Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 245/20 od 10.02.2020. godine, prvim stavom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 287/18 od 26.11.2019. godine u delu prvog stava izreke kojim je odbijen deo eventualnog tužbenog zahteva, pa je poništena odredba člana 5. tačka 5.6. ugovora o radu broj .. od 29.11.2017. godine, dok je u preostalom delu prvog stava izreke odbijena kao neosnovana žalba tužilaca podneta protiv odbijajućeg dela eventualnog tužbenog zahteva da se u celosti poništi ugovor o radu broj .. od 29.11.2017. godine i u tom delu je prvostepena presuda potvrđena. Drugim stavom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena su rešenja sadržana u drugom i trećem stavu izreke prvostepene presude. Trećim stavom izreke prvostepena presuda je preinačena u delu četvrtog stava izreke tako što je u odnosu na tužioca BB i VV i tuženu odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je u preostalom delu četvrti stav izreke potvrđen, a žalba tužilaca odbijena kao neosnovana. Četvrtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene matrijalnog prava, pobijajući drugostepenu presudu u preinačujućem delu prvog stava izreke.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2033/20 od 09.09.2020. godine, prvim stavom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 245/20 od 10.02.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj. Drugim stavom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 245/20 od 10.02.2020. godine.

Protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda tužena je podnela ustavnu žalbu pa je odlukom Ustavnog suda Už 1696/21 donetom na sednici veća održanoj dana 07.03.2024. godine, prvim stavom izreke ustavna žalba usvojena tako što je utvrđeno da je drugim stavom izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2033/20 od 09.09.2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo zajamečno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok je drugim stavom poništeno rešenje Vrhovnog kasaconog suda Rev2 2033/20 od 09.09.2020. godine u drugom stavu izreke i određeno da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe.

Prilikom ponovnog odlučivanja o reviziji tužene Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, posle brisanja pravnog prethodnika tuženog Zdravstvenog centra Valjevo, tužilac je sa tuženom kao novim poslodavcem dana 29.11.2017. godine zaključio ugovor o radu broj ... na osnovu koga je nastavio rad u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu načelnika Službe za ... . Na osnovu odredbe člana 2. ugovora tužilac je poslove obavljao sa skraćenim radnom vremenom od 36 sati nedeljno. Članom 5. tačka 1. ugovora bilo je propisano da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu cene rada za najjednostavniji rad i koeficijenta utvrđenog Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama, dok je članom 5. tačka 5. i 6. ugovora bilo predviđeno da se osnovna plata i dodaci na platu računaju na prosečan fond časova rada od 174 sata mesečno. Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je presudom P1 41/18 od 08.07.2019. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o radu (u kom delu je presuda pravosnažna a usvojio eventualne tužbene zahteve tužilaca i poništio kao nezakonite ugovore o radu u celosti, u kom delu vezanom za eventualni tužbeni zahtev je prvostepena presuda bila ukinuta.)

Prilikom ponovnog odlučivanja prvostepeni sud je tužbe tužilaca BB i VV, kao neblagovremene, odbacio drugim i trećim stavom izreke svoje odluke, dok je eventualni tužbeni zahtev za poništaj kao nezakonitog ugovora o radu tužioca AA prvim stavom izreke odbio kao neosnovan, nalazeći da norme sadržane u članu 2. i članu 5. stav 6. ugovora o radu ne predstavljaju izmenu ugovorenih uslova rada iz člana 171. Zakona o radu, koji bi uslovio obavezu poslodavca da shodno članu 172. stav 1. Zakona o radu zaposlenom ponudi zaključenje aneksa ugovora o radu.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, pa je prvostepenu odluku delimično preinačio tako što je poništio odredbu člana 5. tačka 5. i 6. ugovora o radu broj ... od 29.01.2017. godine zaključenog između tužioca AA i tužene. U obrazloženju je naveo da se na prava i obaveze zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u smislu člana 172. Zakona o zdravstvenoj zaštiti primenjuje Zakon o radu kao matični zakon u oblasti rada, ukoliko Zakonom o zdravstvenoj zaštiti nije drugačije određeno, ali da se u pogledu načina utvrđivanja plata, dodatka naknada i ostalih primanja, primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, čijim je članom 2. regulisano da se plata zaposlenih utvrđuje na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta, dodataka na platu i obaveza na osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, s tim što shodno članu 3. istog zakona osnovicu za obračun plate utvrđuje Vlada Republike Srbije. Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, članom 13. je predviđeno da se zaposlenima koji rade na naročišto teškim, napornim i za zdravlje štetenim poslovima na kojima je pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštita života i zdravlja na radu i sredstava i opreme lične prirode povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog, skraćuje radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a članom 38. stav 2. istog kolektivnog ugovora propisano je da se dužina radnog vremena između ostalog za treću grupu poslova određuje u trajanju od 36 sati nedeljno. Tužiocu AA članom 2. ugovora poropisano je da će poslove i zadatke na svom radnom mestu obavljati sa skraćenim radnim vremenom u trajalju od 36 sati nedeljno, dok je članom 5. tačka 5. 6 ugovora predviđeno da se osnovna plata i dodaci na platu računaju na prosečan fond časova 174 časa mesečno. Na osnovu navedenog činjeničnog stanja i citiranih zakonskih odredbi drugostepeni sud je zaključio da bi u tom slučaju obračun uvećane plate zaposlenom za časove dežurstva i druge oblike prekovremenog rada bio realizovan na osnovu umanjene osnovne plate, jer bi se količnik obračunavao na osnovu radne nedelje od 40 časova umesto 36 časova nedeljno, saglasno čemu je prvostepenu odluku u tom delu preinačio tako što je ugovor poništio u članu 5. tačka 5.6. U prestalom delu ugovora, konkretno u odnosu na član 2. i član 5. stav 6. drugostepeni sud je našao da te odredbe ne predstavljaju izmenu ugovorenih uslova rada iz člana 171. Zakona o radu, zbog čega tužena nije bila dužna da shodno članu 172. stav 1. Zakona o radu tužiocu ponudi izmenu ugovorenih uslova rada.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom tužene osnovano ukazuje da je pobijana presuda doneta u drugom stepenu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je shodno članu 416. stav 1. ZPP odlučio kao u prvom stavu izreke ove presude.

Članom 171. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 sa izmenama i dopunama) propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada po pravilima iz člana 171. Zakona o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, u drugo mesto rada kod istog poslodavca i radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavaca ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. tog zakona, radi promene elemenata za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih sadržanih u ugovoru o radu i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Članom 172. stav 1. Zakona o radu utvrđena je obaveza poslodavca da u slučaju zaključenja aneksa ugovora o radu iz navedenih razloga zaposlenom dostavi pisano obaveštenje koje sadrži razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasne, a koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu nastati usled nepotpisivanja aneksa.

Članom 2. stav 2. tačka 1. ugovora o radu zaključenog između tužioca AA i tužene pod brojem .. od 29.11.2017. godine propisano je da će poslove i radne zadatke na radnom mestu iz člana 1. ovog ugovora zaposleni obavljati sa skraćenim radnim vremenom u trajanju od 36 sati nedeljno, a članom 1. stav 1.1 predviđeno je da tužilac radi na radnom mestu načelnika Službe za ... .

Članom 5. stav 5.6 predviđeno je da se osnovna plata i dodaci na platu iz člana 5. ovog ugovora računaju na prosečan fond časova rada od 174 časa mesečno.

Među parničnim strankama nije sporno da je tužilac AA predmetni ugovor o radu sa tuženim zaključio na osnovu ugovora o radu i pratećih aneksa zaključenih sa prethodnim poslodavcem, Zdravstvenim centrom Valjevo, da je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme i da ugovor o radu i aneksi tog ugovora zaključeni sa prethodnim poslodavcem nisu sadržali odredbu spornog člana 5. stav 5.6. prema kojoj se osnovna plata i dodaci na platu računaju na prosečni fond časova rada od 174 sata mesečno. Međutim, kako prvostepeni sud pravilno zaključuje, način obračuna osnovne plate i dodataka na platu uz primenu punog fonda radnih sati mesečno, a ne fonda od 144 radna sata mesečno (skrećeno radno vreme od 36 sati nedeljno) ne predstavlja izmenu ugovorenih uslova rada koja bi u smislu citiranih odredbi Zakona o radu uslovila obavezu poslodavca da zaposlenom ponudi zaključenje aneksa ugovora o radu.

Kako na osnovu date pravne argumentacije nije bilo osnova za poništaj spornih ugovornih odredbi, to je prvostepena presuda potvrđena. Saglasno celokupnom uspehu stranaka u sporu, primenom člana 153. stav 2. u vezi sa članom 165. stav 2. ZPP, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog i revizijskog postupka.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković