Na osnovu izveštaja sudije izvestioca u predmetu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3051/24, utvrđeno je da je tužba u ovom predmetu podneta 13.03.2017. godine, protiv SP „Lasta“ radi naknade štete. Nakon dostavljanja odgovora na tužbu zakazano je i održano pripremno ročište 17.07.2017. godine, kada je određeno izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko – finansijske struke, koji je dostavio nalaze i mišljenja 13.11.2017. godine. Na ročištu 28.11.2017. godine doneto je rešenje o povlačenju tužbe, s obzirom da na ročište nije pristupio punomoćnik tužilaca. O predlogu tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje, prvostepeni sud je odlučio rešenjem od 03.04.2018. godine, protiv koga su tužioci izjavili žalbu. Rešenjem drugostepenog suda od 18.04.2019. godine ovo rešenje je ukinuto, nakon čega je prvostepeni sud dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, a zatim je na ročištu 01.07.2020. godine na predlog tužilaca određeno novo veštačenje preko drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke i ročište zakazano za 07.10.2020. godine, koje nije održano, jer se predmet nalazio kod veštaka. Po dostavljanju nalaza i mišljenja veštaka 07.09.2021. godine i izjašnjenja na iznete primedbe 27.04.2022. godine, punomoćnik tužilaca je predložio izvođenje dokaza novim veštačenjem preko drugog veštaka ekonomsko – finansijske struke, a koje je određeno rešenjem 02.08.2022. godine i veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 10.10.2022. godine, a prvostepeni sud je zaključio raspravu 07.02.2023. godine. Međutim, rešenjem od 03.04.2023. godine zaključena rasprava je ponovo otvorena radi dopune postupka i zaključena 13.09.2023. godine, kada je doneta prvostepena presuda, protiv koje su tužioci izjavili žalbe 15.12.2023. godine, a tuženi 16.01.2024. godine. Na zahtev Trećeg osnovnog suda u Beogradu predmet je dostavljen tom sudu 15.04.2024. godine sa napomenom da se vrati nakon uvida i nakon urgencije od 19.06.2024. godine, predmet je vraćen, a zatim dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu 23.07.2024. godine i predat veću u rad 24.07.2024. godine. Sudija izvestilac je naveo da je ožalbenom presudom odlučeno o tužbenim zahtevima četrdeset i jednog tužioca za isplatu naknade štete po više osnova, o kojima je odlučeno izrekom presude na 286 strana, te imajući u vidu da je inicijalni akt u parnici podnet 13.03.2017. godine, a da je predmet dostavljen drugostepenom sudu 23.07.2024. godine, ali i složenost i obimnost predmeta, isti će biti razmatran na sednici veća u zakonskom roku.

Imajući u vidu ukupnu dužinu trajanja postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom, složenost i obimnost predmeta, okolnost da je predmet raspravljanja naknada štete po više različitih osnova, većeg broja tužilaca, te da je predmet dostavljen drugostepenom sudu 23.07.2024. godine, kao i navode sudije izvestioca da će predmet biti razmatran na sednici veća u zakonskom roku, a ceneći kriterijume iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Apelacioni sud je našao da prigovor predlagača nije osnovan.

Ocenjujući navode žalbe, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenice koje su od značaja za odluku u ovom predmetu, kao i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo odbijajući prigovor predlagača iz razloga koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/2006), propisano je da svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ – Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005 i 7/2007), („Službeni glasnik RS“ – Međunarodni ugovori, br. 12/2010 i 10/2015), između ostalog, propisano je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom obrazovanim na osnovu zakona.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda i vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka predstavlja optimalno potrebno vreme da se odluči o pravu stranke koje je sporno, da bi se otklonila neizvesnost, a stranka dobila saznanje da li joj sporno pravo pripada ili ne, čime se obezbeđuje i pravna sigurnost stranaka. Optimalno potrebno vreme za okončanje postupka je relativna kategorija, koja se procenjuje u svakom konkretnom slučaju na osnovu okolnosti koje se tiču složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u sudskom postupku, ponašanja podnosioca zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, postupanje suda, priroda zahteva, odnosno značaja predmeta spora za podnosioca zahteva.

Polazeći od navedenih materijalno pravnih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud odlučujući o prigovoru predlagača pravilno ocenio sve utvrđene činjenice i prilikom donošenja pobijanog rešenja uzeo u obzir sve navedene okolnosti. Činjenica je da se radi o postupku u parnici iz radnog odnosa, u kome je sud dužan da posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja. Međutim, postupak u parnici u kojoj ima više od 40 tužilaca, dakle veliki broj stranaka, čini ovaj predmet izuzetno složenim, pre svega iz procesnih razloga, pri čemu se takođe mora imati u vidu da je u toku prvostepenog postupka doneto rešenje kojim je utvrđeno da je tužba povučena usled izostanka punomoćnika tužilaca sa ročišta za glavnu raspravu, te da je u postupku odlučivanja o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje predmet bio u fazi odlučivanja i pred drugostepenim sudom. Postupanje drugostepenog suda u konkretnom predmetu nakon dostavljanja spisa, ukazuje da nije protekao instrukcioni rok od devet meseci za odlučivanje o žalbama propisan odredbom člana 383. stav 2. ZPP. Zato su kao neosnovani ocenjeni žalbeni navodi predlagača kojima se zapravo analizira ukupno trajanje postupka, što sve ne dovodi u sumnju zaključak prvostepenog suda da predlagačima nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 17. i 20. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a o žalbi je odlučivao sudija određen godišnjim rasporedom poslova na osnovu člana 16. stav 4. navedenog zakona.

Zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka je odbijen primenom člana 153. stav 1. i člana 165. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 30. Zakona o vanparničnom postupku, imajući u vidu da predlagači nisu uspeli u postupku po žalbi.

S u d i j a

Branka Dražić, s.r

POUKA O PRAVNOM LEKU:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu odredbe člana 21. Zakona o zaštiti

prava na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković