Revizija je dozvoljena po odredbi člana 441. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, s obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu „...“, odnosno kao ... na benzinskoj pumpi na ... . Rešenjem tuženog broj .../...od 07.06.2011. godine, tužilac je privremeno udaljen sa rada zbog toga što je učinio povredu radne obaveze jer nije postupao u skladu sa opštim aktima poslodavca. Pobijenim rešenjem br. .../... od 22.06.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i člana 83. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu. Otkaznim rešenjem od 22.06.2011. godine, stavljeno mu je na teret da je učinio povredu radne obaveze tako što je 02.06.2011. godine oko 00.30 časova prilikom obilaska benzinske stanice ... i noćne kontrole od strane BB v.d. menadžera prodaje i VV i GG, menadžera maloprodaje i proizvoda, tužilac zatečen kako koristi privatni prenosivi računar u toku svog radnog vremena, kao i da je sedeo na hodniku između kancelarije i prodajnog prostora van vidokruga kamere ,a da u tom trenutku nije bio na odobrenoj pauzi. Tokom svoje smene tužilac nije dosledno izvršavao svoje radne obaveze i zadatke definisane i dobijene od svojih pretpostavljenih čime je pokazao nezainteresovanost, nemarnost i neodgovornost u radu. Pored toga, navedeno je da tužilac tog dana nije izvršavao ni poslove ni radne zadatke predviđene opisom radnog mesta na osnovu člana 2. 1. 8. 5. Pravilnika o radu na pumpama, prema kom je svaki radnik na pumpi obavezan da za vreme cele smene bude na mestu obavljanja posla. Iz iskaza svedoka je utvrđeno da je tužiocu šef smene DD dozvolio da koristi pauzu posle 00,00 časova, kada je zatišje i nema vozila, a kako nisu imali prostoriju za pauzu, dozvolio mu je da stavi stolicu u hodnik, ispred koga se nalazi staklo kroz koje može da vidi ukoliko dođu mušterije i da ih usluži. Pored toga, utvrđeno je da se tužiočev laptop nalazio u hodniku na cipelarniku, isključen, zatvoren i nijedna lampica nije svetlela. Pre donošenja rešenja, tužiocu je dostavljeno pisano upozorenje od 14.06.2011. godine o razlozima za otkaz na koje se tužilac pismeno izjasnio negirajući povredu radne obaveze navodeći da je prenosivi računar bio u objektu benzinske stanice, ali da ga nije koristio, da nikada pismeno ni usmeno nije bio upoznat sa pravilinkom o radu „Intermola“, kao ni sa pravilima ponašanja zaposlenih na benzinskoj stanici, a u vezi primedbi o njegovom ponašanju naveo je da nikada nije bio pismeno ni usmeno kažnjavan, a da je za svoj rad bio nagrađivan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev, budući da tuženi nije dokazao da je tužilac spornom prilikom učinio povredu radne obaveze, zbog koje ne može da nastavi rad kod poslodavca. Nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da se radnja tužioca i njegovo ponašanje koje je poslodavac imao u vidu prilikom donošenja osporenog rešenja ne mogu podvesti pod otkazni razlog iz člana 179. stav 2. i člana 83. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu jer u osporenom rešenju, a ni u upozorenju tuženi nije konkretizovao radnje tužioca u pogledu vremena i načina na koji je povredio radnu obavezu iz kog razloga je odluka tuženog nezakonita.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema odredbi člana 185. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05, 61/05, 54/09) ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 64. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da zaposleni koji radi puno radno vreme ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta. Zaposleni koji radi duže od 4 a kraće od 6 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 15 minuta.

Članom 83. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu tuženog od 11.05.2006. godine propisano je da je povrede radne obaveze zbog koje se zaposlenom može otkazati ugovor o radu: ako ne postupa u skladu sa opštim aktima poslodavca. Članom 2. 1. 8. 5. Pravilnika o radu na pumpama od 30.08.2009. godine propisano je da je svaki radnik na pumpi obavezan da za vreme cele smene bude na mestu obavljanja posla. Ako za vreme radnog vremena iz opravdanih razloga mora da napusti radno mesto to može da učini isključivo uz dozvolu odgovornog lica na benzinskoj stanici.

U konkretnom slučaju, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu rešenja od 22.06.2011. godine, kojem je prethodilo donošenje rešenja o privremenom udaljenju sa rada od 07.06.2011. godine. Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu (kao i rešenje o privremenom udaljenju sa rada koje mu je prethodilo) tuženi je doneo na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog povrede radne obaveze predviđene odredbom člana 83. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu - ne postupanje u skladu sa opštim aktima poslodavca i člana 2. 1. 8. 5. Pravilnika o radu na pumpama.

Suprotno navodima revizije, a s obzirom na navedenu sadržinu pobijanog rešenja, po oceni Vrhovnog suda navedena odluka ne sadrži razloge koji opravdavaju donošenje odluke o otkazu ugovora o radu. Naime, pobijanim rešenjem tuženi nije izvršio konkretizaciju učinjenih povreda radne obaveze, kroz određivanje vremena i načina izvršenja povreda na koje se poziva, odnosno pobijano rešenje (kao ni upozorenje) ne sadrži podatke na osnovu kojih bi se mogle identifikovati radnje povrede radne obaveze i oceniti njihovo postojanje, što osporeno rešenje čini nezakonitim kako pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Pre svega, tuženi ne navodi koju je konkretno povredu radne ili druge obaveze tužilac učinio i u čemu se ta povreda ogleda, odnosno koju svoju obavezu je tužilac grubo zanemario što bi bilo od značaja kod utvrđivanja postojanja otkaznog razloga, već se samo paušalno poziva na povredu radne obaveze predviđene odredbom člana 83. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu, odnosno nepostupanje u skladu sa opštim aktima poslodavca.

Imajući u vidu da je prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu učinjen propust u postupku donošenja rešenja, te da sud u toku postupka nije utvrdio da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, upravo zbog toga što je obrazloženje rešenja paušalno i ne sadrži sve elemente na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da postoji osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu, pravilno su nižestepeni sudovi poništili predmetno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu kao nezakonito i tuženog primenom odredbe člana 191. Zakona o radu obavezali da tužioca vrati na rad.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje jer to nije dozvoljen revizijski razlog prema članu 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

žZamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković