U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Vuković, predsednika veća, Slobodana Velisavljević, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića i Bojane Paunović, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Perin Miroslava, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Perin Miroslava - advokata Maje Trkulje, podnetom protiv pravosnažnih presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K-36/23 od 12.12.2023. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 167/24 od 02.04.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 24.09.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Perin Miroslava - advokata Maje Trkulje, podnet protiv pravosnažnih presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K-36/23 od 12.12.2023. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 167/24 od 02.04.2024. godine u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postuku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K-36/23 od 12.12.2023. godine u stavu I izreke, okrivljeni Perin Miroslav oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 4 godine, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 04.11.2022. godine do 12.12.2023. godine, kao i vreme koje će provesti u pritvoru do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora. Na osnovu člana 246. stav 8. KZ od okrivljenog je trajno oduzeto 59,29 gr neto mase opojne droge heroin sa kofeinom i paracetamolom. Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja narkomana i odlučeno je o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u stavu I izreke presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 167/24 od 02.04.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici i branioca okrivljenog Perin Miroslava i presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K-36/23 od 12.12.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog Perin Miroslava - advokat Maja Trkulja, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude preinači tako što će okrivljenog oglasiti krivim za izvršenje krivičnog dela nedozvoljeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ. Stavljen je i predlog u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Perin Miroslava je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog, iako ne numeriše, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, koju obrazlaže navodima da je sudija Đurđina Bjelobaba bila predsednik veća prilikom donošenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 259/23 od 23.02.2023. godine, kojim su kao neosnovane odbijene žalbe branilaca izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kžr 8/23 od 30.01.2023. godine, kojim je prema okrivljenom produžen pritvor, a onda je, kao predsednika veća, učestvovala i u donošenju presude Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 167/24 od 02.04.2024. godine (predmet zahteva za zaštitu zakonitosti). U vezi sa iznetim, branilac navodi da je sudija Đurđina Bjelobaba, kao predsednik veća Apelacionog suda u Novom Sadu prilikom odlučivanja o žalbi branilaca izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora donela odluku u kojoj je navedeno da okrivljeni nije prestao sa vršenjem krivičnih dela, na koji način je zauzela svojevrstan stav, koji je obrazložen u označenom rešenju o pritvoru, posebno prejudicirajući da je okrivljeni izvršio krivično delo, odnosno da je osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo, a koji stav je de facto potvrđen i donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 167/24 od 02.04.2024. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je sudija Đurđina Bjelobaba učestvovala u donošenju rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 259/23 od 23.02.2023. godine i to u drugostepenom veću koje je odlučivalo o žalbama na rešenje o produženju pritvora.

Odredbom člana 2. tačka 17) ZKP propisano je da je „osnov sumnje“ skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 19) ZKP propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano– član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branilac okrivljenog ukazuje, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP, što u ovom predmetu nije slučaj.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, u svakom konkretnom slučaju, predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, odnosno nekoj od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti, o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru, odnosno o nekoj od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru, odnosno drugih odluka te vrste, zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje, u svakom pojedinačnom predmetu, a kako je to već navedeno.

Uvidom u rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 259/23 od 23.02.2023. godine, koje branilac označava u podnetom zahtevu, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovog rešenja sud nije bavio ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenog, već samo žalbenim razlozima vezanim za primenu mere obezbeđenja prisustva okrivljenog – pritvora, odnosno ne razmatrajući krivicu okrivljenog izvan granica osnovane sumnje da je učinio krivično delo za koje se tereti, a što i sam branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje, odnosno ne spori.

S obzirom na navedeno, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Perin Miroslava.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i postupku pred apelacionim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti opredeljuje povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca. Međutim, navodi zahteva branioca okrivljenog ne sadrže objašnjenje u čemu se konkretno ta povreda sastoji, odnosno ne obrazlaže se na koji način su nižestepeni sudovi pravnosnažnim presudama učinili označenu povredu zakona.

Shodno iznetom, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, podrazumeva opredeljenje povrede, zbog koje se zahtev podnosi, kao i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Pored navedenog, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i obrazlaže povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 16. stav 3. ZKP (s tim što branilac pogrešno označava da je u pitanju KZ - Krivični zakonik).

U preostalom delu zahteva branilac ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, iznoseći sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i sopstvene činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih pobijanim presudama vezano za maseni udeo heroina u smeši koja je pronađena kod okrivljenog.

Međutim, pogrešno i nepotupno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 16. stav 3. ZKP, u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je Vrhovni sud zahtev u navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP i na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                       Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković