U IME NARODA

Vrhovni sud u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u brakorazvodnoj parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Boris Bogdanović advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 550/23 od 19.10.2023. godine, na sednici održanoj 07.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 550/23 od 19.10.2023. godine u stavu prvom izreke i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1427/22 od 07.06.2023. godine u stavu petom izreke, tako što se OBAVEZUJE tuženi BB iz ... da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. VV, pored iznosa od 15%, dosuđenog stavom četvrtim izreke, plaća još 5% od svojih redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje od podnošenja tužbe pa ubuduće, s tim što je dužan da dospele rate plati odjednom, u roku od 15 dana od dostavljanja ove presude.

U preostalom delu revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 550/23 od 19.10.2023. godine se odbija kao neosnovana. Svaka strana snosi svoje troškove revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1427/22 od 07.06.2023. godine, stavom prvim izreke, razveden je brak stranaka zaključen 04.06.2011. godine u Beogradu. Stavom drugim izreke, samostalno vršenje roditeljskog prava prema zajedničkom detetu, mal. VV rođenom ...2011. godine je povereno majci AA. Stavom trećim izreke, uređen je način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. VV plaća 15% od redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje od podnošenja tužbe pa ubuduće, s tim da dospele rate plati odjednom. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev za izdržavanje preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 35%. Stavom šestim izreke, je odbijen zahtev u delu u kojem je traženo da se tuženi obaveže da za izdržavanje mal. VV od oktobra 2019. do septembra 2022. godine plati 36 rata od po 40% od svojih redovnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom sedmim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 550/23 od 19.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), čije se odredbe u ovoj pravnoj stvari primenjuju na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene procesnih odredaba, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Neosnovani su i navodi revizije kojima se posredno ukazuje da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s čl. 8. i 231. stav 2. ZPP, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, stranke su zaključile brak ...2011. godine, a njihova zajednica života je prestala u oktobru 2018. godine. Njihov maloletni sin, rođena ...2011. godine od tada živi sa majkom u domaćinstvu njenih roditelja u ..., a sa njima u zajednici žive i tužiljin brat i njegov sin. Tužiljini roditelji su penzioneri, a brat je privatnik. Tužilja je zaposlena u Preduzeću „...“ i njena prosečna zarada je 51.725,00 dinara. Tuženi živi u ..., u domaćinstvu sa roditeljima koji su penzioneri i poljorivrednici, a zaposlen je u Preduzeću „...“, na radnom mestu ... sa srednjom stručnom spremom, sa osnovnom platom od 77.000,00 dinara mesečno i prosečnom od 261.587,24 dinara, jer radi na terenu, po potrebi posla i prekovremeno i neradnim danima. Mal. sin stranaka pohađa VI razred osnovne škole i trenira fudbal, što podrazumeva izdatke od 5.000,00 dinara mesečno za članarinu, kao i dodatne za troškove prevoza na treninge i utakmice. Ima potrebe primerene dečaku njegovog uzrasta (za ishranu, odeću, obuću, higijenu, školski pribor i udžbenike, druženje, dokolicu i druge vanškolske aktivnosti) koje je moguće podmiriti mesečnim iznosom od 49.000,00 dinara. Naknada za troškove izdržavanja dece školskog uzrasta na porodičnom smeštaju, kao orijentacioni kriterijum iz člana 160. stav 4. Porodičnog zakona, u maju 2023. godine iznosila je 42.886,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom parničnih stranaka poverio majci, uredio način održavanja ličnih odnosa maloletnog sina sa ocem i obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta iznosom od 15% od svojih redovnih mesečnih primanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Odbio je tužbeni zahtev za izdržavanje preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 35% redovnih mesečnih primanja tuženog, kao i za period do podnošenja tužbe - od oktobra 2019. zaključno sa septembrom 2022. godine, jer retroaktivno lično potraživanje roditelja sa kojim je dete živelo na ime regresa od drugog roditelja za faktičko izdržavanje deteta u periodu pre podnošenja tužbe nije pravno moguće. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, našavši da je izdržavanje određeno u pravilnoj visini prema utvrđenim potrebama maloletnog deteta i mogućnostima roditelja.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu odluke kojim je odlučeno o visini doprinosa tuženog za izdržavanje maloletnog deteta.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11, 6/15) je propisano pravo i dužnost roditelja da se staraju o deci (čl. 67. i 68. st. 1. i 2), kao i pravo deteta na izdržavanje od oba roditelja (čl. 73. i 154. stav 1). U skladu sa odredbama člana 160. istog zakona visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja, i mogućnostima dužnika izdržavanja (stav 1), pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja definisanoj odredbom stava 4. istog člana. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (član 162. stav 3). Visina izdržavanja se može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka (član 164). Pošto je dužan da se uvek rukovodi najboljim interesom maloletnog deteta (čl. 6. stav 1. i 266. stav 1), sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje (član 281). I prema Konvenciji o pravima deteta, čije su odredbe suštinski ugrađene u Porodični zakon, svako dete ima pravo na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, s tim što roditelji i druga lica odgovorna za decu, imaju prvenstveno odgovornost u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti da obezbede životne uslove za razvoj deteta (član 27).

Nižestepeni sudovi su, suprotno navodima revizije, pravilnom primenom kriterijuma iz citiranog člana 160. Porodičnog zakona adekvatno utvrdili potrebe maloletnog deteta spram njegovog uzrasta i aktivnosti.

Međutim, u konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nisu uzeli u obzir odredbu člana 162. stav 3. Porodičnog zakona prema kojoj visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja. Pobijana odluka zasnovana je na razlozima da prema sadašnjim primanjima tuženog kao dužnika izdržavanja dosuđeni iznos izdržavanja pokriva veći deo potreba poverioca izdržavanja, te da zato nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva u delu preko dosuđenog. Međutim, iako je nesumnjivo utvrđeno da tuženi sa svojim mesečnim primanjima ima mogućnost da doprinosi zadovoljenju sinovljevih potreba i višim iznosom, bez ugrožavanja ne samo sopstvene egzistencije, već ni životnog standarda koji je tužilac u stanju sebi da priušti, sudovi su propustili da sudskom odlukom obezbede i detetu parničnih stranaka onaj nivo životnog standarda kakav uživa roditelj davalac izdržavanja.

Po nalaženju revizijskog suda, u skladu sa realnim mogućnostima tuženog i njegovim životnim standardom tuženi je u stanju da doprinosi dečjem izdržavanju sa 20% od svojih mesečnih primanja, te je njegov doprinos povećan za još 5%, pored dosuđenih 15%. Dosuđeni iznos će, uz doprinos majke, koji ona čini kako u novcu, tako i kroz svakodnevnu angažovanost, neposrednu brigu i staranje o detetu, doprineti izdržavanju zajedničkog maloletnog deteta omogućavajući mu takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tuženi, bez opasnosti da bude ugrožena egzistencija tuženog.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u prvom stavu izreke.

Za preostali iznos, preko dosuđenih 20% do traženih 35% redovnih primanja tuženog, tužbeni zahtev je previsoko postavljen i stoga neosnovan, a sledstveno tome i suprotni navodi revizije.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud, suprotno revizijskim navodima, dao jasne i i pravilne razloge za pobijanu odluku o odbijanju tužbenog zahteva za izdržavanje retroaktivno do podnošenja tužbe i da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Porodičnim zakonom je propisano (član 165) da lice koje je faktički davalo izdržavanje, a nije imalo pravnu obavezu, ima pravo na naknadu od lica koje je po ovom zakonu bilo dužno da daje izdržavanje, a ako je više lica istovremeno bilo dužno da daje izdržavanje, njihova obaveza je solidarna, pri čemu je u tom slučaju njihova obaveza i podeljena (član 166. stav 5). Obavezu izdržavanja maloletnog deteta imaju oba roditelja (čl.73. i 154). Iz citiranih propisa proizilazi da, za razliku od zahteva za izdržavanje po kome se novčana obaveza uvek određuje za period ubuduće, pravo na regres predstavlja pravo lica, koje je bez pravne obaveze podmirivalo u prošlosti nečije troškove izdržavanja da zahteva naknadu za dato izdržavanje od lica koje je po zakonu bilo dužno da daje izdržavanje. Prema izričitoj zakonskoj formulaciji člana 165. stav 1. Porodičnog zakona, kao specijalnog propisa koji reguliše zakonske uslove regresa, između lica koja su istovremeno po zakonu dužna da daju izdržavanje ne primenjuju se pravila o solidarnim obavezama jer je njihova obaveza zajednička i podeljena i zavisi između ostalog i od mogućnosti svakog dužnika posebno. U konkretnom slučaju, pravilan je zaključak u pobijanoj odluci da dete koje je poverilac izdržavanja ne učestvuje kao stranka u bračnom sporu, a da zakonom nije predviđena mogućnost da roditelj sa kojim je dete živelo, u bračnom sporu u svoje ime, a za račun deteta traži izdržavanje retroaktivno za period do podnošenja tužbe. Po prirodi zahteva za izdržavanje, obaveza izdržavanja teče od podnošenja tužbe i određuje se za ubuduće. Zbog toga se ne može prihvatiti navod iznet i u reviziji da se ovako postavljen zahtev odnosi na zaštitu prava deteta na izdržavanje. Kako to pravilno obrazlaže drugostepeni sud, poverilac izdržavanja je dete i ono je imalo pravo da podnese tužbu za izdržavanje od prestanka zajednice života njegovih roditelja, nezavisno od bračnog spora. Dete ne učestvuje kao stranka u bračnom sporu, a zakonom nije predviđena mogućnost da roditelj sa kojim je dete živelo zahteva u bračnom sporu, u svoje ime i za račun deteta potražuje, izdržavanje retroaktivno za period do podnošenja tužbe. Takav zahtev se suštinski odnosi na tužiljino potraživanje regresa za faktičko izdržavanje iz čl. 165. Porodičnog zakona, koji je neosnovan, pa su neosnovani i revizijski navodi u tom delu.

Ostalim navodima revizije tužilje osporava se ocena izvedenih dokaza, što predstavlja razloge zbog kojih se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud ne obrazlaže detaljno, saglasno članu 414. stav 2. ZPP.

Kako je i odluka o troškovima postupka doneta uz pravilnu primenu odredbi materijalnog prava, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji je doneta na osnovu člana 165. i 153. stav 2. ZPP u vezi s članom 207. Porodičnog zakona, s obzirom na neznatan uspeh revidenta, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković