Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4840/2022 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i šestom izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući drugostepenu presudu u stavu prvom izreke (potvrđujući deo) i to u odnosu na prvo i drugo tužioce zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijene presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ 72/11 .... 10/23 - u daljem tekstu ZPP) u vezi člana 441. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužene ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija, prema članu 407. stav 1. tačka 1-3. ZPP ne može izjaviti. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu „...“ i to tužilac AA na osnovu ugovora o radu od 08.05.1996.godine, tužilac BB na osnovu ugovora o radu od 01.11.2014. godine i tužilac VV na osnovu ugovora o radu od 15.07.2010. godine.Tužiocima AA i BB je rešenjima od 31.10.2017. godine, raskinut je njihov pojedinačni ugovor o radu zbog neostvarivanja rezultata rada i nemogućnosti rasporeda na drugo radno mesto na osnovu odredbe člana 179. stav 1. Zakona o radu, dok je tužiocu VV radni odnos prestao zaključenjem sporazuma o prestanku radnog odnosa 30.06.2017. godine. Radno mesto tužilaca - pumpa je radila 24 sata, pa su tužioci radili noću i prekovremeno, dok se evidencija radnog vremena nije vodila. Pobijenim rešenjima tuženog od 31.10.2017.godine kojima su prvo i drugo tužiocima raskinuti ugovori o radu nemaju obrazloženje, niti pouku o pravnom leku. Pored toga, je utvrđeno da tuženi pre njihovog donošenja nije ove tužioce pismeno obavestio o nedostacima u radu, niti im je dao mogućnost da isprave nedostatke u radu. U utuženom periodu tužioci su obavljali rad tako što su dva dana radili u prvoj smeni od 07 do 15 časova, potom dva dana u drugoj smeni od 15 do 23 časova i dva dana u trećoj smeni od 23 do 07 časova, dok su u slučaju rada noću imali dva slobodna dana. Navedeni način rada tuženi poslodavac je uveo 01.05.2017. godine, dok su pre toga tužioci radili po 12 časova u svakoj smeni, a nakon dnevne i noćne smene dobijali su po dva slobodna dana. Visina potraživanja tužilaca na ime prekovremenog i noćnog rada i na ime 18 minimalnih zarada utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca AA i BB i utvrdio da je pobijenim rešenjima njima nezakonito prestao radni odnos. Sledom toga, obavezao je tuženog da im isplati traženu naknadu štete u visini od po 18 minimalnih zarada (na ime supstitucije reintegracije) kao i pripadajuće doprinose nadležnim fondovima. Takođe je usvojio tužbeni zahtev tužilaca AA, BB i VV i obavezao je tuženog da im za period od 01.01.2015. do 31.10.2017. godine, isplati uvećanu zaradu na ime prekovremenog i noćnog rada, kao i da za tužioce uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima na dosuđene iznose.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odluke kojom je utvrđeno da je tužiocima AA i BB nezakonito prestao radni odnos i za isplatu tužiocima AA, BB i VV uvećanja na ime prekovremenog i noćnog rada sa pripadajućim doprinosima. Ukinuo je prvostepenu presudu u pogledu odluke za isplatu tražene naknade štete tužiocima AA i BB umesto vraćanja na rad u visini od po 18 minimalnih zarada i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava u pobijanim (potvrđujućem) delu.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava izveo zaključak da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca AA i BB jer u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu otkaznog razloga iz člana 179. tačka 1. Zakona o radu. Za svoju odluku dao je razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni sud.

Članom 179. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 75/2014) na koji se pozvao tuženi poslodavac u osporenom rešenju, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno zaključio da tuženi nije pravilno primenio član 179. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/2014) jer je propustio da na pouzdan način utvrdi da predviđene rezultate rada tužioci ne ostvaruju, budući da im upozorenje iz odredbe člana 180.a Zakona o radu nije dao, niti im je dao instrukcije sa ostavljanjem određenog roka za poboljšanje radnog učinka. Usled propusta tuženog da tužiocima dostavi pisano upozorenje na način propisan odredbom člana 185. Zakona o radu, zbog postojanja razloga za otkaz ugovora o radu zbog činjenja povrede radne obaveze, neizvršavanja ili nesavesnog, nemarnog i neblagovremenog izvršavanja radnih obaveza i omogući im pravo na odbranu, povređena je procedura otkazivanja ugovora o radu koja je propisana i članom 7. ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca i Preporuka broj 166. Tuženi je kao poslodavac, propustio i da tužiocima ostavi primereni rok u kome bi oni imali šansu da poboljšaju radni učinak i da potom ponovo oceni da li je došlo do poboljšanja i da tek nakon te procedure oceni da li su ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa raskidom ugovora o radu.

Odredbom člana 51. stav 1. Zakona o radu propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Članom 53. istog zakona, propisano je da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), kao i da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno po zaposlenom. Članom 108. stav 1. tač 2. i tač. 3. propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice i za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice.

Prema navedenim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad i rad noću postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni ostajao da radi prekovremeno i noću na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni i noćni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, odnosno noćnog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni i noćni rad. Tužioci su u spornom periodu radili na radnom mestu ... tako što su dva dana radili u prvoj smeni od 07 do 15 časova, potom dva dana u drugoj smeni od 15 do 23 časova i dva dana u trećoj smeni od 23 do 07 časova, dok su u slučaju rada noću imali dva slobodna dana, koji modalitet rada je potvrdio i tuženi, pa su tužioci nesporno radili preko 40 časova nedeljno, a uvećanje na ime prekovremenog i delom noćnog rada nije im ulazilo i isplaćeno kroz osnovnu zaradu. Veštačenjem je utvrđen obračun uvećane zarade za prekovremene sate rada i noćni rad. U konkretnom slučaju, tužioci su radili duže od punog radnog vremena obavljajući posao po rasporedu svog poslodavca, što znači da nisu po svojoj odluci i volji radili prekovremeno i noću, već su to činili po nalogu nadređenog. Takođe, udovoljavajući zahtevima posla za koji ih je tuženi angažovao, tužioci su ostvarili sate prekovremenog rada i rada noću, imajući u vidu način rada kod tuženog. Tuženi sa druge strane u spornom periodu nije vodio svoju evidenciju niti je na drugi način dokazao da tužioci na ovaj način nisu u utuženom periodu obavljali radne zadatke, pa se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio s`obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 163/23 od 30.05.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca AA i BB i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade štete u visini minimalnih zarada isplati i to: tužiocu AA iznos od 205.920,00 dinara na ime iznosa devet minimalnih zarada sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2021. godine do isplate i tužiocu BB iznos od 114.400,00 dinara na ime iznosa pet minimalnih zarada sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2021. godine do isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za isplatu iznosa preko dosuđenih, a do traženih iznosa od po 411.840,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima kod nadležnih fondova na dosuđene neto iznose izvrši obračun i uplatu zakonom pripadajućih doprinosa za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti po stopi važećoj na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 483.122,00 dinara, što ukoliko tuženi ne učini u navedenom roku obavezuje se da plati zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3810/2023 od 15.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u odnosu na tužioca AA i u odnosu na tužioca BB do iznosa od 68.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u odnosu na tužioca BB i u stavu trećem izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu štete zbog nezakonitog otkaza od 68.640,00 dinara do iznosa od 114.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na navedenu razliku počev od 06.12.2021. godine do isplate, kao i tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da u korist tužilaca kod nadležnih fondova na dosuđene iznose naknade štete obračuna i izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinosa za zdravstveno osiguranje i doprinosa za osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 450.122,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka od dosuđenog do iznosa 483.122,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na navedenu razliku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući drugostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 18.12.2017. godine. Vrednost pobijenog dela pravnosnažne presude je 274.560,00 dinara, koji iznos prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Okolnost što je drugostepeni sud preinačio odluku o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza tužiocu BB i odluku o troškovima postupka ne čini reviziju dozvoljenom u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, s obzirom na to da smisao pravila o dozvoljenosti revizije kod preinačenja, u skladu sa navedenim članom, jeste da je izvršeno preinačenje na štetu revidenta, odnosno da je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja pravo uskraćeno ili smanjeno. U konkretnom slučaju, prvostepena presuda je preinačena u korist revidetna – tuženog, te mu pravo nije ni uskraćeno ni smanjeno, Pored toga, revizija izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka nikada nije dozvoljena prema vrsti odluke koja se njom pobija u smislu člana 403. u vezi sa članom 28. stav 1. i 420. stav 6. ZPP.

U skladu sa iznetim, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković