OBAVEZUJE SE tužilac da na ime troškova celokupnog postupka isplati tuženom iznos od 232.625,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 44/20 od 26.05.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da za period od 01.01.2013. godine do 31.01.2015. godine na ime razlike između isplaćene i pripadajuće naknade za ishranu u toku rada isplati tužiocu novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da za period od 01.01.2013. godine do 31.01.2015. godine na ime razlike isplaćene i pripadajuće naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati tužiocu novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće naknade za ishranu u toku rada za decembar 2012. godine u iznosu od 3.017,35 dinara sa zateznom kamatom od 21.01.2013. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za decembar 2012. godine u iznosu od 456,95 dinara sa zateznom kamatom od 21.01.2013. godine do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova postupka isplati tužiocu iznos od 179.528,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 141.500,00 dinara od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4233/2021 od 21.09.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 44/20 od 26.05.2021. godine u prvom, drugom i petom stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u spornom periodu od januara 2013. godine do januara 2015. godine isplaćivao tužiocu naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po kolektivnom ugovoru tuženog od 07.04.2011. godine, koji se primenjivao u označenom vremenskom periodu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za mesečnu ishranu u toku rada, za dane provedene na radu i pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora, ako ima pravo na godišnji odmor u trajajnju od najmanje 20 radnih dana, u visini od 15%, odnosno 75% od prosečne mesečne zarade u Republici pema posledenjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 43). Veštačenjem je utvrđena visina razlike između isplaćene naknade troškova ishrane i regresa i iznosa tih naknada obračunatih po navedenom kolektivnom ugovoru tuženog. Tuženi je za svaku godinu spornog perioda donosio program poslovanja na koji je saglasnost dao Grad Niš, kao njegov osnivač, kojim su ostvarena sredstva za bruto zarade skoro jednaka planiranim sredstvima - Program poslovanja za 2013. godinu realizovan je sa 99,66%, za 2014. godinu sa 99,37% i za 2015. godinu sa 99,85%. Tuženi je obračun i isplatu zarade, kao i naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora vršio u skladu sa donetim i odobrenim programima poslovanja i normativnim aktima.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužiočev zahtev osnovan. Odluku o osnovanosti tužbenog zahteva taj sud je zasnovao na članu 43. Kolektivnog ugovora tuženog, smatrajući da se tuženi ne može osloboditi obaveze isplate potraživane razlike s pozivom na član 50. Zakona o javnim preduzećima, jer je bio dužan da kroz programe poslovanja planira isplatu zarada i naknada prema odredbama važećeg kolektivnog ugovora.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Po shvatanju tog suda, odredba člana 43. Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži normativno rešenje iz člana 32.- ograničenje osnovne zarade u skladu sa tim opštim aktom samo ako zakonom ili podzakonskim aktom isplata zarade nije ograničena, zbog čega plan i program poslovanja nije mogao da derogira odredbe opštih autonomnih izvora prava i obaveza. Osim toga, po nalaženju drugostepenog suda, programi poslovanja tuženog za 2013, 2014. i 2015. godinu po pitanju mase isplaćenih sredstava nisu realizovani u celosti, tako da je tuženi imao dovoljno sredstava da isplati tužiocu u celosti razliku između isplaćenih naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora i pripadajućih naknada, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenog suda o pravu tužioca na predmetne naknade u visini određenoj članom 43. Kolektivnog ugovora.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovani su navodi tuženog da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materialno pravo.

Prema odredbama Zakona o radu, zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1) i koja se sastoji od zarade za ostvareni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenom poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. satav 1). Naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu (član 118. tačke 5. i 6) predstavljaju deo zarade zaposlenog. To proizilazi iz člana 105. stav 4. navedenog zakona kojim je propisano da se pod zaradom u smislu stava prvog tog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz članova 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5, 118. tačke 1-4, 119, 120. tačka 1. i 158. tog zakona.

Tuženi je javno preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave - Grad Niš, u kojem je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarade regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 119/12 ... 44/14), koji se primenjivao u periodu od 25.12.2012. godine do 04.03.2016. godine i Uredbom o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 27/14). Prema odredbi člana 50. navedenog zakona, javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču radi davanja saglasnosti, a program naročito sadrži planirane iznose prihoda i pozicije rashoda po nameni. Pitanje obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima, u skladu sa godišnjim programom poslovanja, uređeno je navedenom Uredbom koju je Vlada Republike Srbije donela u izvršavanju označenog zakona. Odredbe slične navedenom zakonu i podzakonskom aktu sadržao je i Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 25/2000 ... 123/07) i na osnovu tog zakona doneta Uredba o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 5/06), važeći u vreme kada je tuženi doneo svoj kolektivni ugovor.

Sledstveno izloženom, odredbe zakonskih i podzakonskih akata ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donose opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača. Nije prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da program poslovanja ne može derogirati odredbe opštih autonomnih izvora radnog prava. Programima poslovanja, koji je tuženi po zakonu bio dužan doneti za svaku kalendarsku godinu, ne derogiraju se prava zaposlenih iz radnog odnosa, niti je to cilj programa. Programom se samo može dovesti u pitanje da li će zaposleni svoja prava ostvariti u punom obimu ili ne, a to direktno zavisi od fiskalnih zahteva koji se u svakoj kalendarskoj godini stavljaju pred jedinicu lokalne samouprave.

Tužiocu, u konkretnom slučaju, nije uskraćeno pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. On je to pravo ostvario u granicama mase sredstava za zarade, predviđenoj programima koje je tuženi donosio za svaku od predmetnih godina uz saglasnost osnivača. Programi su morali biti usaglašeni sa odlukama o budžetu koje je jedinica lokalne samouprave donosila, prateći obavezujuće smernice ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 36a Zakona o budžetskom sistemu). Zbog toga tuženi nije mogao programima poslovanja predvideti veće iznose za isplatu zarada, niti je isplaćivati prema merilima iz kolektivnog ugovora i ugovora o radu, ukoliko tako obračunata zarada nije u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i Zakonom o budžetskom sistemu.

Iz navedenih razloga, po stanovištu Vrhovnog suda, tužilac neosnovano zahteva isplatu razlike naknade za troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, do iznosa utvrđenih članom 43. Kolektivnog ugovora tuženog. Ove naknade isplaćene su tužiocu u okviru mase sredstava za isplatu zarada, planirane programima poslovanja donošenim za svaku kalendarsku godinu spornog perioda, na koje je njegov osnivač dao saglasnost i koji su (uz minimalna odstupanja) u celosti realizovani. Zbog toga su preinačene obe nižestepene presude tako što je odbijen tužbeni zahtev i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneto je na osnovu član a 165. stav 2. u vezi s članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi postupka za sastav odgovora na tužbu i četiri obrazložena podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara; zastupanja na sedam održanih ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara i šest neodržanih ročišta u iznosu od po 6.000,00 dinara; predujma za veštačenje u iznosu od 8.000,00 dinara i sudskih taksi za odgovor na tužbu u iznosu od 2.500,00 dinara, žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 4.875,00 dinara, reviziju u iznosu od 5.750,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 14.625,00 dinara. Tužena je obavezana da na dosuđeni iznos troškova plati zateznu kamatu, shono članu 277. stav 1. i članu 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za slučaj da svoju obavezu plaćanja troškova postupka ne izvrši u paricionom roku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković