svojine sa udelom od 70/100 po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tuženom AA na kp br. .., površine 35 m2, njiva 1. klase i na kp br. .., površine 6 m2, njiva 1. klase, obe u ulici ..., upisane u LN .. KO Paraćin-grad, sve gradsko građevinsko zemljište, što su tužene AA i Opština Paraćin dužne da priznaju i trpe upis ovog prava na ime tuženog u javnim knjigama kod RGZ SKN Paraćin, a za utvrđenje udela od još 30% zahtev je odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2130/22 od 04.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog BB i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke, u odnosu na odluku o pravu svojine tužilje na stambeno-poslovnom objektu spratnosti PO+PR+PP1+POT, ukupne površine 309 m2, izgrađenom na kp br. .. KO Paraćin i pravu korišćenja kp br. .. KO Paraćin-grad i stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je stekla pravo korišćenja sa udelom od ½ na kp br. .. površine 1,52 ara u ulici ... u Paraćinu, upisanoj u LN .. KO Paraćin-grad i da je tuženi dužan da joj ovo pravo prizna, nepokretnost preda u državinu i trpi da se tužilja u navedenom udelu knjiži kod RGZ SKN Paraćin, kada se za to budu stekli svi potrebni uslovi.. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tuženog BB i potvrđena dopunska presuda u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine sa udelom od 30/100 na kp br. .. i kp br. .. KO Paraćin. Stavom četvrtim izreke, preinačena je dopunska presuda u preostalom delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tuženog BB da se utvrdi da je vlasnik sa udelom od 70/100 po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tužiljom na kp br. .., površine 35 m2, njiva 1. klase i na kp br. .., površine 6 m2, njiva 1. klase, obe u ulici ..., upisane u LN .. KO Paraćin, i da su su tužene AA i Opština Paraćin dužne da priznaju i trpe upis ovog prava na ime tuženog-protivtužioca u javnim knjigama. Stavom petim izreke, odbijene su žalbe tužilje i tuženog BB i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Paraćinu P 85/17 od 09.07.2021. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P 85/17 od 08.03.2022. godine. Stavom šestim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilje izjavljena protiv usvajajućeg dela stava prvog, stava drugog i trećeg izreke i odbijajućeg dela stava četvrtog izreke prvostepene presude i odbijajućeg dela o prptivtužbenom zahtevu iz stava četvrtog izreke dopunske presude. Stavom sedmim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu prvom izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je blagovremeno podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), i našao da revizija tuženog BB nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 7. i 8. istog zakona, na koju se sadržinom revizije ukazuje. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, ocenio bitne žalbene navode i za donetu odluku izneo razloge o odlučnim činjenicama i odgovarajuće pravne razloge koji odluku opredeljuju. Navodima revizije ukazuje se i na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja ne predstavlja dozvoljeni razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 1. tačka 1-3 ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici od 06.01.1990. godine do 04.09.2003. godine, u kojoj su rođena deca stranaka, ćerka VV - ...1990. godine i sin GG - ...1994. godine. Rešenjem Centra za socijalni rad Paraćin od 30.04.2004. godine, maloletna VV poverena je na čuvanje i vaspitanje majci, a maloletni GG poveren je na čuvanje i vaspitanje ocu. Tuženi iz prethodnog braka ima ćerku DD. Po zasnivanju vanbračne zajednice stranke su najpre živele u garsonjeri majke tuženog, oboje su radili u društvenim preduzećima, tužilja u preduzeću „Napredak“ Varvarin, a tuženi u „Srpskoj fabrici stakla“ u Paraćinu. Tužilja je u preduzeću „Napredak“ radila do 1992. godine, kada je otišla na porodiljsko bolovanje, nakon čega se više nije vraćala na taj posao. Tuženi je, takođe, početkom 1992. godine prestao da radi u društvenom preduzeći i sa tužiljom otpočeo obavljanje drugih poslova. Jedno vreme stranke su prodavale robu ispred RK „Beograd“: satove, baterije, kišobrane koje su nabavljali u inostranastvu. Prodavali su i devize. Početni novac za preprodaju deviza pozajamili su od prijatelja. Vremenom su uspostavili saradnju sa „Inos bankom“ i „Karić bankom“, od kojih je uziman novac, preprodavan na ulici i u procentu od prodatog ostvarivan prihod. U toku 1992. godine stranke su osnovale preduzeće „ĐĐ“ doo Paraćin, i to tužilja sa udelom u osnivanju od 10%, a tuženi 90%. Preduzeće se bavilo prodajom građevinskog materijala. Roba koja je bila na stovarištu prodavala se preko računa, ali i bez računa. Ugovaranjem poslova je upravljao tuženi, a tužilja je bila zadužena da u toku dana prati prodaju robe, da prema knjizi koju su vodili radnici i u koju je evidentirana prodaja robe, podatke razvrsta prema izdatim računima i evidenciji za koju nisu izdati računi i kasnije dokumentaciju dostavi knjigovođi. U 1993. godine otvorili su i STR „EE“, prodavnicu prehrambene robe, gde je tužilja bila povremeno radno angažovana, a kao i u preduzeću ''ĐĐ'' bila zadužena da pazar sa stovarišta i iz prodavnice odnosi u SDK i popunjava naloge. Obim i način poslovanja doveo je do sticanje visokih prihoda i ušteđevine. Krajem 1993. godine stranke su raspolagale svotom koja je iznosila 400.000 – 500.000 DM, iz kojih sredstava su kupljene parcele na kojima je tada započeta i do prestanka vanbračne zajednice završena izgradnja objekata koji su predmet ovog spora. U periodu od 1995. godine do 1998. godine od prodaje cementa na stovarištu godišnje je ostvarivano toliko prihoda da je sticanjem i ulaganjima imovina bila uvećana. Preduzeću ''ĐĐ“ doo je u toku 2002. godine pripojena STR ''EE'. Tužilja je pored opisanog angažovanja u navedenim privrednim subjektima, obavljala kućne poslove i čuvala decu. Tuženi je u većem delu bio angažovan u organizaciji poslova u preduzeću.

Pri zasnivanju vanbračne zajednice, a ni kasnije u toku trajanja zajednice života, stranke nisu imale svoju posebnu imovinu. Za vreme trajanja vanbračne zajednice stranke su stekle nepokretnu imovinu navedenu u izreci prvostepene i dopunske presude, kao i imovinu koja je ugovorom o raspodeli imovine za života, overenim pred Opštinskim sudom u Paraćinu u predmetu R 465/02, raspodeljena zajedničkoj deci parničnih stranaka i ćerki tuženog iz prethodnog braka, a koja nije predmet ovog spora.

Na tužilju su upisane nepokretnosti iz LN broj .. KO Paraćin i to kp br. .., sa pravom korišćenja i obimom udela 1/1, gradsko građevinsko zemljište sa oblikom svojine državna. U LN broj .. KO Paraćin na tužilju je upisana kp br. .. površine 1,52 ara sa pravom korišćenja i obimom udela od 150/152, sa kojim udelom je upisano i pravo državne svojine, dok je Opština Paraćin upisana sa pravom javne svojine sa udelom od 2/152. Na navedenoj parceli na tužilju, kao držaoca, upisana je zgrada broj 1, oblik svojine privatna, sa obimom udela 1/1. Na tuženog su se vodile kp br. .. i pet objekata na toj parceli. Od te parcele nastale su sadašnja kp br. .. KO Paraćin i kp br. .. KO Paraćin, na kojoj su stranke u toku trajanja vanbračne zajednice izgradile prizemnu nadstrešnicu, površine 135 m2, koja se manjim delom nalazi i na kp br. .. KO Paraćin. Ove nepokretnosti tuženi je u toku prvostepenog postupka ugovorom o poklonu overenim kod Opštinskog suda u Paraćinu pod brojem Ov 9332/08 od 30.10.2008. godine, poklonio zajedničkom sinu GG, na koga se sada vode kao privatna svojina sa udelom 1/1. Od ranije kp br. .. KO Paraćin, nastala je sadašnja kp br. .., na kojoj se nalazi svih pet objekata koje su se ranije nalazile na kp br. .. . Nakon prestanka vanbračne zajednice, tuženi je na kp br. .. KO Paraćin izgradio još dva objekta, koja nisu predmet spora, a izvršio je i ulaganja u objekte koji su izgrađeni na toj parceli u toku trajanja vanbračne zajednice.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da sporne nepokretnosti predstavljaju zajedničku imovinu koju su parnične stranke kao vanbračni partneri stekli u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici u smislu člana 171. Porodičnog zakona. Kako je tuženi u većem delu vodio poslove u navedenim preduzećima, a tužilja poslove obavljala u ograničenom obimu i nije bila raspoređena na poslove koji su zahtevali puno radno vreme, pored toga obavljao i druge poslove koji su donosili prihode, sud je primenom članom 180. stav 2, 3. i 4. Porodičnog zakona ocenio da je doprinos tuženog u sticanju zajedničke imovine veći od doprinosa tužilje i iznosi 70%, a doprinos tužilje iznosi 30%. Saglasno tome, tužilji je stekla prava svojine na određenim nepokretnostima sa udelom od 30/100 i sa istim udelom utvrđeno joj je pravo korišćenja kp br. .. i kp br. .. KO Paraćin. Protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se njemu utvrdi pravo svojine u 1/1 na poslovno-stambenom objektu na kp br. .. KO Paraćin sa pravom korišćenja na navedenoj parceli, delimično je usvojen u odnosu na tužilju – protivtuženu AA i tuženu Opštinu Paraćin, utvrđenjem da je tuženi stekao pravo svojine u 70/100 dela, a preko toga do traženog za još 30/100 njegov je zahtev odbijen kao neosnovan. U istom udelu utvrđeno je da tuženi ima pravo svojine na kp br. .., površine 6 m2 i kp br. .., površine 35 m2, upisane u LN .. KO Paraćin, a za udeo od još 30/100 je njegov zahtev odbijen kao neosnovan. Razlozi ovakve odluke tiču se ocene o datom doprinosu u sticanju zajedničke imovine radom stranaka u toku trajanja vanbračne zajednice, imajući u vidu da u sticanju nije angažovana posebna imovina, već je sve stečeno isključivo zajedničkim radom i zalaganjem stranaka kao vanbračnih supružnika.

Odlučujući o žalbama tužilje i tuženog BB, drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio u svemu osim u delu odluke o pravu korišćenja tužilje sa udelom od ½ na kp br. .. upisane u LN .. KO Paraćin, u kom delu je zahtev tužilje odbio zato što tužbom nije obuhvaćen i Grad Paraćin, te u pogledu zahteva za utvrđenje o pravu svojine tuženog-protivtužioca sa udelom od 70/100 na kp br. .. i kp br. .. zato što ove parcele predstavljaju gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini Republike Srbije, a Republika Srbija kao nužni suparničar tužbom nije obuhvaćena. U preostalom, drugostepeni sud je prihvatio razloge prvostepenog suda kao jasne, potpune i pravilne.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tuženog nije osnovana u osporavanju pravilnosti pravnosnažne presude u pobijanom delu.

Navodima revizije osporava se ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno, prema imperativnoj odredbi člana 407. stav 2. navedenog zakona.

O osnovanosti zahteva za utvrđenje udela u sticanju imovine u toku trajanja vanbačne zajednice stranaka, odlučeno je pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 191. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05...6/15), u stavu 1. je propisano da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Stavom 2. istog člana je propisano da na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika. To znači da se primenjuju pravila propisana članom 180. istog zakona, da ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (stav 1.). Kod sudske deobe pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (stav 2), a veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (stav 3). Veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku (stav 4). Deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177. PZ).

U konkretnom slučaju nije primenjena zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika, već je veći udeo u sticanju zajedničke imovine priznat tuženom zato što je doprinos tuženog ocenjen većim od doprinosa tužilje. Kod utvrđenog da su tužilja i tuženi vanbračnu zajednicu zasnovali 1990. godine i naredne dve godine živeli u stanu majke tuženog, da iz te zajednice imaju dvoje dece, da su 1992. godine kupili prvu zajedničku nepokretnost od prihoda koje su ostvarili prodajom deviza i robe iz inostranstva, da su nakon toga osnovali preduzeće i preduzetničku radnju i od prihoda ostvarenih poslovanjem kupili i izgradili sve ostale nepokretnosti koje su predmet spora, a da je zajednica života prestala 2003. godine, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su parnične stranke predmetne nepokretnosti stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici, te iste predstavljaju njihovu zajedničku imovinu u smislu člana 191. Porodičnog zakona. Pri tom, ocenjeno je da u prilog tome da je zajednica života između parničnih stranaka trajala u kontinuitetu dugi niz godina, sve do 2003. godine, osim činjenice da je 2004. godine rešenjem Centra za socijalni rad odlučeno o poveravanju njihove maloletne dece na čuvanje i vaspitanje, govori i činjenica da je tužilja i 2002. godine, nakon što je preduzeću ''ĐĐ'' pripojena STR ''EE'', bila uključena u poslovanje i radno angažovana na poslovima koje je i do tada obavljala, kao i u poslovima domaćinstva, neprihvatljivim su ocenjeni navodi tuženog da je zajednica života sa tužiljom prestala još 1997. godine i da nepokretnosti stečene nakon toga ne predstavljaju zajedničku imovinu. Takođe, neprihvatljivim su ocenjeni i navodi da je tuženi pre zasnivanja vanbračne zajednice sa tužiljom, imao posebnu imovinu koju je uložio u kupovinu nepokretnosti i osnivanje preduzeća, što tuženi u sprovedenom postupku nije dokazao. Nasuprot tome govore utvrđene činjenice da je prva nepokretnost kupljena tek nakon što su parnične stranke prestale da rade u društvenim preduzećima i zajednički, pozajmljenim novcem od prijatelja, otpočele posao sa prodajom deviza i robe iz inostranstva, a do tada su dve godine živele u garsonjeri majke tuženog. Revizijski navodi da nepokretnosti koje su predmet ovog spora, a koje predstavljaju imovinu velike vrednosti, nisu mogle biti stečene bez učešća njegove posebne imovine, kontradiktorni su utvrđenim činjenicama o visini prihodovanog na dnevnom nivou od prodaje deviza i prihodovanog prodajom građevinskog materijala sa stovarišta njihovog preduzeća 90-ih godina. Neosnovano je i revizijsko osporavanje zaključka o pripadajućem udelu tužilje na spornim nepokretnostima. Tužilja je zalaganjem u zajedničkim poslovima pre i nakon osnivanja preduzeća ''ĐĐ'' doo i STR ''EE'' doprinela da dobit od poslovanja bude veća, s obzirom da je za navedene privredne subjekte obavljala raznovrsne poslove od praćenja prodaje, razvrstavanja računa, sređivanja dokumentacije za knjigovođu do uplate pazara i popunjavanja naloga, poslove od kojih je postizana korist, što uz doprinos koji je dala u obavljanju poslova u domaćinstvu i staranju o zajedničkoj imovini i deci, utiče da njen udeo u sticanju imovine nepokretnosti tokom trajanja vanbračne zajednice ne može ocenjen nižim od 30%. Sledom navedenog, opravdano je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da njen udeo u sticanju zajedničke imovine iznosi 30/100, a doprinos tuženog 70/100, s obzirom na sveukupnu organizaciju i vođenje zajedničkih poslova, u skladu sa članom 180. stav 3. Porodičnog zakona.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković