U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA, preduzetnika SZR „Čeda“ iz Pančeva, čiji je punomoćnik Dragan Todorović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Visoki savet sudstva, Privredni sud u Pančevu, koju zastupa zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, Odeljenje u Zrenjaninu, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 263/22 od 18.05.2023. godine, u sednici održanoj 21.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 263/22 od 18.05.2023. godine u stavovima drugom i trećem izreke, tako što se ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Pančevu Prr1 49/21 od 27.06.2022. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj nadoknadi troškove revizijskog postupka od 33.750,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu Prr1 49/2021 od 27.06.2022. godine, odbijen je u celosti tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos nenaplaćenog potraživanja u postupku stečaja 2St br. 89/2010 pred Privrednim sudom u Pančevu i to iznos nenaplaćenog potraživanja od 1.273.338,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.06.2010. godine, kao dana sa kojim je utvrđen konačan iznos potraživanja tužioca pa do konačne isplate, umanjen za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu, na teret budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova; zakonsku zateznu kamatu na iznos od 222.922,87 dinara za period od padanja u docnju od 11.10.2010. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 25.06.2021. godine kao dana plaćanja; zakonsku zateznu kamatu na iznos od 256.926,17 dinara za period od padanja u docnju od 11.10.2010. godine kao dana dospelosti potraživanja pa do 12.04.2022. godine kao dana plaćanja, kao i da mu nadoknadi parnične troškove. Tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka od 16.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 263/22 od 18.05.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 1.273.338,02 dinara od 11.06.2010. godine do 11.06.2020. godine; na iznos od 222.922,87 dinara za period od 11.10.2010. godine do 11.06.2020. godine i na iznos od 256.926,17 dinara za period od 11.10.2010. godine do 11.06.2020. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos nenaplaćenog potraživanja u postupku stečaja 2St 89/2010 pred Privrednim sudom u Pančevu i to 1.273.338,02 dinara sa zakonskom kamatom od 12.06.2020. godine do isplate, umanjen za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu, a koji iznos će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova; zakonsku zateznu kamatu na iznos od 222.922,87 dinara za period od 12.06.2020. godine do 25.06.2021. godine; zakonsku zateznu kamatu na iznos od 256.926,17 dinara za period od 12.06.2020. godine do 12.04.2022. godine. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu nadoknadi troškove celog parničnog postupka od 259.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na troškove prvostepenog postupka u iznosu od 193.500,00 dinara počev od dana sticanja uslova za izvršenje do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu nadoknadi troškove postupka, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 24.03.2009. godine, kada je privatizovan društveni kapital „Trgoprodukt“ AD Pančevo, iz poslovnih odnosa prema tom privrednom društvu imao nenamireno novčano potraživanje od 2.564.215,44 dinara. Nad tim privrednim društvom otvoren je 11.06.2010. godine postupak stečaja, koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu St 89/10, a u toku kog je tužiocu nakon delimičnog namirenja priznatog potraživanja ostalo nenamireno 1.273.338,02 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 1379/2019 od 27.11.2019. godine utvrđeno je da je tužiocu u postupku stečaja povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo stečajnom sudiji da preduzme mere u svrhu okončanja postupka. Razlog izostalog namirenja celokupnog potraživanja ne stoji u uzročno-posledičnoj vezi sa dužinom postupka stečaja, već u nedostatku imovine stečajnog dužnika za namirenje potraživanja svih poverilaca.

Pošto iz sadržine izvedenih dokaza ne sledi zaključak da postoji odgovornost tužene države za umanjenje imovine tužioca u iznosu čiju isplatu traži u ovom sporu, prvostepeni sud odbija postavljeni tužbeni zahtev na osnovu odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud odluku o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva u visini nenamirenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnice počev od dana podnošenja tužbe, odnosno za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose glavnice isplaćene u toku stečajnog postupka od momenta podnošenja tužbe do isplate, zasniva na stanovištu da je odgovornost tužene države za predmetnu štetu objektivna, a tužilac se do pokretanja stečajnog postupka aktivno ponašao i pokušavao da namiri svoje potraživanje nastalo iz komercijalnih odnosa sa dužnikom koji je poslovao društvenim kapitalom.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da stanovište drugostepenog suda o postojanju osnova odgovornosti tužene države za spornu štetu ne proizilazi iz utvrđenih činjenica.

Po opštem pravilu o odgovornosti za štetu sadržanom u članu 154. Zakona o obligacionim odnosima, svako činjenično stanje obaveze na naknadu štete mora sadržati sledeće pretpostavke: štetnu činjenicu, nedopuštenu štetu, uzročnu vezu između štetnog događaja i štete i odgovornost.

Po odredbi člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/2015 i 92/2023) odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povrednom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Činjenica da je nad privrednim subjektom sa kojim je tužilac stupio u poslovni odnos otvoren postupak stečaja, potvrda je njegove insolventnosti. Za odgovornost tužene države za imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečeja, u smislu napred navedenih odredbi, neophodno je da je šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku. Povreda prava je u konkretnom slučaju utvrđena rešenjem od 27.11.2019. godine. Za postojanje propisane objektivne deliktne građanske odgovornosti tužene države neophodna je činjenica da bi tužilac namirio svoje potraživanje iz imovine svog dužnika u stečajnom postupku po redosledu za namirenje, u odsustvu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP izveo zaključak da razlog što potraživanje tužioca nije namireno u celosti ne stoji u vezi sa dužinom stečajnog postupka, već je posledica nedostatka imovine stečajnog dužnika iz koje bi se namirili svi poverioci.

Navedene razloge kao pravilne u potpunosti prihvata i Vrhovni sud. Tužilac je slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos sa privrednim društvom koje za obaveze odgovara svojim imovinom. Izostanak potpunog namirenja potraživanja iz tako zasnovanog odnosa, koje tužilac u ovom postupku usmerava prema tuženoj državi, posledica je nedovoljne imovine dužnika tužioca, a ne dužine postupka stečaja. Stoga, činjenica da je tužilac pre pokretanja postupka stečaja preduzimao aktivne radnje i pokušavao prinudnu naplatu svog potraživanja, na kojoj drugostepeni sud zasniva odluku o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, po navedenim materijalnopravnim odredbama ne može biti od bilo kakvog od uticaja na odgovornost tužene za štetu koja je posledica utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Pošto u konkretnom slučaju nema ni drugih činjenica, odnosno okolnosti koje bi upućivale na odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog nastupele insolventnosti njegovog dužnika, drugostepena presuda je preinačena u pobijanom delu i prvostepena presuda potvrđena, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2. i 154. ZPP, tuženoj je dosuđen kao opravdan trošak revizijskog postupka u visini nagrade za sastav revizije od 33.750,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković