Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Promist DOO Novi Sad, Hajduk Veljkova broj 11, čiji je punomoćnik Miodrag Petrović, advokat u ..., protiv tuženog NLB Komercijalna banka AD Beograd, Ulica Svetog Save broj 14, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 180.283.517,50 dinara, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 654/23 od 12.04.2023. godine, u sednici veća održanoj 24.10.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tuženog, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 12Pž 654/23 od 12.04.2023. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 12P 2908/20 od 22.09.2022. godine ispravljena rešenjem istog suda 12P 2908/20 od 22.12.2022. godine, i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 12P 2908/2020 dana 22.09.2022. godine, ispravljenu rešenjem istog suda 12P 2908/2020 od 22.12.2022. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.795.000,00 USD sa kamatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati počev od 01.04.2014. godine do isplate i da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 2.124.400,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom 12Pž 654/23 od 12.04.2023. godine odbio žalbe tuženog kao neosnovane i potvrdio rešenje Privrednog suda u Beogradu 12P 2908/20 od 22.12.2022. godine, kojim je ispravljena presuda Privrednog suda u Beogradu 12P 2908/2020 od 22.09.2022. godine, i presudu Privrednog suda u Beogradu 12P 2908/20 od 22.09.2022. godine i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv navedene pravnosnažne presude drugostepenog suda tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023) i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao nalogodavac dana 31.03.2014. godine dao tuženoj banci nalog za plaćanje iznosa od 1.795.000 USD u korist „JCS Minudobrenya“ 2 himzavodskaya street Rossosh Russia. Tuženi je istog dana dao nalog za plaćanje putem „Swift“ reference preko svoje korespodentne banke Deutche bank trust company Amerikas, preko koje vrši plaćanja prema inostranstvu, i tužiocu dostavio navedenu „Swift“ referencu. Uz nalog za plaćanje tužilac je dostavio dokumentaciju po kojoj vrši plaćanje – fakturu prodavca „JCS Minudobrenya“ 2 himzavodskaya street Rossosh Russia kao dokaz o postojanju svoje obaveze plaćanja prema inostranstvu. Tuženi je sproveo proces provere kroz S– Monitor dana 31.03.2014. godine, a utvrđeno je da u sistemu tuženog nema podataka kada je specijalizovani softver apdejtovan novim, naknadno uvedenim sankcijama OFAC. Plaćanje je izvršeno 31.03.2014. godine, nakon što je OFAC proširio sankcije dana 17. ili 19.03.2014. godine, koje su vezane za izvršenje spornog naloga tužioca, prema fizičkom licu AA, vlasniku privrednog društva iz Rusije „JCS Minudobrenya“. U softveru nema zapisa da li je tuženi izvršio proveru prema kriterijumu - fizička lica, u vezi izvršenja naloga tužioca. Na spisku sankcija OFAC nalazilo se fizičko lice, AA, a ne privredno društvo čiji je on vlasnik „JCS Minudobrenya“. Nalog za plaćanje se, međutim, odnosio na privredno društvo. S- Monitor nije sistem tuženog, već sistem koji je on koristio za svoje potrebe, a predstavlja eksterni vendorski sistem, pa veštak nije mogao da se izjasni šta je konkretno bilo moguće ili ne, u smislu transakcije za obradu naloga o povezanim licima, imajući u vidu datum transakcije, jer mu nije dostavljena projektno tehnička dokumentacija na dan realizacije transakcije. Utvrdio je da se prilikom provere unosi samo ime pravnog lica u softver koji dalje vrši proveru. Utvrđeno je da je tuženi na dan transakcije izvršio proveru pretraživanja po pravnom licu iz vendorskog softvera i dobio informaciju da nema potrebe za podizanjem alarma, odnosno privredno društvo „JCS Minudobrenya“ nije bilo na spisku sankcija OFAC. Radi se o sankcijama u vezi Ukrajinskog programa, Kancelarije Sjedinjenih američkih država za kontrolu strane imovine OFAC. Automatizovani softver S- Monitoring je tuženi koristio radi praćenja međunarodnih sankcija UN, EU i OFAC. Dalje je utvrđeno da je mejl porukom od 31.03.2014. godine Deutche bank Trust Company Amerikas izvestila tuženog, pozivom na referencu tuženog, da transakcija nije obrađena zbog sankcija koje se tiču Ukrajinskog programa, u skladu sa propisima Kancelarije Sjedinjenih američkih država za kontrolu strane imovine OFAC, te da će uplaćena sredstva biti položena na blokirani račun kod ove banke sa napomenom da je banci zabranjeno da izvrši povraćaj blokiranih sredstava sve dok OFAC ne izda dozvolu, po zahtevu koji se može uputiti Odeljenju za kontrolu direktora kancelarije za kontrolu strane imovine Odeljenja trezora u Vašingtonu. Tužilac nema pristupa blokiranim sredstvima po osnovu neizvršenog naloga od 31.03.2014. godine. Iz nalaza veštaka finansijske struke je prvostepeni sud utvrdio da obaveštenje korespodentne banke tuženog znači da konkretna transakcija ne može biti predmet međusobnog poravnanja između te banke i tuženog i da će korespodentna banka ta sredstva zaduživati na svom računu do okončanja pitanja sancija.

Prvostepeni sud je zaključio da postoji pasivna legitimacija tuženog, jer tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je utuženi iznos vratio tužiocu ili da su sredstva preneta krajnjem korisniku u smislu izvršenja naloga. Osnov obaveze tuženog za ispunjenje tužbenog zahteva nalazi u zaključku da je tuženi postupao suprotno ugovoru o nalogu i načelima obligacionog prava u smislu člana 12. i 16. Zakona o obligacionim odnosima, da je tuženi morao biti upoznat sa postojanjem mera sankcija Sjedinjenih američkih država prema pravnim licima i fizičkim licima kao vlasnicima tih pravnih lica u vezi Ukrajinskog programa, pa je bio dužan da postupa sa povećanom pažnjom, a to znači ne samo da izvrši proveru inplementiranog softvera čiji rezultati zavise od različitih aspekata, to jest baze podataka i kriterijuma provere i njegove tehničke pravilnosti i ažuriranosti podataka, te da je morao da upozori tužioca i da mu predoči u kom smislu postoji ograničenje u vezi realizacije datog naloga za inoplaćanje.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da je tužilac tuženom naložio da plaćanje izvrši putem elektronskog transfera sredstava u korist korespodentne banke Morgan Chase New York, jer to nije bilo navedeno u nalogu. Stoga je tužena banka imala pravo da nalog izvrši preko svoje korespodentne banke, preko koje je izvršavala i prethodne naloge tužioca. Tužilac nije dokazao i nije utvrđeno u prvostepenom postupku da novčana sredstva koja je uplatio tužilac za izvršenje naloga ne bi bila zadržana da je korespodentna banka bila Morgan Chase New York SAD. Međutim, zaključuje da je pravilno prvostepeni sud na temelju odredbe člana 751. Zakona o obligacionim odnosima i člana 12. i 16. istog zakona zaključio da je tuženi, kako su sankcije OFAC javno objavljene, morao biti upoznat sa postojanjem tih sankcija prema pravnim licima, ali i fizičkim licima kao vlasnicima pravnih lica u vezi Ukrajinskog programa i da je bio dužan da postupa sa povećanom pažnjom i proveri da li je vlasnik ruskog preduzeća stavljen pod sankcije i upozori tužioca da postoji ograničenje u vezi realizacije datog naloga za inoplaćanje. Zaključuje da pasivna legitimacija tuženog po postavljenom tužbenom zahtevu stoji sa osnova obaveze na naknadu štete koju je tuženi pričinio tužiocu, a ne zbog sticanja bez osnova. Stoga je bez uticaja gde se novac nalazi.

Na temelju takvih zaključaka je pravnosnažno obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.795.000 USD, koji je tuženi platio po nalogu tužioca 31.03.2014. godine, koju transakciju korespodentna banka tuženog nije sprovela zbog sankcija koje se tiču Ukrajinskog programa, već su sredstva položena na blokirani račun kod te banke sa zabranom da izvrši povraćaj blokiranih sredstava sve dok OFAC ne izda dozvolu.

Vrhovni sud zaključuje da je prema tako utvrđenim činjenicama preuranjena odluka o tužbenom zahtevu, jer je izostao zaključak sudova o štetnoj radnji, odnosno propustima tuženog i o šteti koju tužilac trpi iz konkretnog događaja.

Prema razlozima presuđenja koje su sudovi izneli, prvostepeni sud nalazi da je tuženi postupio suprotno nalogu tužioca, dok drugostepeni sud nalazi da je tužena banka, s obzirom na sadržinu naloga, imala pravo da nalog izvrši preko svoje korespodentne banke. Prvostepeni sud je obavezao tuženog polazeći od utvrđenja da tuženi nije dokazao da je utuženi iznos vratio tužiocu ili da su sredstva preneta krajnjem korisniku u smislu izvršenja naloga. Drugostepeni sud smatra da je pravilno prvostepeni sud na temelju odredbe člana 751. i člana 12. i 16. Zakona o obligacionim odnosima našao da je tuženi, kako su sankcije OFAC javno objavljene, morao biti upoznat sa postojanjem tih sankcija prema pravnim licima, ali i fizičkim licima kao vlasnicima pravnih lica u vezi Ukrajinskog programa i da je bio dužan da postupa sa povećanom pažnjom i proveri da li je vlasnik ruskog preduzeća stavljen pod sankcije, iako se nalog za plaćanje odnosio na preduzeće, i o tome upozori tužioca da postoji ograničenje u vezi realizacije datog naloga, ali da pasivna legitimacija tuženog po postavljenom tužbenom zahtevu stoji sa osnova obaveze na naknadu štete koju je tuženi pričinio tužiocu, a ne zbog sticanja bez osnova. Po pitanju propusta tužene banke, da bi se njeno postupanje smatralo povećanom pažnjom, sudovi nalaze da nije dovoljno da je tuženi na dan transakcije izvršio proveru pretraživanja po pravnom licu iz vendorskog softvera i dobio informaciju da nema potrebe za podizanjem alarma. Šta više, prvostepeni sud smatra da to ne znači samo da izvrši proveru inplementiranog softvera čiji rezultati zavise od baze podataka i kriterijuma provere i njegove tehničke pravilnosti i ažuriranosti podataka.

Vrhovni sud ukazuje da činjenica da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu podrazumeva primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o obavezama u odnosu na obe ugovorne strane, pa tako i na ponašanje saglasno načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO, i u zasnivanju i u ispunjenju ugovora, i da postupaju pažnjom dobrog privrednika (član 18. ZOO). Primenom odredaba člana 262. ZOO, tužilac je bio ovlašćen da od tuženog zahteva ispunjenje naloga, a tuženi je bio dužan da je ispuni onako kako ona glasi. U konkretnoj parnici tužilac kao nalogodavac potražuje naknadu štete koju je pretrpeo postupanjem tuženog po nalogu, u situaciji kada nalog nije mogao biti realizovan. Pitanje je da li u konkretnim okolnostima postoji odgovornost tuženog što jeste postupao po nalogu, za koji se ispostavilo da nije mogao biti realizovan. To otvara i pitanje da li je predmet naloga uopšte bio moguć.

Sudovi su odlučili o odgovornosti tuženog zbog povrede ugovora na temelju nekonkretizovanih zaključaka da je radi postupanja po nalogu trebalo da preduzme više, bez utvrđenja šta je konkretno bilo moguće ili ne, u smislu transakcije za obradu naloga o povezanim licima imajući u vidu datum transakcije, i bez pozivanja na konkretne propisane procedure, što se ne može prihvatiti za dovoljno za odluku. Ne može se prihvatiti za dovoljan ni zaključak prvostepenog suda da je tuženi trebalo da upozori tužioca i da mu predoči u kom smislu postoji ograničenje u vezi realizacije datog naloga za inoplaćanje, kod utvrđenja da su sankcije OFAC javno objavljene, pa time poznate i tužiocu.

Za nastanak obaveze jedne strane da naknadi štetu drugoj strani u vezi sa ispunjenjem ugovora, između ostalih uslova, neophodan je uslov postojanja štete. Prema odredbama člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Prema odredbi člana 189. istog zakona, oštećenik ima pravo na naknadu obične štete i na naknadu izmakle koristi. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Prema odredbi člana 190. ZOO, sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazilo da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Prema odredbi člana 266. ZOO, poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate, a u slučaju prevare ili namernog neispunjenja kao i neispunjenja zbog krajnje nepažnje, poverilac ima pravo zahtevati od dužnika naknadu celokupne štete koja je nastala zbog povrede ugovora.

Tužilac je tužbu zasnovao na navodu da se uplata blokiranih sredstava odnosila na avansno plaćanje robe, koja roba zbog neizvršenog avansnog plaćanja nije uvežena i do danas nije isporučena tužiocu, niti su mu vraćena blokirana novčana sredstva u visini od 1.795.000 USD.

U konkretnoj situaciji šteta po tužioca mogla bi proizići iz činjenice da su njegova novčana srestva blokirana tako da njima ne može raspolagati do dozvole OFAC, i da će korespodentna banka ta sredstva zaduživati na svom računu do okončanja pitanja sankcija, kako je to utvrđeno iz obaveštenja korespodentne banke. Međutim, iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi nesumnjivo zaključak da je nastalo umanjenje imovine tužioca u iznosu od 1.795.000 USD, i da je to obična šteta koju tužilac trpi u konkretnim okolnostima. Ne može zato, što prema do sada utvrđenim činjenicama proizilazi da je tužilac privremeno onemogućen da raspolaže novčanim sredstvima. Nisu raspravljene činjenice o značaju blokade novčanih sredstava tužioca prema sadržini sankcija OFAC.

Sa druge strane, navodi tužioca izneti u tužbi da zbog neizvršenog avansnog plaćanja predmetnim sredstvima roba tužiocu do danas nije isporučena, nije bila predmet dokazivanja u parničnom postupku, niti su presude nižestepenih sudova zasnovane na utvrđenju takve činjenice.

Stoga, nije raspravljeno u kom određenom vidu je tužilac trpeo štetu i da li je ekvivalent te štete novčani iznos od 1.795.000 USD.

U konkretnoj situaciji, kod tvrdnje da je već na dan naloga tužioca za plaćanje postojala sankcija u odnosu na vlasnika prodavca kome je plaćanje namenjeno, radilo bi se o ništavosti ugovora o nalogu zbog predmeta obaveze, po odredbi člana 47. ZOO. Ovo stoga što je plaćanje bilo nemoguće zbog sankcija, ili administrativne zabrane od strane trećeg lica. Posledica ništavosti propisane su u članu 104. stav 1. ZOO tako da je svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, ili ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju ili ako se prioda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu. U konkretnom slučaju iznos koji se traži tužbenim zahtevom, od 1.795.000,00 USD nije tuženi primio na ime ispunjenja obaveze tužioca, već je iznos upućen trećem licu, ruskoj firmi po nalogu tužioca, i kao takav blokiran. Za sada se ne može se zaključiti da je imovina tuženog uvećana za iznos koji tužilac traži tužbenim zahtevom, budući da se iznos vodi na računu sa kog ne može raspolagati ni tuženi, niti će biti uključen u u međusobna poravnanja, odnosno saldiranja potraživanja između tuženog i korespodentne banke.

Radi pravilne primene materijalnog prava na koje je ukazano, u odlučivanju o tužbenom zahtevu bilo je potrebno raspraviti sva navedena pitanja.

Iz tih razloga su presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kada će biti odlučeno i o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković