U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Arsenije Katanić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo Odbrane, VP ..., koju zastupa Vojno pravobranilaštvo - Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/23 od 08.11.2023. godine, u sednici održanoj 15.05.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/23 od 08.11.2023. godine, u preinačujućem delu.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/23 od 08.11.2023. godine, u potvrđujućem delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 670/22 od 05.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti. Stavom drugim i trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 330.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, i to : na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 90.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 80.000,00 dinara, i na ime ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 160.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog ukupnog iznosa od 330.000,00 dinara, do traženih 430.000,00 dinara, i to preko iznosa od 90.000,00 dinara do traženih 120.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, preko iznosa od 80.000,00 dinara do traženih 110.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i preko iznosa od 160.000,00 dinara do traženih 200.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i sa zahtevom za isplatu razlike zakonske zatezne kamate preko ukupno dosuđenog iznosa od 330.000,00 dinara do traženih 430.000,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 163.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od dana presuđenja 05.06.2023. godine, do dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2117/23 od 08.11.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, pored dosuđenih iznosa isplati i iznos od 30.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, iznos od 30.000,00 dinara za pretrpljeni strah i iznos od 40.000,00 dinara, za pretrpljene duševnih bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade troškova postupka pored dosuđenog isplati i iznos od 4.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda u usvajajućem delu je potvrđena. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 38.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 403. stav 1. tačka 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u preinačujućem delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), i utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog Zakona, na koju se u reviziji ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu ugovora o radu od 28.09.2021.godine, zaključenog sa tuženom, tužilac, rođen 1972.godine, primljen je u profesionalnu vojnu službu na određeno vreme počev od 01.10.2021. godine do 30.09.2024. godine, u svojstvu profesionalnog vojnika u činu ... . Dana 23.11.2021.godine, tužilac je bio na svom radnom mestu u kompletnoj vojnoj opremi, i prilikom izlaska iz prijemnice, kako bi otvorio kapiju, u 6:10 časova ujutru, okliznuo se i zapeo za metalno uzvišenje visine 25 cm, kojom prilikom je pao na desnu ruku, odbacivši pušku. U to vreme ulična svetla su bila ugašena, nije bilo drugog osvetljenja, padala je kiša i bilo je lišća. Nakon povređivanja tužiocu je urađeno RTG snimanje konstatovana je dijagnoza prelom gornjeg okrajka desne žbične kosti, postavljen mu je fiksacioni zavoj, preporučeno mirovanje analgetici i upućen je na kućno lečenje, i nalazio se na bolovanju u trajanju od 24.11.2021. godine do 16.05.2022. godine, u kom periodu je išao na više kontrolnih pregleda. Povodom štetnog događaja sačinjen je izveštaj o povredi na radu i tužiocu od osiguranja nije ništa isplaćeno. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke utvrđeno je da je tužilac tada zadobio povrede u vidu preloma glavice desne žbične kosti, udarac u desni lakat i površinske povrede nosa, kvalifikovano kao teška telesna povreda, koja je uzrokovala jake fizičke bolove na dan povređivanja, bolove srednje jačine tri dana, a lak intezitet bola u narednom periodu do skidanja imobilizacije 08.12.2021. godine, dok su se početkom fizikalnog lečenja bolovi ponovo pojačali, s tim što i sada povremeno trpi bolove lakog stepena koji se intenziviraju na promenu vremena i dužeg rada sa desnom rukom. U momentu povređivanja i neposredno nakon povređivanja, trpeo je primarni strah jakog intenziteta, zatim u naredna 24 časa, sekundarni strah, koji je trajao sve do početka fizikalnog tretmana, a tokom obavljanja fizikalnog tretmana prva tri dana trpeo je jači strah, da bi do kraja lečenja trpeo strah lakog inteziteta. Zbog pretrpljenih povreda, došlo je do posledica ograničenje pokreta u desnom laktu i uvrtanja – izvrtanja podlaktice lakog stepena u odnosu na suprotnu stranu, nemogućnost dužeg i težeg rada sa desnom rukom, praćeno povremenim bolovima što je dovelo do trajnog umanjenja životnih aktivnosti tužioca od 8%.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenom materijalnog prava odredbi članova 16, 80, i 164. Zakona o radu, člana 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i članova 154. 155. 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), utvrdili odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo. Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, ocenivši da nema doprinosa tužioca nastaloj šteti, te je prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete, primenom odredbe člana 200. ZOO, obavezao tuženu da tužiocu isplati naknadu za pretrpljene vidove nematerijalne štete u iznosima dosuđenim prvostepenom presudom. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu odgovornosti tužene i zaključka da tužilac nije doprineo nastanku štete, ali je ocenio da je prvostepeni sud odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, pogrešno primenio materijalno pravo iz odredbe člana 200. ZOO, pa je imajući u vidu vrstu i težinu povrede, životnu dob tužioca u momentu povređivanja, njegovo zanimanje, intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha koji su nastupili kod tužioca usled povređivanja, stepen umanjenja životne aktivnosti, utvrđene posledice koje ograničavaju tužioca u vršenje svakodnevnih i profesionalnih aktivnosti, obavezao tuženu na isplatu iznosa dosuđenih drugostepnom presudom ( pored onih iz prvostepene presude) .

Imajući u vidu izneto, prema oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužena objektivno odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo na radu, na osnovu odredbe člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14) a u vezi odredbi članova 16. i 80. istog zakona, s obzirom da je bila u obavezi da tužiocu kao zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu. Iskaz „u skladu sa zakonom“, upotrebljen u navedenoj odredbi, znači u skladu sa ZOO odnosima. Zbog toga, poslodavac odgovara po pravilima Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti za štetu po osnovu krivice (član 154. stav 1), odnosno o odgovornosti za štetu od opasne stvari i opasne delatnosti (članovi 173. i 174), pri čemu tužena nije dokazala da postoji neki od osnova za oslobođenja od odgovornosti iz člana 177. istog zakona. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženu da tužiocu naknadi štetu.

Suprotno navodima revizije tužene, po oceni ovog suda visina naknade za pretrpljene vidove nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 430.000,00 dinara, pravilno je odmerena u skladu sa svim relevantnim okolnostima i kriterijumima iz člana 200. ZOO u vezi sa članom 232. ZPP i prestavlja adekvatnu materijalnu satisfakciju za tužioca u vreme donošenja pobijane presude. Po navedenim osnovima tužiocu su dosuđeni adekvatni iznosi na ime pravične naknade, srazmerni intenzitetu i dužini pretrpljenih fizičkih bolova i straha i stepenu umanjenja OŽA. Kod odmeravanja naknade za navedene osnove drugostepeni sud je imao u vidu sve kriterijume saglasno članu 200. ZOO, a vodio je računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Stoga, navodi revizije tužene o previsokoj i neadekvatno dosuđenoj naknadi nematerijalne štete nisu osnovani.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. Stav 1. ZPP, doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene izjavljene protiv pobijane odluke u potvrđujućem delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene u ovom delu nije dozvoljena.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih sporova. Međutim, odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 31.05.2022. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 330.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. ZPP (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), iako tužilac traži zaštitu prava iz radnog odnosa, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, već se radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužene u potvrđujućem delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković