Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6049/21 od 29.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 138/14 od 29.09.2020. godine u stavu četvrtom i petom izreke kao i u delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno da su ništave odredbe Ugovora br. ... o kreditu za kupovinu nepokretnosti zaključenog 06.08.2007. godine između tužioca i pravnog prethodnika tužene, i to: odredba člana 1. stav 1. u delu koji glasi: „Anuiteti utvrđeni u CHF se plaćaju u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Banke na dan uplate“; odredba člana 1. stav 2. u delu koji glasi: „Banka, u slučaju bitnih promena uslova na domaćem i/ili inostranom tržištu novca, zadržava pravo promene kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne politike, o čemu je dužna da blagovremeno obavesti Korisnika“ i odredba člana 4. koja glasi „Na sva dospela a nenaplaćena potraživanja Banka će naplaćivati kamatu za period od dospelosti obaveze pa do isplate u dvostrukom iznosu ugovorene kamate“. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 138/14 od 29.09.2020. godine u stavu trećem i šestom izreke kao i u preostalom delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno da su ništave odredbe Ugovora br. br. ... o kreditu za kupovinu nepokretnosti zaključenog 06.08.2007. godine između tužioca i pravnog prethodnika tužene i to: odredba člana 1. stav 2. u delu koji glasi: „Naknada za obradu zahteva 0,5% na iznos kredita“; odredba člana 1. stav 2. u delu koji glasi: „Naknada na ime troškova obrade zahteva za osiguranje kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita: 30 eura u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu evra na dan podnošenja zahteva za kredit“; odredba člana 2. stav 1. u delu koji glasi: „korisnik kredita se obavezuje da, u cilju osiguranja ovog Ugovora kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, na dan puštanja kredita u korišćenje plati Banci premiju osiguranja u visini od 4,2% iznosa odobrenog kredita utvrđenog u članu 1. ovog ugovora“ i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažnog dela presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23).

Odluka koja se pobija doneta je u skladu sa sudskom praksom i pravnim stavom izraženim u odlukama Vrhovnog suda, da je ništava odredba ugovora kojom banka odobrava kredit u visini dinarske protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan puštanja sredstava, a korisnik kredita se obavezuje da otplatu kredita vrši po prodajnom kursu banke važećem na dan konkretne uplate. Ovom odredbom ugovora nije ustanovljen paritet strane valute sa kreditnom obavezom tužioca, dok visina kreditnih sredstava koja je tužena banka plasirala nije srazmerna visini dospelih rata za plaćanje od strane tužioca kao korisnika kredita. Time je narušeno jedno od osnovnih načela obligacionog prava – načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Osim toga, ugovaranje promenljive kamatne stope nejasnim i nepotpunim formulacijama u pogledu načina određivanja visine ugovorne kamate, protivno je načelima savesnosti i poštenja i ravnopravnosti ugovornih strana, pa kao takvo nije dopušteno. Osporena ugovorna odredba o promenljivoj ugovornoj kamatnoj stopi koja zavisi od akata poslovne politike banke i ne sadrži jasne parametre za određivanje i obračun njene visine, predstavlja ništavu odredbu ugovora. Odluka o osnovanosti tuženog zahteva za utvrđenje ništavosti navedenih odredbi ugovora i vraćanje stečenog po tim osnovama, zasnovana je na primeni odgovarajućih odredbi materijalnog prava i doneta je u skladu sa sudskom praksom i pravnim stavom izraženim u odlukama Vrhovnog suda, zbog čega ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u ovoj vrsti spora niti potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja i sticanja bez osnova tužilac je podneo 30.01.2014. godine, a vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi iznos propisan odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužene nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković