U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB i VV, svi iz sela ..., Opština Priština, GG i DD oboje iz sela ..., Opština Lipljan, koje sve zastupa punomoćnik Miodrag Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi utvrđenja diskriminacije i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3808/2022 od 16.11.2022. godine, u sednici održanoj 08.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3808/2022 od 16.11.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 132/19 od 08.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da su tužioci radno diskriminisani od strane tužene, jer tužena nije donela i odbija da donese rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocima, kao ostalim zaposlenima kod tužene kojima je donela rešenja o prestanku radnog odnosa zaključno sa 31.12.2013. godine, a koji su poslove i zadatke iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova obavljali na teritoriji AP KiM nakon 1999. godine, na osnovu kojih rešenja je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje doneo rešenja o priznavanju prava na posebnu penziju, te da sud zabrani tuženoj diskriminatorno ponašanje kojim odbija da tužiocima donese rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu kojih bi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranja doneo rešenja o priznavanju prava na posebnu penziju tužiocima, kao i da sud zabrani tuženoj ponašanje kojim odbija dostavljanje rešenja o zasnivanju radnog odnosa, rešenja o prestanku radnog odnosa i izveštaj za tužioce Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da su tužioci poslove iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova obavljali na teritoriji AP KiM od zasnivanja radnog odnosa 2009. godine, kako bi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje na osnovu dostavljenih rešenja i izveštaja doneo rešenje tužiocima o priznavanju prava na posebnu penziju, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilaca u delu kojim su tražili da sud naloži tuženoj da dostavi rešenja o zasnivanju radnog odnosa i rešenja o prestanku radnog odnosa i iste dostavi Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, da dostavi spisak RF PIO za tužioce da su obavljali poslove iz nadležnosti tužene nakon zasnivanja radnog odnosa kod tužene 2009. godine, kako bi Republički fond PIO doneo rešenja tužiocima sa priznavanjem prava na posebnu penziju. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled diskriminacije isplati iznos od po 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3808/22 od 16.11.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, prvostepena presuda potvrđena i odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), i našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod tužene 2009.godine, a od juna 2013.godine ne primaju platu. Tužioci su podneli zahteve radi priznavanja prava na posebnu penziju. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje je prekinuo postupak po zahtevima tužilaca za donošenje rešenja o priznanju prava na posebnu penziju dok se ne reši prethodno pitanje, odnosno dostavljanja spiska lica koja sadrže podatke neophodne za utvrđivanje posebnih prava i kopije rešenja o prestanku radnog odnosa bivših zaposlenih u Ministarstu unutrašnjih poslova, čije mesto rada je bilo na području Autonomne pokrajine Kosova i Metohija. Do dana podnošenja tužbe u ovom postupku (11.09.2019. godine), organ tužene nije doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilaca, odnosno isprave o tome da su obavljali poslove i zadatke na području Autonomne pokrajine Kosova i Metohije posle 1999. godine, odnosno posle 2009. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena nije učinila povredu načela jednakih prava i obaveza, diskiminaciju u odnosu na tužioce, jer u konkretnoj situaciji tužioci nisu bilo kojim aktom ili propuštanjem diskriminisani postupanjem organa tužene, ni na neposredan ni na posredan način, niti su tužiocima zbog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava i slobode, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Po nalaženju Vrhovnog suda pobijanom presudom pravilno je primenjeno materijalno pravo kod ocene o neosnovanosti postavljenog zahteva za zaštitu od diskriminacije.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema čl. 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Prema članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije pojam diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe kao i na članove njihovih porodic, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizaciama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Prema zakonskim normama, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Tužioci u ovom postupku traže da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima, zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa, kao drugim zaposlenima kojima je takva rešenja donela zaključno sa 31.12.2013. godine, a na osnovu kojih su ta lica ostvarili pravo na posebnu penziju, po rešenjima Republičkog fonda za PIO, primenom Uredbe o uslovima za ostvarivanje prava na posebnu penziju zaposlenih u MUP-u koji su rad obavljali na teritoriji AP Kosovo i Metohija i čije je prebivalište na toj teritoriji.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da su tužioci diskriminisani od strane tužene, kao i akcesorne zahteve. Tužioci nisu učinili verovatnim da su zbog nekog svog svojstva stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica, koja su u istovetnoj činjeničnoj situaciji. U situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima), a da pri tom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona. To što je tužena pojedinim zaposlenima donela rešenje o prestanku radnog odnosa a tužiocima nije, ne može se smatrati aktom diskrimincije, s obzirom na to da se radi o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja, a u odnosu na koje tužioci nisu istakli da je zasnovano na kojem konkretno njihovom ličnom svojstvu. U konkretnom slučaju, sporna situacija se odnosi na pravo tužilaca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu i ne može se govoriti o diskriminaciji jer postupanje tužene nije zasnovano na nekom ličnom svojstvu tužilaca.

S obzirom na izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioce u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužiocima. Sledom navedenog, neosnovani su i ostali zahtevi tužilaca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Odbijen je i zahtev tužilaca za naknadu revizijskih troškova, jer nisu uspeli u postupku po reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković