Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3872/2023
09.05.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević, Vesne Mastilović i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... kod ..., čiji je punomoćnik Žarko Vujović, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 4989 Kuršumlija, koju zastupa Vojno pravobraništvo – Odeljenje u Nišu i „Uniqa neživotno osiguranje“ ADO Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2363/2023 od 14.06.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 09.05.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2363/2023 od 14.06.2023. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2194/2020 od 08.03.2023. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke u odnosu na tuženog „Uniqa neživotno osiguranje“ ADO Beograd i stavu petom, kao izuzetno dozvoljenoj.
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2363/2023 od 14.06.2023. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2194/2020 od 08.03.2023. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke u odnosu na tuženog „Uniqa neživotno osiguranje“ ADO Beograd i stavu petom izreke i presuda Osnovnog suda u Nišu P12194/2020 od 08.03.2023. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke u odnosu na tuženog „Uniqa neživotno osiguranje“ ADO Beograd i u stavu petom izreke i u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2363/2023 od 14.06.2023. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2194/2020 od 08.03.2023. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 4989 Kuršumlija i u stavu četvrtom izreke, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2363/2023 od 14.06.2023. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2194/2020 od 08.03.2023. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 4989 Kuršumlija i u stavu četvrtom izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2194/2020 od 08.03.2023. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti isplate iznos od 550.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 250.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate (stav prvi izreke). Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate na ime naknade materijalne štete, i to na ime izmakle dobiti za vremenski period od 01.05.2011. godine do 30.09.2022. godine iznos od 2.680.729,31 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.10.2022. godine do isplate (stav drugi izreke). Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate naknadu materijalne štete, i to rentu mesečno od 01.10.2022. godine pa dok za to postoje zakonski uslovi u mesečnom iznosu od 29.078,77 dinara do 05. u mesecu za naredni mesec zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od 05. u mesecu za naredni mesec pa do isplate svake od mesečnih rata (stav treći izreke). Obavezan je tužilac da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 148.500,00 dinara (stav četvrti izreke). Obavezan je tužilac da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 737.500,00 dinara (stav peti izreke).
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2363/2023 od 14.06.2023. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2194/2020 od 08.03.2023. godine u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke i u tom delu žalba tužioca odbijena kao neosnovana (stav prvi izreke). Preinačena je presuda u stavu petom izreke i obavezan tužilac da naknadi drugotuženom troškove postupka u iznosu od 707.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a zahtev drugotuženog za naknadu troškova u većem iznosu od dosuđenog ovom presudom do iznosa od 737.500,00 dinara je odbijen kao neosnovan (stav drugi izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o njoj odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnog postupku.
Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pitanju odgovornosti osiguravača za štete pričinjene trećim licima u saobraćaju.
Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana u odnosu na drugotuženog.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu više zaključenih ugovora na određeno vreme počev od 15.09.2004. godine bio u radnom odnosu kod tužene, kao vojnih po ugovoru u činu ..., a radni odnos je prestao naredbom pretpostavljenog starešine 21.01.2011. godine, jer je ocenom vojno-lekarske komisije od 20.04.2010. godine oglašen trajno ograničeno sposobnim za vršenje vojne službe, nesposobnim za dužnost ... koju je obavljao po poslednjem ugovoru i utvrđen je vojni invaliditet od 30%. Tome je prethodila saobraćajna nezgoda koja se dogodila 24.02.2009. godine, kada je rano ujutru putničkim motornim vozilom krenuo na rad, a zbog magle vidljivost je bila smanjena, pa je udario u kamion zaustavljen u njegovoj kolovoznij traci. Vozilom hitne pomoći prenet je u Opštu bolnicu u Leskovcu gde mu je pružena prva pomoć i poslat u Vojnu bolnicu u Nišu odakle je zbog težine zadobijenih povreda prenet na Vojno-medicinsku akademiju, gde je operisan, a postoperativno lečenje je sprovedeno na VMA klinici za neurohirurgiju KC Niš i u VB u Nišu. Drugotuženi - osiguravač je po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti isplatio tužiocu 1.100.000,00 dinara koji je izjavio da je tom isplatom u potpunosti podmiren po osnovu pretrpljene nematerijalne štete. Tužilac tvrdi da su tuženi u obavezi da mu naknade nematerijalnu štetu u vidu umanjenja životnih aktivnosti i straha i materijalnu štetu u vidu izgubljenih prihoda. Nalazom i mišljenjem veštaka specijalnosti sudske medicine utvrđeno je da je tužilac u nezgodi pretrpeo više telesnih povreda glave i tela, ali ne i pogrošanje telesnog zdravlja niti je utvrđena veza sa novonastalim oboljenjem epilepsijom. Veštak specijalista neuropsihijatrije i kliničke psihijatrije je utvrdio da je od posledica nesreće došlo do posttraumarskog stresnog sindroma zbog kojeg u periodu od sredine 2011. do maja 2014. godine tužiočeva životna sposobnost smanjena između 5% i 10%. Nalazom i mišljenjem veštaka medicine rada utvrđen je potpuni gubitak radne sposobnosti za sve visinske i podzemne radove, kao i umanjenje od 22,46% za poslove ... ili ... tehničara za koje poseduje stručnu spremu, dok je za sve poslove u putničkom i teretnom saobraćaju njegova radna sposobnost potpuno sačuvana. U 2016. godine tužilac je od strane nadležne komisije za ocenu zdravstvene sposobnosti vozača i kandidata za vozača oglašen privremeno nesposobnim za upravljanje teretnim vozilima „C“ kategorije, ali da je dalje sposoban za upravljanje vozilima „A“, „B1“, „B“, „F“ i „M“ kategorije. Prvostepeni sud je utvrdio da je kod tužioca nastao PTSP tokom 2009. godine i trajao do 2011. godine, da se pojavilo pogoršanje 2014. godine i 2020. godine i da je došlo do trajnih izmena ličnosti koje je dovelo do umanjenja životnih aktivnosti 30% i formiranja psihopatske strukture ličnosti.
Nižestepeni sudovi su zaključili da nema odgovornosti drugotuženog, jer je drugotuženi isplatio tužiocu naknadu nematerijalne štete 01.09.2009. godine,a tužilac je dao izjavu da je obeštećen u pogledu naknade nematerijalne štete proistekle iz ovog štetnog događaja.
Po stanovištu Vrhovnog suda revizija tužioca u odnosu na tuženog drugog reda je osnovana.
Odgovornost drugotuženog za štetu nastalu iz predmetnog štetnog događaja zasniva se na odredbama od 83-89.Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ broj 20/96...55/99 i „Službeni glasnik RS“ broj 55/04). Drugotuženo osiguravajuće društvo je tužiocu na osnovu polise obaveznog osiguranja korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štetu trećim licima isplatila dana 01.09.2009. godine iznos od 1.100.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, a tužilac je izjavio da je tim iznosom obeštećen iz ovog štetnog događaja u pogledu nematerijalne štete i da po tom osnovu nema više potraživanja.
Osnovano revident navodi da je prilikom isplate naknade nematerijalne štete od strane drugotuženog mogla da bude uzeta u obzir naknada za povrede i oštećenja zdravlja koji su postojali u trenutku isplate naknade nematerijalne štete. Isplatom nije mogla da bude obuhvaćena naknada štete za pogoršanja zdravlja koja su nastala kasnije u odnosu na trenutak isplate, niti se tada tužilac mogao odreći eventualnih prava na naknadu štete, za koje nije ni znao da će u budućnosti nastati.
U postupku je utvrđeno da je kod tužioca zaostalo umanjenje životnih aktivnosti od 30%, koje je u uzročno posledičnoj vezi sa štetnim događajem u kojem je tužilac povređen, kao posledica posttraumatskog stresnog sindroma koji se razvijao od 2009. godine do 2011. godine, sa pogoršanjima 2014. godine i 2020. godine, a koje se ogleda u zaokretu od neuropatske do psihopatske strukture ličnosti. Šifra dijagnoze PTSP je F 43.1. Ovo pogoršanje zdravlja drugotuženi nije uzeo u obzir prilikom isplate naknade štete, niti se tužilac mogao odreći eventualnog prava na naknadu štete za bolest koja u tom trenutku, kao hronična nije ni postojala.Tužilac se svakako nije odrekao prava na naknadu štete zbog izgubljene zarade i rente, jer mu je ta šteta nastupila danom prestanka radnog odnosa 21.01.2011. godine, što je nakon isplate naknade štete iz obaveznog osiguranja od autoodgovornosti.
Stoga, osnovano revident pobija nižestepene presude u odnosu na drugotuženog u pogledu zahteva za naknadu štete zbog pogoršanja zdravlja i naknadu štete zbog izgubljene zarade i rente, jer su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su smatrali da ne postoji pravni osnov odgovornosti drugotuženog za naknadu opisane štete, jer je tuženi isplatom 01.09.2009. godine izmirio potpuno štetu tužiocu.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će uzeti u obzir ukazane propuste, oceniti nalaze veštaka i utvrditi da li kod tužioca usled PTSP postoji pogoršanje zdravstvenog stanja, da li kod tužioca postoji umanjenje radne sposobnosti imajući u vidu i PTSP i nakon toga doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.
Iz svega iznetog Vrhovni sud je u odnosu na drugotuženog doneo odluku kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.
U odnosu na zahtev tužioca prema prvotuženom Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 4989 Kuršumlija nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. ZPP.
Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.
Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je naknada nematerijalne i materijalne štete zbog oštećenja i pogoršanja zdravlja nastalog kao posledica saobraćajne nezgode u vreme odlaska tužioca na posao. Nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu odlučili pravilnom primenom odredaba člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09) i odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su odlučili u skladu sa odlukama Vrhovnog suda u kojima je izraženo shvatanje da u toj situaciji nema odgovornosti poslodavca po osnovu krivice za štetnu radnju ili propuštanje (subjektivna odgovornost) niti po osnovu rizika od opasne stvari čiji je vlasnik ili imalac tužena, odnosno opasne delatnosti kojom se tužena bavi (objektivna odgovornost).
Na osnovu iznetog Vrhovni sud nalazi da u ovom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, iz čega proizlazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u prvom stavu izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Postupak u ovoj pravnoj stvari radi naknade štete pokrenut je 03.11.2011. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 4.527.537.00 dinara, što na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost 38.596,91 evro.
Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS ni na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća – sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković