U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Svetlane Tomić Jokić i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Marijom Ribarić, zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Gogić Marsela, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Rumi 3K 46/23 od 26.09.2023. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2Kž1-53/24 od 19.03.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 05.11.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Marsela Gogića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Rumi 3K 46/23 od 26.09.2023. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2Kž1-53/24 od 19.03.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi 3K.br. 46/23 od 26.09.2023. godine okrivljeni AA oglašen je krivim da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko novčanu kaznu ne plati u datom roku ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Istom presudom odlučeno je o troškovima krivičnog postupka na način bliže određen u izreci prvostepene presude.

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2Kž1-53/24 od 19.03.2024. godine delimično je uvažena žalba branioca okrivljenog i presuda Osnovnog suda u Rumi 3K 46/23 od 26.09.2023. godine je preinačena tako što je Viši sud u Sremskoj Mitrovici okrivljenog AA oglasio krivim da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara koju je okrivljeni dužan da plati u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku, ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i presuda u nepreinečanom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Marsel Gogić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kao osnovan, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za delo koje mu je stavljeno na teret.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i na sednici veća koja je održana u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP jer izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni oglašen krivim. Po navodima branioca u izreci prvostepene presude nije navedeno da je okrivljeni predmetne reči izgovorio u nameri omalovažavanja, te stoga ista ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, a osim toga napominje da je kritičnom prilikom okrivljeni branio svoje opravdane interese s obzirom da bi kao monter mašine zaposlen u preduzeću tuženog bio odgovoran za eventualnu štetu u parničnom postupku ukoliko bi sud usvojio tužbeni zahtev privatnog tužioca, na koji način je izgovorenim rečima branio istinitost svog iskaza koji je dao kao svedok u tom postupku, u kom slučaju se radi o odbrani prava i zaštiti opravdanih interesa, te je sud morao da primeni odredbu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane.

Izrekom pobijane presude okrivljeni je oglašen krivim da je uvredio privatnog tužioca u vreme i mestu bliže određenom u izreci presude: „sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i svestan zbranjenosti svog dela, sa namerom uvredio svedoka ovde privatnog tužioca BB tako što mu je prilikom njihovog suočenja više puta rekao „lažeš kao pas“, te potom okrivljeni je odgovorio privatnom tužiocu da se ne razume u mašinu „sem u prevaru, jer tvrdiš da nisi bio u Nemačkoj“, čime je okrivljeni prozvao privatnog tužioca da je i prevarant“.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnim presudama, i to kako objektivne okolnosti u odnosu na radnju izvršenja (izgovorenih reči privatnom tužiocu koje objektivno predstavljaju uvredu, odnosno izjavu omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva koja su kod privatnog tužioca izazvali osećaj uvređenosti) tako i subjektivne, koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju („sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postpucima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i svestan zabranjenosti svog dela, sa namerom uvredio svedoka ovde privatnog tužioca...“)., te su suprotni navodi branioca ocenjeni kao neosnovani.

Takođe, Vrhovni sud ukazuje, nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, što nižestepeni sudovi, u konkretnom slučaju, nisu našli.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković