Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 146/24 od 31.01.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 122/23 od 09.10.2023. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da su ništavi kupoprodajni ugovor zaključen dana 10.04.1995. godine između DD i ĐĐ, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov 7186/95 i kupoprodajni ugovor zaključen dana 21.05.1995. godine između DD i ĐĐ, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov1 20479/95 i utvrđeno da su tužioci imaoci prava svojine i državine na nepokretnostima upisane u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 1 umesto ovde tuženog i to: parcela broj .. ukupne površine 340m², gradsko građevinsko zemljište, zajednička svojina; zemljište pod zgradom i drugim objektom, površine 114m², zajednička svojina; porodična stambena zgrada broj 1 - objekat ima odobrenje za izgradnju nema upotrebnu dozvolu, ... ukupne površine 114m², svakog u 1/3 udela (državina); zemljište pod zgradom i drugim objektom, površine 41m², zajednička svojina; zemljište pod zgradom i drugim objektom, površine 80m², zajednička svojina; porodična stambena zgrada broj 3 – objekat izgrađen bez odobrenja za izgradnju, ..., ukupne površine 80m², zajednička državina; zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 21m², zajednička svojina; porodična stambena zgrada broj 4 – objekat izgrađen bez odobrenja za izgradnju, ..., ukupne površine 27m², zajednička državina; zemljište uz zgradu i drugi objekat površine 84m², zajednička svojina i obavezan tuženi da tužiocima preda navedene nepokretnosti slobodne od lica i stvari u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja i obavezani tužioci da tuženom naknade troškove prvostepenog postupka od 663.750,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove žalbenog postupka od 90.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjenično stanju, pravni prethodnik tužilaca DD, kao zajmoprimac i pravni prethodnik tuženog ĐĐ, kao zajmodavac zaključili su ugovor o zajmu 1992. godine na iznos od 200.000 DM sa rokom vraćanja od mesec dana. DD i nakon dospelosti roka za vraćanje zajma ni tokom 1993/1994 godine nije vratio zajmodavcu dugovani iznos moleći ga za još vremena uz navode da očekuje određeni novčani priliv. U toku 1995. godine DD vratio deo duga tako što je prodao namešten stan u ulici ... u Novom Sadu i ĐĐ vratio 60.000 DM. Ostao je nevraćen dug u preostalom delu od 140.000 DM. Da bi regulisali odnos vezano za vraćanje duga, DD, kao prodavac i ĐĐ zaključili su dva kupoprodajna ugovora. Prvi kupoprodajni ugovor zaključen je dana 10.04.1995. godine i isti je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov1 7186/95. Predmet ugovora je bila stambena zgrada u Novom Sadu u ulici ... sa leve strane od ulaza sagrađena na zemljištu u društvenoj svojini na kat. parc. broj .. u površini 3 ara i 40m². Ugovorena je kupoprodajna cena 80.000 dinara. Članom 3. ugovora je konstatovano da kupac na ruke daje prodavcu naznačenu cenu što potvrđuje svojeručnim potpisom. Iako je konstatovano u ugovoru kupac ĐĐ nije novac predao prodavcu DD prilikom zaključenja ugovora ni pre zaključenja ugovora niti nakon toga, već su isti imali u vidu iznos preostalog duga ugovora o zajmu koji je DD imao prema ĐĐ. Članom 4. je konstatovano da kupac stupa u posed kupljene nekretnine 01. jula 1995. godine ali nije stupio u posed. Članom 7. naznačenog ugovora predviđen je raskidni uslov i konstatovano da ugovorene strane zaključuju predmetni ugovor sa raskidnim uslovom pozivajući se na njihov međusobni ugovor o zajmu, pa ugovaraju da prodavac može jednostrano odustati od ove kupoprodaje ukoliko izvrši svoju obavezu iz njihovog sporazuma najkasnije do kraja juna te godine. U vezi sa tim kupac izjavljuje da će u tom slučaju odmah sačiniti sa prodavcem sporazumni raskid kupoprodajnog ugovora, pa bi se ova stvar dovela u prvobitno stanje koje je bilo pre sačinjavanja kupoprodajnog ugovora. Članom 8. ugovora data je klauzula intabulandi pa je navedeno da prodavac dozvoljava da se bez njegovog daljeg pitanja i odobrenja u korist kupca uknjiži pravo vlasništva. Nakon toga usledilo je zaključenje još jednog kupoprodajnog ugovora između istih lica i to dana 21.05.1995. godine. Taj ugovor overen je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov1 20479/95. Predmet ugovora je stambena zgrada u Novom Sadu u ulici ... broj .. sa desne strane od ulaza koja je sagrađena na zemljištu u društvenoj svojini upisanoj u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad, parcela broj .. površine 340m², a za kupoprodajnu cenu u iznosu od 210.000 dinara uz napomenu da se deo koji predstavlja zgradu levo od ulaza u objektu u sredini dvorišta vodi na ime majke prodavca EE i taj deo nije predmet prodaje po tom ugovoru. Članom 2. je konstatovano da je isplaćena kupoprodajna cena od 210.000 dinara ali izvedenim dokazima da je utvrđeno da kupac nikada nije predao prodavcu kupoprodajnu cenu za predmetnu nepokretnost. Kada je u ugovoru naveden naznačeni iznos ugovarači su imali u vidu iznos preostalog duga koji je DD imao prema ĐĐ prema ugovoru o zajmu. Nakon zaključenja ugovora u posedu je i dalje ostao DD. Članom 6. ugovora je konstatovano da ugovorne strane zaključuju ovaj ugovor sa raskidnim uslovom pozivaju se na njihov međusobni ugovor o zajmu, pri čemu je ugovoreno da prodavac može jednostrano odustati od ove kupoprodaje ukoliko izvrši svoju obavezu iz njihovog zajma najkasnije do 28.02.1996. godine, a članom 8. ugovora je naznačena klauzula intabulandi u korist kupca. Opštinski sud u Novom Sadu doneo je presudu na osnovu priznanja P 55833/98 dana 02.11.1998. godine kojom presudom je DD obavezan da tužiocima ĐĐ i ŽŽ isprazni stambenu zgradu u ulici ... broj .. Novi Sad i iste preda u državinu. Nakon smrti DD njega su nasledili ovde tužioci. U međuvremenu je umro i ĐĐ a kao njegov naslednik se javlja ovde tuženi GG. Prema izveštaju Službe za katastar nepokretnosti KO Novi Sad, predmetne nepokretnosti se vode na ime tuženog GG.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan. Ovo iz razloga što nalazi da prema odredbi člana 26. ZOO ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora pri čemu volja za zaključenje ugovora mora biti ozbiljna, slobodna i stvarna kako je to propisano odredbom člana 28. citiranog zakona. U ovom slučaju ne postoji ugovor o kupoprodaji već se radi o ugovoru kojim je tužilac DD hteo da se osigura u pogledu vraćanja pozajmljenog novca ranije tuženom ĐĐ. Kauza ugovora u ovom slučaju nije u kupoprodaji već u obezbeđenju potraživanja tuženog ĐĐ prema DD. Na to ukazuje odredba člana 7. prvog ugovora i član 6. drugog ugovora gde je konstatovana mogućnost prava otkupa, tj. ugovoren je raskidni uslov da prodavac može jednostrano odustati od ugovora o kupoprodaji ukoliko izvrši svoju obavezu iz njihovog sporazuma za određeni vremenski period. Osim toga izvedeni dokazi ukazuju na okolnost da vezano za naznačenu kupoprodaju nije ni došlo do isplate kupoprodajne cene što ukazuje na činjenicu da se radi o fiktivnom ugovoru i da je prava volja ugovornih strana bila da se zajmodavac DD osigura u pogledu vraćanja pozajmljenog novca ĐĐ. Shodno tome, tužbeni zahtev je usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da se u ovom slučaju ne radi o fiktivnim ugovorima već se radi o ugovorima o kupoprodaji koji su zaključeni između pravnih prethodnika parničnih stranaka, te da takvi ugovori proizvode pravno dejstvo. Ugovorne strane su se saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Dalje, predmetni ugovori nisu u suprotnosti sa članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tj. nisu protivni prinudnim propisima javnom poretku ili dobrim običajima da bi se mogli smatrati da su ništavi. Stranke su izrazile ozbiljnu i slobodnu volju. Njihova volja nije prividna. Ugovori predstavljaju izraz stvarne i slobodne volje ugovornih strana. Stoga je zaključak drugostepenog suda da se u ovom slučaju ne radi o prividnim ugovorima. U momentu zaključivanja predmetnih ugovora već je bio zaključen ugovor o zajmu (u toku 1992. godine) ali je ugovorima konstatovano da se naknadno može raskinuti ugovori o kupoprodaji ukoliko zajmodavac uspe da otkupi predmetne nekretnine. Ugovori su zaključeni 10.04.1995. i 21.05.1995. godine iz čega po mišljenju drugostepenog suda proizlazi da je u trenutku njihovog zaključenja zajam dospeo. Stoga predmetni ugovori nisu mogli služiti kao obezbeđenje nedospelog potraživanja jer se isto ugovara u slučajevima pre dospelosti što ovde nije slučaj. Osim toga predmetne nepokretnosti vrede više nego što je iznos koji je DD dugovao ĐĐ pa je stoga preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev usvojio. Zaključio je da predmetni kupoprodajni ugovori nisu ništavi i da nema mesta primeni odredbe člana 104. ZOO. Stoga nema ni uslova da se uspostavi pređašnje stanje odnosno upis prava svojine i državine na predmetnim nepokretnostima sa tuženog na tužioce.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu ZPP iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP tako što je drugačije cenio dokaze izvedene pred prvostepenim sudom bez otvaranja rasprave i neposrednog izvođenja dokaza, a revident na tu bitnu povredu osnovano u reviziji ukazuje.

Prvostepeni sud je utvrdio da ugovorne strane nisu nameravale da zaključe ugovor o kupoprodaji i u tom smislu ne veruje svedocima da je stvarna voljena ugovarača bila kupoprodaja već obezbeđenje zajma, dok drugostepeni sud utvrđuje drugačije činjenično stanje i polazeći od tumačenja volje ugovornih strana i sadržine ugovornih odredbi zaključuje da je predmetni ugovor izraz stvarne i slobodne volje stranaka – obezbeđenje zajma a ne kupoprodaja, a što drugostepeni sud nije mogao utvrditi bez rasprave.

Prema članu 383. stav 3. ZPP predviđeno je ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije izvođenje odbija prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom.

U konkretnom slučaju drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao na drugačijem činjeničnom stanju od onog koje je utvrđeno u prvostepenom postupku bez otvaranja rasprave.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda i nakon postupanja po istom pravilnom ocenom izvedenih dokaza doneće zakonitu odluku.

Imajući u vidu napred izneto, primenom odredbi člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković