Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 17.09.2009. godine, u Beogradu, na Obilićevom vencu, teško telesno povređeni su državljani Republike Francuske, navijači FK „Tuluz“, ZZ i II. ZZ je od posledica povređivanja preminuo. Navedena lica povrede su zadobila od strane navijača FK „Partizan“, koja su pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K 3012/10 od 25.01.2011. godine oglašena krivim zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 2. u vezi člana 33, krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2 u vezi stava 1. i krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđeni na kazne zatvora u rasponu od 4 do 35 godina. Bliskim srodnicima pok. ZZ i oštećenom II tužilac je, na osnovu odluka suda Republike Francuske isplatio novčane iznose na ime naknade nematerijalne i materijalne štete, koji iznosi predstavljaju zahtev u ovoj pravnoj stvari. Pre podnošenja tužbe, tužilac se 28.01.2014. godine obratio tuženoj predlogom za mirno rešenje spora.

Utakmica između FK „Partizan“ i FK „Tuluz“ iz Republike Francuske održana je 17.09.2009. godine na stadionu FK „Partizan“ u okviru Lige Evrope. Komesar za bezbedenost FSS ovu utakmicu proglasio je utakmicom visokog rizika, zbog čega je PU za grad Beograd 11.09.2009. godine, depešom broj 2522/09 naložio svim organizacionim jedinicama prikupljanje operativnih saznanja i informacija u vezi odigravanja navedene fudbalske utakmice, koje su dostavile dopise u kojima je navedeno da nisu došle do bezbedonosno interesantnih saznanja povodom odigravanja predmetne utakmice i da ne raspolažu saznanjima da će doći do eventualnog narušavanja javnog reda i mira u većem obimu, tim pre što se PU za grad Beograd šifrovanom depešom broj 1130 od 11.09.2009. godine obratio Upravi policije MUP RS sa molbom da se preko kancelarije Interpola izvrše provere o eventualno organizovanom i pojedinačnom dolasku navijača FK „Tuluz“ u Beograd, što je i učinjeno, ali od strane Interpola Republike Francuske nije dostavljen nikakav pisani odgovor. Održavanje javnog reda i mira na teritoriji PU za grad Beograd činile su snage policijske brigade koje su bile raspoređene interventnim vozilima na glavnim dolaznim pravcima u zoni stadiona odnosno na teritoriji gradskih policijskih stanica, sa zadatkom da prate eventualno okupljanje, kretanje i ponašanje navijača, zaustavljaju, legitimišu i dovode sva lica koja narušavaju javni red i mir, izvrše obezbeđenje autobusa sa gostujućim igračima i eventualno domaćim navijačima i preduzmu mere obezbeđenja na pravcima razilaska navijača nakon završetka utakmice. Policijskim stanicama gradskih opština naloženo je sačinjavanje sopstvenog plana da bi svako na svom području pratio eventualno okupljanje, kretanje i ponašanje navijača, zaustavljanje, legitimisanje i dovođenje lica koja narušavaju javni red i mir, izazivaju nerede i preduzimaju potrebne mere obezbeđenja u cilju zaštite lične i imovinske sigurnosti navijača, kao i drugih lica. Komandir PS Stari grad je shodno naloženom sačinio plan STR Pov br. 021/409 dubinskog obezbeđenja povodom odigravanja navedene fudbalske utakmice, kojim je predviđeno da policijski službenici preduzimaju sve mere i to u Ulici kralja Milana i Ulici kneza Miloša do Igumanove palate, prostor Terazije od Palate Albanija do Hotela „...“, prostor Terazije od Igumanove palate do Palate Albanija, sa posebnim osvrtom na pivnicu „...“ i Trg Nikole Pašića, prostor Trg republike, prostor Ulice knez Mihajlove, prostor Brankove ulice, Zelenog venca do Brankovog mosta, sa posebnim osvrtom na ugostiteljske objekte koji se nalaze u Ulici carice Milice i Pop Lukinoj, zatim prostor Kalemegdan objekat, Bajrakli džamija, sa posebnim osvrtom na Ulice cara Dušana, kraljice Natalije prema Zelenom vencu, Trg Nikole Pašića i Studentski trg. Lokacija na kojoj je smrtno stradao ZZ nije bila posebno pokrivena, jer se na osnovu bezbednosnih procena i ranijih događaja nije izdvajala kao bezbednosno interesantna, već je ista povremeno obilažena od strane policijskih službenika PS Stari Grad. Policijski službenici PU za grad Beograd su pre, za vreme i nakon odigravanja utakmice do potpunog razilaska navijača primenjivali policijska ovlašćenja propisana Zakonom o policiji u svim slučajevima gde su bili uočeni navijači bilo domaćeg, odnosno gostujućeg kluba. U tu svrhu pristupalo se utvrđivanju identiteta lica delimičnim pregledom i vršenjem nadzora nad rotacijom gde se nalazio tragično nastradali navijač FK „Tuluz“ sa svojim prijateljima, ali nisu bili u mogućnosti da ih identifikuju kao navijače, imajući u vidu da oni kod sebe nisu imali navijačka obeležja, a samim tim nisu bili u mogućnosti da preduzmu mere i radnje u cilju njihove bezbedonosne zaštite, kako je postupljeno sa ostalim navijačima gostujućeg kluba.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, primenom člana 172. i 180. Zakona o obligacionim odnosima. Odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca, nižestepeni sudovi su smatrali da je u ovom slučaju merodavno pravo Republike Srbije, zbog čega su primenom prava Republike Srbije utvrdili da nema nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa, zbog koga bi država bila odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužena preduzela bezbedonosne mere i radnje povodom odigravanja fudbalske utakmice 17.09.2009. godine, saglasno članu 2. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09), članu 17. Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama, posebno na fudbalskim utakmicama („Službeni glasnik RS“, br. 67/03, 101/025 i 111/09) i članu 3. i 4. Evropske konvencije o nasilju i nedoličnom ponašanju gledalaca na sportskim priredbama, posebno na fudbalskim utakmicama. Po oceni nižestepenih sudova u ovom slučaju ne može se primeniti ni član 180. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi su smatrali da je za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca merodavno pravo Republike Srbije, saglasno članu 28. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, jer je štetna radnja izvršena od strane određenih lica, okrivljenih na teritoriji Republike Srbije, kao i da su posledice štetne radnje, smrt ZZ i telesne povrede II, takođe nastupile na teritoriji Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili član 28. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br. 43/82 i 72/82 – ispr., „Službeni list SRJ“, br. 46/96 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/2006 – dr. zakon). Članom 28. stavom 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja propisano je da za vanugovornu odgovornost za štetu, ako za pojedine slučajeve nije drukčije određeno, merodavno je pravo mesta gde je radnja izvršena ili pravo mesta gde je posledica nastupila, zavisno od toga koje je od ta dva prava povoljnije za oštećenika, dok je stavom 3. istog člana propisano da je za protivpravnost radnje merodavno pravo mesta gde je radnja izvršena ili gde je posledica nastupila, a ako je radnja izvršena ili je posledica nastupila na više mesta – dovoljno je da je radnja protivpravna po pravu bilo kog od tih mesta.

ZZ i II, državljani Republike Francuske i navijači FK „Tuluz“, su zadobili teške telesne povrede 17.09.2009. godine u Beogradu na Obilićevom vencu. ZZ je od posledica zadobijenih povreda preminuo. Navedena lica su povrede zadobila od strane navijača FK „Partizan“, koji su pravnosnažnom presudom oglašeni krivim, zbog krivičnog dela teško ubistvo, krivičnog dela nasilničko ponašanje i krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela i osuđeni na kazne zatvora u rasponu od 4 do 35 godina. Tužilac je bliskim srodnicima pok. ZZ i oštećenom II, na osnovu odluka suda Republike Francuske isplatio novčane iznose na ime naknade nematerijalne i materijalne štete, a koje iznose potražuje od tužene, smatrajući da se u ovom slučaju saglasno članu 28. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ima primeniti pravo Republike Francuske (Zakon br.77- 55 koji svim žrtvama nekog teškog krivičnog dela garantuje obeštećenje i član L 421-3 Francuskog zakonika o osiguranju u knjizi IV Naslovu II deo o Garantnom fondu), kao merodavno pravo mesta gde je posledica nastupila, jer je pravo Republike Francuske povoljnije za njega.

U ovom slučaju radi se o sporu pokrenutom na osnovu regresne tužbe Fonda Republike Francuske, koji je isplatio naknadu na ime nematerijalne i materijalne štete bliskim srodnicima pok. ZZ i oštećenom II. Međunarodna nadležnost suda Republike Srbije za sporove o regresnom potraživanju stranog fonda je određena na osnovu člana 53. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Međutim, u vezi merodavnog prava, Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ne sadrži kolizionu normu u vezi primene merodavnog prava. S obzirom na to da se u ovom slučaju ne radi o tužbi koja proističe iz ugovora, to se ne može primeniti koliziona norma iz ovog zakona koja se odnosi na ugovore o osiguranju, ali, s obzirom na to da se radi o deliktnom karakteru ove tužbe, to se u ovom slučaju ima primeniti koliziona norma za delikte, propisana članom 28. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Prema toj odredbi, za vanugovornu odgovornost za štetu, merodavno je pravo mesta gde je radnja izvršena ili pravo mesta gde je posledica nastupila, zavisno od toga koje je od ta dva prava povoljnije za oštećenika. Mesto gde je radnja izvršena je teritorija Republike Srbije. Međutim, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je teritorija Republike Srbije i mesto na kome je posledica nastupila. Naime, pod mestom na kome je posledica nastupila podrazumeva se mesto u kome je došlo do povrede zaštićenog dobra ali i mesto nastanka štete, ukoliko to nisu ista mesta (na primer: povreda je nastupila u jednoj državi, mesto lečenja i plaćanja u drugoj državi). Za slučaj dislokacije delikta (radnja se desila u jednoj državi, posledica je nastupila u drugoj državi ili drugim državama) primeniće se ono pravo od dva ili više prava u konkurenciji koje je povoljnije za oštećenog. Ošećeni, kojima je tužilac isplatio naknadu štete su bliski srodnici pok. ZZ, pa kako su duševni bolovi zbog gubitka bliskog srodnika, kao i troškovi za sahranu nastali u Republici Francuskoj, to je teritorija Republike Francuske mesto na kome je posledica nastupila, a za oštećenog II mesto na kome je posledica nastupila je i teritorija Republike Srbije i Republike Francuske, jer je nakon što je povređen nastavio sa lečenjem na teritoriji Republike Francuske. S obzirom na to da je u ovom slučaju radnja izvršena na teritoriji Republike Srbije, a da je mesto gde je posledica nastupila i teritorija Republike Francuske, to su nižestepeni sudovi trebalo da primene pravo koje je povoljnije za tužioca, pošto prethodno, po službenoj dužnosti utvrde sadržinu prava Republike Francuske.

Stoga se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je merodavno pravo Republike Srbije, jer su nižestepeni sudovi propustili da utvrde sadržinu prava Republike Francuske, pa nakon toga da cene koje je pravo povoljnije za tužioca i da primenom tog prava odluče o tužbenom zahtevu tužioca.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca, pošto prethodno utvrdi koje je pravo merodavno, odnosno koje je pravo povoljnije za tužioca, da li pravo Republike Srbije ili pravo Republike Francuske, pošto prethodno, saglasno članu 13. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, po službenoj dužnosti utvrdi sadržinu prava Republike Francuske, tako što će zatražiti obaveštenje o pravu Republike Francuske od Republičkog organa nadležnog za poslove pravde, pa ocenom koje je pravo povoljnije za tužioca odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković