Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca „Eurobank Direktna“ a.d. Beograd, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Branko Jovanović, advokat iz ..., radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 571/20 od 30.09.2021. godine, u sednici održanoj 11.09.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 571/20 od 30.09.2021. godine i presuda Višeg suda u Valjevu P 23/19 od 30.10.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 571/20 od 30.09.2021. godine, stavom prim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Valjevu P 23/19 od 30.10.2019. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da ugovor o poklonu overen pred Osnovnim sudom u Valjevu OvZ br. .../..., zaključen između ... i tuženih od 24.02.2014. godine nema pravno dejstvo prema tužiocu u obimu potrebnom za potpuno namirenje njegovog potraživanja prema ... iz ... i to u iznosu od 79.783,31 SNF sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.03.2018. godine pa do isplate, kao i iznosu od 38.860,46 SNF na ime zatezne kamate obračunate do 31.03.2018. godine, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate, te da se tuženi obavežu da priznaju i trpe da tužilac navedeno potraživanje može namiriti prodajom trosobnog stana, broj posebnog dela br. ..., površine 83 m2, na petom spratu stambene zgrade za kolektivno stanovanje, naselje ... br. ..., na kat.parc. .../... sve upisano u List nepokretnosti ... KO … i obaezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 556.875,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), pa je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca, kao davaoca kredita, i Privrednog društva \"GG" d.o.o. ..., kao korisnika kredita, zaključen je 09.10.2009. godine Ugovor o kreditu br. ...-.../... sa valutnom klauzulom radi refinansiranja obaveza preuzetih po ranijim ugovorima o kreditu i aneks ugovora od 04.12.2009.godine, kojim je odobren kredit u iznosu od 171.410,00 SNF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu davaoca kredita na dan puštanja kredita u tečaj, na rok otplate od 180 meseci, računajući od dana puštanja kredita u tečaj, sa obavezom korisnika kredita da vrši otplatu kredita i svih obaveza po srednjem kursu važećem na dan otplate. Ugovorena su sredstva obezbeđenja u vidu 5 blanko sopstvenih menica izdatih i potpisanih od strane osnivača firme - korisnika kredita DD i VV, koji se obavezao da neopozivo i bezuslovno odgovara tužiocu celokupnom svojom imovinom za sve obaveze korisnika kredita, kao i konstituisanje založnog prava na nepokretnostima hipotekarnog dužnika ĐĐ upisanim u zk.ul ... KO ... .

Zbog neizmirivanja obaveza od strane korisnika kredita, ugovor o kreditu je 21.09.2010. raskinut i proglašen dospelim u celini, nakon čega je tužilac pred Osnovnim sudom u Valjevu pokrenuo izvršne postupke protiv svih dužnika koji su jemčili za vraćanje ovog kredita, i to protiv meničnih dužnika DD i VV na osnovu menice kao verodostojne isprave, a koji postupci su okonačni obustavom zbog nemogućnosti namirenja potraživanja (zaključak od 08.07.2015. godine o obustavi izvršenja protiv VV određenog rešenjem o izvršenju Iv1 255/10 od 30.11.2010. godine i ukidanjem svih sprovedenih izvršnih radnji i rešenje Iv 669/16 od 23.05.2016.godine o obustavi izvršenja protiv DD određenog rešenjem o izvršenju od 13.01.2010. godine), dok je izvršni postupak protiv založnog dužnika ĐĐ na osnovu založne izjave okončan delimičnim namirenjem potraživanja nakon prodaje njegovih nepokretnosti (zaključak I 4563/12 od 11.09.2013. godine o dodeli nepokretnosti kupcu kao najpovoljnijem ponudiocu za iznos od 9.805.915,35 dinara).

Menični dužnik VV je Ugovorom o poklonu overenim pred Osnovnim sudom u Valjevu Ov3 .../... od 24.02.2014. godine poklonio tuženima (svojoj deci) trosoban stan, bliže opisan u izreci pobijane presude, sa udelima od po 1/2 dela.

Ekonomsko - finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je ugovorom o kreditu korisniku kredita odobren kredit u iznosu od 171.262,96 SNF na 15 godina sa redovnom kamagom od 10,50 % godišnje i zateznom kamatom od 36,00 % godišnje i zbog nepoštovanja obaveze od strane korisnika kredita ugovor raskinut 21.09.2010.godine i proglašen dospelim u celini, da je na dan 22.09.2010.godine glavnica iznosila 171.262,96 SNF, a redovna kamaga 11.032,08 SNF, da je u izvršnom postupku od prodaje nepokretnosti založnog dužnika 12.11.2013.godine naplaćen iznos od 91.365,15 SNF, te obračunato da na dan veštačenja 31.03.2018. godine ukupno potraživanje tužioca iznosi 118.643,77 SNF odnosno 11.941.578,50 dinara, što zajedno sa ostatkom naknade za troškove u iznosu od 161.401,31 dinara, čini ukupan dug od 12.102.978,81 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev s pozivom na odredbe članova 280., 281. i 284. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu prvostepenog suda neosporno je potraživanje tužioca dospelo, jer je ugovor o kreditu raskinut i proglašen dospelim 21.09.2010. godine u pogledu svih budućih obaveza. Tužilac je u izvršnom postupku pokušao da namiri svoje dospelo potraživanje od dužnika VV, kao i od ostalih solidarnih dužnika (DD i ĐĐ), ali svoje potraživanje po predmetnom ugovoru o kreditu nije namirio u celosti. Pravnom radnjom dužnika VV (ugovor o poklonu) poverilac, ovde tužilac, je oštećen, jer usled preduzete pravne radnje dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje potraživanja poverioca, a nema dokaza da VV, kao ni ostali solidarni dužnici, imaju neku drugu imovinu iz koje bi se potraživanje tužioca moglo naplatiti. Međutim, izvedenim dokazima tužilac nije dokazao obim pobijanja koji je ograničen visinom poveriočevog neizmirenog potraživanja. Načinom na koji je tužilac predložio veštačenje, prema stanovištu prvostepenog suda, nije se mogla pravilno utvrditi visina tužiočevog neizmirenog potraživanja. Naime, predmetni ugovor o kreditu sadrži odredbu kojom je ugovorena valutna klauzula izražena u švajcarskim francima (CHF), a koja po oceni prvostepenog suda predstavlja ništavu odredbu, s obzirom da prilikom ugovoranja valutne klauzule banka nije obavestila korisnika kredita u pisanoj formi o svim pravnim i ekonomskim posledicama valutnog rizika, što je suprotno načelu savesnosti i poštenja i ekvivalencije uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita. Osim toga, predmetni ugovor sadrži i ostale odredbe koje su suprotne osnovnim načelima obligacionog prava (odredba o jednostranom menjanju kamate, odredba o jednostranom uvođenju i naplaćivanju naknada i provizije, ugovaranje zatezne kamate u slučaju docnje suprotno zakonu), o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti. Imajući u vidu da potraživanje tužioca nije utvrđeno sudskom odlukom i da se o visini potraživanja raspravlja kao o prethodnom pitanju, a da tužilac nije predložio veštačenje kako bi se utvrdila visina preostalog potraživanja tužioca bez primene ništavih odredbi ugovora o kreditu, to tužilac nije dokazao obim pobijanja, zbog čega tužbeni zahtev tužioca nije osnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom kao dovoljno i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te ocenio da žalba tužioca nije osnovana i iz kojih razloga. Po oceni drugostepenog suda, iako rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Valjevu Iv1 255/10 od 30.11.2010. godine koje je doneto protiv meničnog dužnika – VV, na osnovu menice kao verodostojne isprave (kojom je jemčio za vraćanje kredita firme - korisnika kredita po navedenom ugovoru o kreditu sa aneksom) nije stavljeno van snage i izjednačava sa sudskom odlukom, taj postupak je okončan obustavom zbog nemogućnosti namirenja potraživanja izvršnog poverioca - tužioca (nakon izjave izvršnog dužnika da nema imovine), a tuženi kao pravni sledbenici izvršnog dužnika nisu bili učesnici tog postupka. Tuženi, kao lica protiv kojih poverilac podiže tužbu za pobijanje mogu da ospore potraživanje poverioca, kao i verodostojnu ispravu na kojoj se zasniva potraživanje poverioca i pravni posao za koji je kao sredstvo obezebeđenja izdata menica, što su u ovom postupku i učinili osporavajući punovažnost pravnog posla iz kog potiče potraživanje tužioca, te time i visinu potraživanja tužioca.

Ceneći navode tužioca kao revidenta, Vrhovni sud nalazi da se zaključak nižestepenih sudova, ne može prihvatiti kao pravilan, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 280. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu i bez obzira kada je nastalo može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.). Smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.). Članom 281. stav 3. istog zakona propisano je da se kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenim pravnim radnjama smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato.

Pravo pobijanja dužnikovih pravnih radnji predstavlja uređen postupak zaštite interesa poverilaca u slučajevima kada dužnik otuđenjem sopstvene imovine nanosi štetu svojim poveriocima koja se ogleda u nemogućnosti ili smanjenoj mogućnosti namirenja njihovih potraživanja. U konkretnom slučaju, ispunjeni su uslovi propisani navedenom odredbom člana 280. ZOO, u pogledu dospelosti tužiočevog potraživanja za isplatu, insolventnosti dužnika i postojanja pravne radnje koja se pobija (ugovora o poklonu), kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Raspolaganjem dužnika VV ugovorom o poklonu (besteretnim pravnim poslom) u korist sina i ćerke kao srodnika u pravoj liniji, dužnik je doveden u situaciju da nema dovoljno sredstava za naplatu tužiočevog potraživanja, pri čemu postoji zakonska pretpostavka da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu.

Kod navedenog, ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužbeni zahtev nije osnovan jer tužilac nije dokazao obim pobijanja, s obzirom da se načinom na koji je tužilac predložio veštačenje nije mogla pravilno utvrditi visina tužiočevog neizmirenog potraživanja.

Pravilo o teretu dokazivanja sadržano je u članu 231. stav 2. i 3. ZPP. Prema toj odredbi, stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenica koje je sprečilo nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako Zakonom nije drugačije propisano.

U konkretnom slučaju, tužilac postojanje i visinu svog dospelog potraživanja, saglasno procesnom teretu dokazivanja, zasniva na ugovoru o kreditu, pravnosnažnom rešenju o izvršenju Iv1 255/10 od 30.11.2010. godine donetog protiv izvršnog dužnika VV i veštačenju na okolnosti preostalog duga po ugovoru o kreditu jer je poverilac delimično namiren u izvršnom postupku protiv založnog dužnika ĐĐ. Zadatak veštaku odredio je sud kako smatra da je potrebno za pravilno odlučivanje i po njemu je tužilac opredelio tužbeni zahtev. U takvoj situaciji, sud nije mogao odbiti tužbeni zahtev stavljanjem tužiocu na teret da njegov predlog za veštačenje, a veštačenje je sud odredio, ne daje osnova za utvrđenje o obimu potraživanja potrebnom za namirenje.

Saglasno izloženim pravilima o teretu dokazivanja, na tuženom je teret dokazivanja da potraživanje nije nastalo ili da je prestalo, odnosno da je njegova visina niža od one koju je označio tužilac. U konkretnom slučaju, korisnik kredita nije inicirao postupak za utvrđenje ništavosti pojedinih odredaba ugovora o kreditu, niti su to činili jemci, a rešenje o izvršenju protiv meničnog dužnika VV je pravnosnažno, a izvršni postupak obustavljen usled nemogućnosti namirenja. Tuženi su isticanjem o ništavosti odredbe o valutnoj klauzuli ugovora o kreditu, osporili visinu potraživanja i nisu predložili izvođenje dokaza veštačenjem, zbog čega se o tim činjenicama koje tuženi iznose odlučuje saglasno pravilu o teretu dokazivanja u smislu člana 260. stav 3. u vezi člana 231. stav 1. ZPP. Međutim, nižestepeni sudovi su u takvoj situaciji nepravilno teret dokazivanja prevalili na tužioca i u skladu sa tim odlučili o tužbenom zahtevu.

Zbog toga su pobijane presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku sudovi će imati u vidu da je tužilac pružio dokaze o osnovu tužbenog zahteva i visini svog potraživanja, a da tuženi koji osporavaju punovažnost odredbe ugovora o kreditu, a time i visinu duga, nisu predložili novo veštačenje, i o činjenici visine duga odlučiti odgovarajućom primenom pravila o teretu dokazivanja.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković