U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Novinsko-izdavačka ustanova „Hlas Ljudu“ Novi Sad, čiji je punomoćnik Karan Dajana, advokat iz .., protiv tuženih AA iz ..., BB iz ..., i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Milošević Dragan, advokat iz ..., radi iseljenja, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1525/23 od 06.07.2023. godine, u sednici održanoj dana 11.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1525/23 od 06.07.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 61/2022 od 10.02.2023. godine, ispravljena rešenjem P 61/2022 od 30.03.2023. godine, stavom prvim i drugim izreke, tužbeni zahtev je usvojen, pa su obavezane tužene, da se u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja isele i slobodnu od lica i stvari predaju tužiocu nepokretnost – dvosoban stan, površine 54 m2, na adresi ..., ..., broj zgrade ..., broj ulaza ..., na četvrtom spratu, broj posebnog dela 26, na parceli ... K.O. ..., vlasništvo tužioca (stav 2 izreke). Stavom trećim izreke, obavezane su tužene da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 212.443,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu P 61/2022 od 30.03.2023. godine ispravljena je navedena presuda samo u pogledu iznosa koji je dosuđen na ime troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1525/23 od 06.07.2023. godine, žalba tuženih se odbija, pa se presuda Višeg suda u Novom Sadu P 61/2022 od 10.02.2023. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 61/2022 od 30.03.2023. godine, potvrđuje. Odbija se i zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1525/23 od 06.07.2023. godine, tužene su blagovremeno preko punomoćnika iz reda advokata, izjavile reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11...sa izmenama) i utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnopm postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz tačke 12 ovog člana na koju se ukazuje revizijom ne može biti revizijski razlog (član 407. Zakona o parničnom postupku).

U postupku je utvrđeno da sada pok. GG, rođen ...1940. godine, je bio zaposlen u NIŠRO „Obzor“ OOUR „Hlas Ljudu“, kasnije NIU „Hlas Ljudu“. Dana 06.03.1989. godine zaključen je ugovor o korišćenju stana između Samoupravne interesne zajednice stanovanja Grada Novog Sada, s jedne strane, i GG, kao stanara, s druge strane. Ugovor je zaključen na osnovu rešenja NIŠRO „Obzor“ OOUR „Hlas Ljudu“ od 18.01.1989. godine kojim GG dat na korišćenje stan koji se nalazi u ..., ulica ..., broj ..., ulaz ..., sprat ..., stan broj ... površine 48 m². U ugovoru je navedeno da osim stana, stanar ima pravo da koristi u zgradi šupu, sušionicu i zasebne prostorije. Stanar je u obavezi da plaća stanarinu u ugovorenom iznosu i to do 10. u mesecu, počev od 18.01.1989. godine. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme.

U predmetnom stanu je živeo GG, bez članova porodice i to tokom radne nedelje, jer je radio u Novom Sadu kod tužioca kao ..., dok je vikendom odlazio u ... gde je živela njegova supruga AA, ovde tužena prvog reda sa njihovom decom BB, tuženom drugog reda i VV, tuženom trećeg reda. U stan je povremeno dolazila njegova supruga, ovde tužena prvog reda, zajedno sa ćerkama, tuženim drugog i trećeg reda. Sadašnja adresa stana koji je bio predmet ugovora o korišćenju, je ... Pravni prethodnik tužilja GG je 15.03.2001. godine tužiocu podneo zahtev za otkup predmetnog stana. Tužilac je dopisom od 20.03.2001. godine izvestio sada pok. GG koja dokumentacija je neophodna da se preda, kako bi mogao da se realizuje njegov zahtev. GG je 11.04.2001. godine dostavio dodatnu dokumentaciju, ali ista nije bila uredna o čemu ga je tužilac obavestio dopisom od 12.04.2001. godine, u kojem je navedeno da ukoliko ne dostavi tražene podatke (potvrdu o prebivalištu za članove njegovog porodičnog domaćinstva, kao i potvrdu da on ili članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne poseduju drugi odgovarajući stan u smislu Zakona o stanovanju na teritoriji opštine Kovačica u kojoj je imao prebivalište do 13.03.2001. godine), smatraće se da zahtev za otkup nije potpun i isti će biti odbijen. GG nije dostavio traženu dokumentaciju, pa ga je tužilac 24.04.2001. godine obavestio da ne poseduje dokaze da isti ispunjava uslove za otkup stana predviđene Zakonom o stanovanju, te da je isti obavešten da po njegovom zahtevu za otkup stana ne mogu da odluče.

Nakon toga, GG je zbog tekućih zdravstvenih tegoba bio lečen, da bi preminuo 22.02.2012. godine. Posle njegove smrti u ovom stanu jedan period je boravila tužena drugog reda, ćerka BB i to u periodu dok je studirala. Povremeno je dolazila i tužena prvog reda AA. Nakon smrti GG u ovom stanu je živeo njegov unuk, sin tužene drugog reda, DD u periodu dok se školovao od 2013. do 2018. godine, a od 2016. godine u ovom stanu živi VV, ćerka tužene trećeg reda, i BB, rođena sestra DD. Ključeve od stana su unucima GG predale tužene. Tužena drugog reda dolazi da čisti stan, krečila ga je, menjala nameštaj. Tužena trećeg reda u ovom stanu provodi vikende i leto, a povremeno boravi i tužena prvog reda.

Naslednici iza pok. GG, ovde tužene, su prvobitno mislile da je GG za života otkupio predmetni stan, ali proverom u katastru nepokretnosti, a radi sprovođenja ostavinskog postupka iza pok. GG, saznaju da se isti vodi na ime tužioca kao njegova svojina, pa se tužena drugog reda obratila tužiocu radi pribavljanja informacije o tome da li je predmetni stan otkupljen, i tom prilikom je obaveštena, da GG nije otkupio predmetni stan, te da iz tog razloga ovaj stan ne može biti predmet ostavinskog postupka iza pok. GG.

U ostavinskom postupku vođenom iza pok. GG, Osnovni sud u Pančevu, Sudska jedinica u Kovačici je 29.05.2012. godine doneo rešenje o nasleđivanju, te su za naslednike proglašene ovde tužene. Predmetni stan nije bio predmet nasleđivanja.

Tužena BB je 01.06.2012. godine predala obaveštenje tužiocu, sa nadom da će potpisati ugovor o daljem korišćenju stana, kao zakupac, a 29.06.2012. godine je uputila zahtev tužiocu da joj predoči pod kojim uslovima i na koji vremenski period mogu da uzmu stan u zakup. Tužilac je, kao odgovor na ovaj zahtev, tuženoj drugog reda uputio dopis od 24.07.2012. godine u kojem je naveo koji su uslovi za zaključenje ugovora o zakupu. Međutim, tužene, nikada nisu zaključile ugovor o zakupu predmetnog stana, te iste tužiocu uopšte ni ne plaćaju zakupninu za ovaj stan, niti bilo kakvu naknadu za korišćenje stana.

U izvodu iz lista nepokretnosti broj ... k.o. ..., na dvosobnom stanu koji se nalazi na parceli broj ..., broj zgrade ..., ulaz broj ..., broj posebnog dela ..., površine 54 m2, kao vlasnik, u celosti, upisan je tužilac.

Tužilac nije nikada uznemiravao tužene u državini predmetnog stana sve do 04.05.2018. godine kada im je uputio opomenu pred tužbu, pozivajući ih da se isele iz predmetnog stana zaključno sa 04.06.2018. godine. Tužene su ovu opomenu primile 07.05.2018. godine, nisu postupile po istoj i nalaze se u posedu stana.

Tužene redovno plaćaju troškove za komunalne usluge, dok tužiocu ne plaćaju zakupninu za ovaj stan, niti bilo kakvu naknadu za korišćenje stana.

Polazeći od napred navedenih utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su doneli odluku u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom se usvaja tužbeni zahtev tužioca i obavezuju tužene da se isele i predaju posed predmetne nepokretnosti, oslobođene od lica i stvari.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

U reviziji se ponavljaju razlozi koji su izneti i u žalbi, a koje je drugostepeni sud cenio i pravilno ocenio da su neosnovani. Revidenti u suštini ističu da iseljene iz predmetnog stanja, njih bi dovelo u položaj beskućnika, s obzirom da na drugi način nemaju rešeno stambeno pitanje i smatraju da pravo na dom mora u konkretnom slučaju uživati pravnu zaštitu.

Vrhovni sud prihvata stav drugostepenog suda da tuženima nije povređeno pravo na dom. Evropski sud u svojim odlukama zauzeo je stav da obavezivanje nekog lica na iseljenje iz stana predstavlja mešanje u njegovo pravo na poštovanje doma. Takvo stanovište zauzeo je i Ustavni sud u svojim odlukama. Polazeći od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, drugostepeni sud je uzimajući u obzir utvrđeno činjenično stanje, pravilno zaključio da nije došlo do povrede prava iz člana 8. Evropske konvencije. Drugostepeni sud je imao u vidu da je mešanje u pravo na poštovanje doma nesumnjivo bilo usmereno na postizanje legitimnog cilja, a to je zaštita prava svojine tužioca. Ovde je, dakle, reč o dva suprotstavljena privatnopravna interesa. Tužilac će iseljenjem tuženih iz spornog stana moći da stupi u posed svoje imovine, što je legitimni cilj mešanja u pravo na poštovanje doma. Po pitanju srazmernosti između mešanja u pravo na poštovanje doma i postignutog (legitimnog) cilja, pravilno drugostepeni sud smatra da se ne može zanemariti da su tužene pravne sledbenice nosioca stanarskog prava koje su živele u ... i da su samo povremeno dolazile u ... u sporni stan.

Vrhovni sud prihvata i zaključak drugostepenog suda da tužene ne mogu uživati zaštitu koja je Zakonom o stanovanju bila propisana za rešavanje stambenih potreba, pa je iseljenje tuženih, bilo neophodno da bi tužilac kao vlasnik svoju imovinu vratio u posed. Pravo na dom javlja se samo u situaciji kada neko lice sebi ne može da obezbedi nikakve uslove stanovanja. To znači da čak i da su tužene dugo vremena provele u navedenom stanu, ta činjenica nije sama za sebe dovoljna da im se po tom osnovu i prizna pravo na dom, tim pre što navedeni stan ne predstavlja njihov centar životnog zbivanja, niti su ga one smatrale svojim domom. Isto tako, činjenica da tužilac dugo toleriše ovakvo stanje nije dovoljna za priznavanje prava na dom. U ovom slučaju, time što nije blagovremeno reagovao, tužilac je i omogućio tuženima ne samo da u dužem periodu koriste stan bez ikakvog osnova već i da u tom periodu imaju rešeno stambeno pitanje, kada se nalaze van mesta svog prebivališta.

Na osnovu svega izloženog, tužilac kao vlasnik predmetnog stana, koji tužene koriste bez pravnog osnova, ima pravo da traži da se tužene isele iz stana i da mu predaju u posed imovinu.

Drugostepeni sud je dao jasno obrazloženje u pobijanoj predudi zbog čega su neosnovani navodi tuženih da postupak o otkupu stana nije okončan i da tužene nisu izgubile pravo da koriste stan niti izgubile pravo na otkup. To obrazloženje u celini prihvata i revizijski sud, jer je zasnovano odredbama Zakona o stanovanu, te nema potrebe da se isto ponavlja.

S obzirom da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio kao neonsovanu reviziju tuženih.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković