Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava drugog izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu u smislu odredbi članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog sa srednjim stepenom stručne spreme 02.08.2010. godine, kada mu je utvrđen koeficijent za obračun zarade od 2,3. Na osnovu Aneksa ugovora o radu od 01.08.2013. godine, tužilac je raspoređen na radno mesto referenta u službi za ... sa koeficijentom za obračun zarade 2,7. U spornom vremenskom periodu tužilac je radio na radnom mestu službenika za ..., sa koeficijentom za obračun zarade od 2,6, na osnovu Aneksa ugovora o radu zaključenog 29.11.2017. godine, protiv kog nije pokretao sudski spor. Taj Aneks je zaključen nakon donošenja Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta od 25.10.2017. godine, na koji je saglasnost dalo Gradsko veće Grada Požarevca 27.11.2017. godine. Po Pravilniku tuženog, u službi za ... sistematizovana su tri radna mesta, jedno sa visokom stručnom spremom i koeficijentom za obračun zarade od 3,2, drugo sa višom stručnom spremom i koeficijentom za obračun zarade od 3,0 i treće sa srednjom stručnom spremom i koeficijentom za obračun zarade od 2,6. U toku 2019. godine, tužilac je na Univerzitetu u Banja Luci stekao akademsko zvanje diplomiranog ... i 16.10.2019. godine podneo zahtev tuženom da mu uveća koeficijent osnovne zarade koji je određen ugovorom o radu. Tuženi je odbio da postupi po zahtevu tužioca sa obrazloženjem da je potrebna nostrifikacija diplome koja je stečena u inostranstvu. Dana 25.08.2020. godine stranke su zaključile aneks ugovora o radu, kojim je promenjen koeficijent za obračun plate tužioca sa 2,6 na 3,2.

Prvostepeni sud, na osnovu odredbi člana 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), članova 127. i 134. pojedinačnih Kolektivnih ugovora tuženog od 17.11.2015. godine i 07.12.2018. godine koji su se primenjivali u spornom periodu, članova 1, 2, 3, 8, 11. i 12. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 116/14 i 94/18), članova 1. i 130. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“ br. 88/17 ...), te člana 92. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“ br. 91/19), usvaja postavljeni tužbeni zahtev za period od 01.11.2019. godine do 31.07.2020. godine nalazeći da je tuženi poslodavac, nakon što mu je tužilac dostavio neoverenu fotokopiju uverenja o stečenoj visokoj stručnoj spremi i zatražio da je poslodavac prizna, bio u obavezi da od tužioca zatraži overenu fotokopiju ili original uverenja, što nije učinio, čime je tužiocu počinio štetu u visini razlike zarade koja se dobija obračunom sa polazištem na koeficijent od 3,2 i isplaćene zarade.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava na kojoj je prvostepeni sud zasnovao odluku o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva. Po stanovištu drugostepenog suda, Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava bio je na snazi do 01.01.2020. godine, pa saglasno članu 4. tog zakona tuženi, kao korisnik javnih sredstava nije imao mogućnost da povećava platu svojim zaposlenima. Nadalje, u spornom periodu na snazi je bio Aneks ugovora o radu koji su stranke zaključile 29.11.2017. godine, kojim je njihovom saglasnošću bio predviđen koeficijent za obračun zarade tužioca od 2,6. Taj Aneks ugovora tužilac nije pobijao u sudskom postupku, pa kao takav on stranke obavezuje. Tužiocu je u skladu sa preuzetim pravima i obavezama iz zaključenog ugovora obračunavana i isplaćivana zarada. Najzad, po stanovištu drugostepenog suda, tuženi poslodavac nije bio u obavezi da tužiocu zaposlenom prizna viši stepen stručne spreme u odnosu na onaj sa kojim je zaključen ugovor o radu, pošto to nije njegova obaveza već pravo uslovljeno potrebama organizacije procesa rada kroz sistematizaciju poslova i zadataka koju donosi direktor.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je prvostepenu presudu u usvajajućem delu preinačio i odbio postavljeni tužbeni zahtev.

Tužilac je zasnovao radni odnos sa srednjom stručnom spremom. Tokom spornog vremenskog perioda je obavljao poslove sistematizovanog radnog mesta sa ovom stručnom spremom, za koje radno mesto je bio predviđen koeficijent za obračun zarade od 2,6. Preostala dva radna mesta u Službi za ... su prema aktu od sistematizaciji radnih mesta tuženog zahtevala viši stepen stručne spreme od one koju je tužilac posedovao. Ta radna mesta su bila upražnjena. Jedino činjenica da je tužilac naknadno, u inostranstvu stekao akademsko zvanje diplomiranog ... nije po automatizmu vodila obavezi tuženog da sa njim zaključi ugovor o radu sa koeficijentom za obračun zarade od 3,2. Ova promena uslovljena je potrebama poslodavca i organizacijom njegovog rada, o čemu autonomno odlučuje, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud.

Činjenično je utvrđeno da su stranke sporazumno Aneksom ugovora o radu od 25.08.2020. godine izmenile sadržinu ranije zaključenog ugovora tako što je povećan koeficijent za obračun zarade tužioca sa 2,6 na 3,2 počev od 01.08.2020. godine, pa u spornom vremenskom periodu koji prethodi tom Aneksu ne postoje protivpravne radnje tuženog koje bi tužiocu davale osnov za naknadu štete.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković