Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz čije sadržine proizlazi da istu pobija u potvrđujućem delu (stav prvi izreke) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice. Ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ugovora o radu od 07.11.2012. godine, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i obavljala je poslove „....“, čiji opis posla podrazumeva da vrši naplatu robe i izdaje fiskalni račun. Tužilja je 29.12.2015. godine, potpisala Sporazum o prestanku radnog odnosa koji sadrži odredbu da zaposleni po prestanku radnog odnosa nema pravo na naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Sporazum o prestanku radnog odnosa u ime tuženog je potpisala BB na osnovu punomoćja od 13.08.2013. godnie, kojem je direktor tuženog ovlastio da može u ime i za račun tuženog da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, te da između ostalog potpisuje rešenja o otkazu ugovora o radu i sporazuma o prestanku radnog odnosa. Utvrđeno je da je tužilja nakon pregleda snimka sigurnosnih kamera u službenim prostorijama tuženog 28.12.2015. godine, dala pisanu izjavu u kojoj je navela da je 25.12.2015. godine u 18.51 potrošaču naplatila robu za koju mu nije izdala fiskalni račun, a posle toga je uradila popust za penzionere te da joj to nije jedini put da je tako postupila. Pisanu izjavu tužilja je dala u prisustvu svedoka VV, GG i DD. Tužilja je potpisala Sporazum o prestanku radnog odnosa kako bi izbegla porkretanje postupka donošenja rešenja o otkazu. Predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari je utvrđenje ništavosti zaključenog sporazuma, a kao razlog se navodi da tužilja nije izrazila stvarnu volju i saglasnost za prestanak radnog odnosa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da su ništave odredbe Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 29.12.2015. godine, kao i zahtev za nankadu štete u vidu 15 zarada koje bi tužilja ostvarila kod tuženog u mesecu koji je prethodio mesecu kada joj je otkazan ugovor o radu.

Naime, jedan od razloga za prestanak radnog odnosa iz člana 175. tačka 3. Zakona o radu – ZOR („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca koji saglasno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volje ugovornih strana.

Odredbom člana 177. ZOR u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana zakona predviđeno je da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona, osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, prava u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radno-pravno dejstvo, on mora da bude rezultat slobodno izražene volje.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu cenili pravnu prirodu Sporazuma o prestanku radnog odnosa i da se u konkretnom slučaju uočava usavršena metodologija oslobađanja tuženog od starijih radnika, bez ikakvih obaveza prema njima. Naime, pisani sporazum poslodavca i zaposlenog po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja dvostrano-obavezni ugovor koji mora biti sastavljen u pismenoj formi i potpisan od strane ugovarača, a zaključuje se dobrovoljno tj. saglasnošću volja poslodavca i zaposlenog i predstavlja izraz njihove slobodne volje, što pravilno cene nižestepeni sudovi. Zakon o radu ne propisuje obavezni sadržaj ovog Sporazuma, niti iz kojih razloga se može zaključiti, važno je da između ugovornih strana dođe do saglasnosti volja, a inicijativu za zaključenje ovog Sporazuma mogu dati i poslodavac i zaposleni, s tim što pre njegovog potpisivanja, poslodavac mora zaposlenog pisanim putem obavestiti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Sporazum pretpostavlja da su se ugovarači složili u svojim interesima i o tome usaglasili. Izuzetno, ovaj Sporazum, može se osporavati zbog mana volje (pretnje, prinude, prevare i bitne zablude), i iz tih razloga tražiti da se poništi. Međutim, to moraju biti ozbiljni nedostaci (tj. mane volje) i nesumnjivo dokazani, što ovde nije slučaj.

Nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da su stranke, potpisivanjem predmetnog sporazuma, iskazale saglasnost volja u pogledu prestanka radnog odnosa tužilje, kao i da okolnost da su tužilja i zastupnik tuženog potpisali sporazum u uslovima eventualnog predočavanja tužilji zakonskih konsekvenci njenog ponašanja, ne utiče na zakonitost predmetnog sporazuma. Naime, tuženi je ponudio tužilji mogućnost za prestanak radnog odnosa potpisivanjem sporazumnog prestanka radnog odnosa i tužilja se opredelila za taj način prestanka radnog odnosa, pa isti nije potpisala pod pritiscima i pretnjama i bili su ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje u smislu člana 177. stav 1. ZOR. Tvrdnja tužilje, da je “potpisala papir koji nije stigla da pročita”, kao i da zbog uznemirenosti pre potpisivanja nije pročitala Sporazum, po oceni ovoga suda, ne mogu se smatrati opravdavajućim okolnostima. Tužilja je bila dužna da pažljivo pročita pravni akt kojim se odlučuje o njenom radno-pravnom statusu kod poslodavca, a kako to propisuje odredba člana 18. stav 2. ZOO u vezi sa članom 61. stav 2. istog Zakona. U odsustvu primerene pažnje koja se u prometu zahteva (naročito pri odlučivanju o značajnim pitanjima kao što je pitanje prestanka radno-pravnog statusa zaposlenog lica), tužilja se ne može pozivati na činjenicu da zbog uznemirenosti sporni Sporazum pre potpisivanja nije pročitala, tj. da je bila u bitnoj zabludi u pogledu njegovih bitnih sastojaka, jer nepažnja isključuje postojanje bitne zablude (član 61. stav 2. ZOO).

Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju tužilja je potpisala sporazum o prestanku radnog odnosa, jer joj je zbog navedene povrede radne obaveze ukazano da se protiv nje može povesti postupak radi otkaza ugovora o radu i eventualnog nanošenja štete tuženom zbog neizdavanja fiskalnih računa i obračunavanja popusta za penzionere u situacijama kada to nije bilo opravdano. Tužilja je pristala na sporazum o prestanku radnog odnosa i potpisala ga. Po pravilnom zaključku nižestepenih sudova u ovakvom ponašanju tužilje nema mana volja, niti se ''pretnja'' poslodavca da protiv nje može biti pokrenut postupak radi otkaza ugovora o radu predstavlja manu volje u smislu člana 60. ZOO.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je pobijani sporazum zaključen u svemu prema odredbama člana 177. ZOR, da je tužilja upozorena i na posledice sporazumnog prestanka radnog odnosa, pa je neosnovan i njen zahtev za za nankadu štete u smislu člana 191. stav 5. ZOR.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda i osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. Stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković