U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Radoslave Mađarov i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Bojana Mickoski advokat iz ..., protiv tuženog Grada Niša, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Niša, radi isplate, odlučujući o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3501/21 od 19.01.2022. godine, na sednici održanoj 23.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3501/21 od 19.01.2022. godine, kao neosnovana.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog i preinačuju presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3501/21 od 19.01.2022. godine i Višeg suda u Nišu P 110/2020 od 13.09.2021. godine tako što se ODBIJA tužbeni zahtev za iznos od 6.911.119,89 dinara sa kamatom, dok se u preostalom delu revizija tuženog ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tuženi da naknadi tužilji troškove celog postupka u iznosu od 643.245,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu P 110/2020 od 13.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužilji iznose od 26.806.383,16 dinara na osnovu pravnosnažnog i izvršnog poravnanja Opštinskog suda u Nišu P 3547/2007 od 23.07.2008. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 27.04.2013. godine do isplate (stavom prvim izreke) i 993.000,00 dinara na ime troškova postupka (stavom drugim izreke).

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3501/21 od 19.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke za iznos od 21.607.518,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.04.2013. godine do isplate i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do traženog od 26.806.383,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.04.2013. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužilja da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara, dok je stavom četvrtim izreke odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu obe parnične stranke su izjavile reviziju, obe zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je odgovorila na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredaba člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 - u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana, a revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 20.09.2000. godine tužilja i njen brat BB zakupili su od tuženog poslovni prostor površine 393,4 m2 u zgradi u Ulici ... u Nišu, koja je 1962. godine nacionalizovana od njihovog dede VV, dotadašnjeg vlasnika. Nenacionalizovani nasleđeni deo te zgrade oni podelili 21.05.2002. godine poravnanjem sačinjenim pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu 3R 549/2002, tako što je tužilji pripala u svojinu i državinu kancelarija u južnom delu zgrade od 15,32 m2, šupa od 22 m2, magacin od 10,55 m2 i tavanski prostor od 107,7 m2, dok je tužiljinom bratu pripao u isključivu svojinu lokal u severnom delu zgrade – sodara ukupne površine 23 m2. Poravnanjem je konstatovano da je tužilja sopstvenim sredstvima adaptirala lokal koji je po sporazumu pripao njenom bratu, da ona po tom osnovu nema potraživanja prema njemu, da su delovi zgrade koji su poravnanjem pripali tužilji faktički u neupotrebljivom stanju i da je neophodno uložiti velika sredstva da bi mogli služiti bilo kojoj nameni, da tužiljin brat nije u mogućnosti da učestvuje u neophodnoj sanaciji zakupljenog dela zgrade i da se saglašava da isključivo tužilja raspolaže zakupljenim prostorom, o tome obavesti zakupodavca i sama pristupi ispunjenju obaveza iz ugovora o zakupu i njegovih aneksa, kao i da je tužilja već pristupila sanaciji zakupljenog prostora ličnim sredstvima. Konstatovano je i da će, do donošenja Zakona o denacionalizaciji, tužilja sama koristiti zakupljeni deo zgrade, a da će se nakon toga sporazumeti o tome do kad će ona nastaviti da isključivo koristiti celu zgradu, osim lokala – sodare koji je pripao njenom bratu. Ugovorom o preuzimanju duga od 15.07.2003. godine tužilja je preuzela dugovanje svog brata po osnovu neisplaćene zakupnine i stupila na njegovo mesto kao dužnik.

U predmetu Opštinskog suda u Nišu P 3547/07, u kome je Grad Niš podneo tužbu protiv ovde tužilje radi isplate neisplaćenih zakupnina za navedeni prostor, parnične stranke su zaključile poravnanje 23.07.2008. godine kojim su konstatovale da Grad Niš ima potraživanje prema ovde tužilji na ime neizmirene zakupnine predmetne zgrade po osnovu ugovora o zakupu od 2000. godine i aneksa tog ugovora, u visini ispostavljenih faktura. Grad Niš priznao je tužiljina potraživanja prema njemu po dva osnova, i to na ime neophodnih ulaganja u sanaciju i delimičnu rekonstrukciju predmetne zgrade (izgrađene 1926. godine) izvršenih od strane tužilje, prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke Miodraga Paunovića od 14.05.2008. godine, koji je sastavni deo poravnanja (u iznosu od 6.911.119,89 dinara) i na ime naknade za korišćenje dela predmetne zgrade (precizno opisanog u poravnanju) koji je tužilji pripao poravnanjem od 21.05.2002. godine sa njenim bratom. Po osnovu korišćenja tužiljinog dela zgrade, Grad Niš priznao je da ima dugovanje prema tužilji u iznosu od 35.863,55 dinara mesečno (230,53 dinara po m2 koliko iznosi tržišna vrednost zakupa poslovnog prostora za juli mesec 2007. godine) za period od 04.09.1962. do 01.02.2002. godine, a prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomske struke Svetomira Nikolića od 09.06.2008. godine koji je sastavni deo poravnanja, s tim da je saglasno prihvaćena varijanta obračuna sa redovnom (a ne zakonskom zateznom) kamatom. Na taj način parnične stranke su utvrdile da ukupno potraživanje Grada Niša prema ovde tužilji iznosi 2.063.769,43 dinara, a da ukupno potraživanje tužilje prema Gradu Nišu, po oba osnova, iznosi 35.703.709,59 dinara, a zatim su izvršile prebijanje međusobnih ukupnih potraživanja u varijanti obračuna redovne kamate i konstatovale da Grad Niš, nakon prebijanja potraživanja, duguje tužilji iznos od 33.639.940,16 dinara sa danom 31.05.2008. godine. Stanke su se zatim dogovorile da će tužilja po osnovu tog poravnanja nastaviti da koristi zakupljeni poslovni prostor narednih 290 meseci po ceni mesečne zakupnine od 115.823,00 dinara, tako što će tužiljino potraživanje od 33.639.940,16 dinara biti umanjivano za pomenuti iznos mesečne zakupnine, s tim da po isteku 290 meseci tužilac ima pravo da nastavi da fakturiše zakup poslovnog prostora, ukoliko se zakupodavni odnos po isteku tog perioda nastavi.

Grad Niš osporio je punovažnost poravnanja od 23.07.2008. godine, ali je njegov tužbeni zahtev za poništaj poravnanja odbijen presudom Osnovnog suda u Nišu P 3059/2017 od 18.05.2018. godine, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 5284/2018 od 05.10.2018. godine, a izjavljena posebna revizija odbačena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1354/2019 od 25.10.2019. godine.

Rešenjem Agencije za restituciju broj 46-001759/2012 od 19.10.2012. godine (izvršnim 21.12.2012. godine, a pravnosnažnim 26.04.2013. godine) tužilji i njenom bratu, kao zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika, vraćena je imovina i utvrđeno pravo svojine sa po polovinom na predmetnoj nepokretnosti.

Imajući u vidu da je poravanjem od 2008. godine bilo ugovoreno da će se dug Grada Niša prema tužilji smanjivati za mesečni iznos zakupnine koju tužilja neće plaćati tokom narednih 290 meseci zakupa predmetne zgrade, a da je Grad Niš prestao da bude vlasnik predmetne zgrade nakon što je ona restitucijom vraćena tužilji i njenom bratu u susvojinu, prvostepeni sud je, prihvativši nalaz i mišljenje sudskog veštaka Hilde Milenković, dug tuženog prema tužilji od 33.639.940,16 dinara umanjio za iznos od 6.833.557,00 dinara (zbirna vrednost mesečnih zakupnina od 115.823,00 dinara u periodu od 01.06.2008. do 26.04.2013. godine, kada je rešenje o restituciji postalo pravnosnažno), i utvrdio da je preostalo dugovanje tuženog prema tužilji 26.806.383,16 dinara, za koji je usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je propustio da ima u vidu odredbu člana 353. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, kojom je propisano da obaveza prestaje sjedinjenjem kad jedno isto lice postane i poverilac i dužnik. Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, drugostepeni sud je zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev na ime onog dela tužiljinog potraživanja prema tuženom koji se odnosi na ulaganje u nepokretnost adaptacijom i delimičnom rekonstrukcijom, jer za taj iznos nije uvećana, na račun tužilje, imovina tuženog (koji je prestao da bude vlasnik predmetne zgrade) u smislu člana 210. ZOO, već je za taj iznos obaveza tuženog prema tužilji prestala zbog sjedinjenja, na osnovu člana 353. ZOO. Našavši da nalaz i mišljenje sudskog veštaka Hilde Milenković i veštaka – stručnog savetnika Miljka Paunovića nisu suprotni, drugostepeni sud je prihvatio potonji i zaključio da tužiljino potraživanje treba umanjiti za iznos od 5.188.864,41 dinar na ime adaptacije i rekonstrukcije predmetne nepokretnosti, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i za taj iznos odbio tužbeni zahtev, a u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio.

Po shvatanju Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije tužilje koji se odnose na deo drugostepene presude kojim je tužbeni zahtev delimično odbijen. Ne može se prihvatiti revizijski navod prema kome je, međusobnim prebijanjem potraživanja, obaveza tuženog prema tužilji na ime njenog ulaganja u predmetni objekat prestala danom zaključenja poravnanja. Tužiljino novčano potraživanje prema tuženom u sebi obuhvata kako iznos naknade koju je tuženi poravnanjem prihvatio da plati tužilji za korišćenje nenacionalizovanog dela predmetne nepokretnosti za period od skoro 40 godina prema cenama poslovnog prostora u julu 2007. godine i sa kamatom na neisplaćene iznose, tako i na iznos od 6.911.119,89 dinara uložen u sanaciju i delimičnu rekonstrukciju predmetnog objekta (na koji iznos i sama tužilja ukazuje revizijom). Drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužiljino potraživanje prema tuženom, za iznos uložen u sanaciju i rekonstrukciju objekta koji joj je vraćen u postupku restitucije, prestalo u smislu člana 353. stav 1. ZOO momentom u kom je tužilja postala vlasnik predmetne nepokretnosti, jer je tada tužilja, s tim u vezi, postala istovremeno i poverilac (na ime izvršenog ulaganja u nepokretnost tuženog) i dužnik (pošto je stupila na mesto dotadašnjeg vlasnika u čiju su nepokretnost izvršena ulaganja), te je došlo do sjedinjenja (konfuzije), u kom slučaju obaveza prestaje. Shvatanje koje tužilja iznosi u reviziji da je tuženi svakako dužan da joj naknadi sredstva koja je ona uložila u sanaciju i rekonstrukciju nepokretnosti koja joj je vraćena u postupku restitucije, rezultiralo bi time da takva ulaganja, koja inače logično padaju na teret vlasnika nepokretnosti, padnu na treće lice koje, budući da nije vlasnik te nepokretnosti, nije ni dužno da ih plati. U suprotnom, prihvatanje ovakvog stava revidenta dovelo bi do sticanja bez osnova na njegovoj strani, što je neprihvatljivo jer je suprotno osnovnim načelima savesnosti i poštenja i zabrana zloupotrebe prava i prourokovanja štete iz čl. 12, 13. i 16. ZOO.

Revizija tuženog je delimično osnovana, s obzirom da su ga nižestepeni sudovi obavezali da plati veći iznos od onog koji on duguje tužilji prema zaključenom poravnanju. Naime, obaveza tuženog da tužilji po navedenom poravnanju isplati iznos od 6.911.119,89 dinara koji je ona uložila u sanaciju i rekonstrukciju predmetnog objekta u vreme kada je bila njegov zakupac, prestala je u celini konfuzijom u smislu člana 353. ZOO. Zbog toga iznos dugovanja tuženog prema tužilji od 33.639.940,16 dinara, prema zaključenom poravnanju od 2008. godine, treba umanjiti ne samo za iznos od 6.833.557,00 dinara (zbirna vrednost mesečnih zakupnina za period od juna 2008. zaključno sa aprilom 2013. godine), već i za iznos od 6.911.119,89 dinara (utvrđen i priznat istim poravanjem na ime ulaganja u sanaciju i rekonstrukciju), pošto tuženi duguje tužilji samo preostali iznos od 19.895.263,27 dinara.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje, a delimično usvojio reviziju tuženog i odlučio kao u stavovima prvom i drugom izreke, primenom člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka u iznosu od 643.245,00 iz stava trećeg izreke doneta je s obzirom na zahtev koji je tužilja stavila, primenom čl. 165. st. 2, 163. stav 2. u vezi sa st. 1, 153. stav 2. i 154. ZPP, Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tuženi je dužan da naknadi tužilji izdatke koje je bilo potrebno učiniti u toku ovog postupka u iznosima od: 45.000,00 dinara za sastav tužbe i 90.000,00 dinara za sastav žalbe od 19.03.2020. godine, po 46.500,00 dinara za zastupanje na osam održanih ročišta i po 23.250,00 dinara za zastupanje na tri neodržana ročišta, 6.000,00 dinara na ime veštačenja i po 97.500,00 dinara na ime takse na tužbu, žalbu i prvostepenu presudu, srazmerno umanjene za deo (26%) s kojim tužilja nije uspela u sporu. Tužilji nisu dosuđeni troškovi za sastav drugih podnesaka (koje ona i nije opredelila), jer nisu bili neophodni, niti za sudske takse na drugostepeno rešenje od 01.07.2020. godine kojim je po njenoj žalbi ukinuta ranije doneta prvostepena presuda od 24.01.2020. godine, jer takvo rešenje ne podleže obavezi plaćanja takse (tar.br. 2. tač. 10) i na prvostepenu presudu od 13.09.2021. godine, jer se plaćena taksa za ukinutu odluku uračunava u taksu za novu odluku (tar. br. 2. tač. 3). S obzirom da tužilja nije uspela u postupku po reviziji, nisu joj dosuđeni ni troškovi revizijskog postupka (za sastav revizije i taksu na reviziju i revizijsku odluku).

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković