U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Bajić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3475/23 od 20.12.2023. godine, u sednici održanoj 28.05.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3475/23 od 20.12.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3475/23 od 20.12.2023. godine, usvojena je žalba tužene i preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 7597/23 od 23.11.2023. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade štete isplati 640.951,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 406.064,48 dinara od 02.12.2012. godine do isplate, kao i da mu nadoknadi parnične troškove sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, te je tužilac obavezan da tuženoj nadoknadi parnične troškove od 13.000,00 dinara. Tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove drugostepenog postupka od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pozivom na član 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, bivši zaposleni privrednog društva „Petar Drapšin“ u restrukturiranju, Novi Sad je ishodovao pravnosnažnu presudu 10.06.2013. godine, kojom je poslodavac obavezan da mu na ime neisplaćene zarade za period oktobar 2008. – jun 2009. godine isplati 640.951,31 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 406.064,48 dinara počev od 02.12.2012. godine do isplate. Potraživanje po ovoj presudi tužilac nije namirio u izvršnom postupku u kome je određeno izvršenje rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu I 2738/14, niti u postupku stečaja nad poslodavcem koji je pokrenut 15.12.2015. godine i zaključen rešenjem od 21.12.2018. godine, mada je zaključkom stečajnog suda tužiocu priznato navedeno potraživanje. Stečajni postupak je nastavljen i vodi se nad stečajnom masom stečajnog dužnika. U trenutku otvaranja postupka stečaja, kapital poslodavca tužioca bio je pretežno u državnoj svojini.

Prvostepeni sud obavezuje tuženu državu da tužiocu nadoknadi štetu u visini neizmirenog potraživanja iz radnog odnosa, nalazeći da ova obaveza proizilazi iz odredbi članova 22. i 58. Ustava Republike Srbije, člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i članova 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev, nalazeći da je u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u sklopu sa formiranom praksom Evropskog suda za ljudska prava za odgovornost države za spornu štetu neophodno postojanje pravnog osnova, koga u konkretnom slučaju nema. Naime, odgovornost države za štetu postoji ukoliko je šteta posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku, a tužilac u konkretnom slučaju nije pružio dokaz da je tražio zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i da je njegov prigovor usvojen.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je odbio postavljeni tužbeni zahtev kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je u svrhu ujednačavanja sudske prakse povodom velikog broja predmeta na sednici Građanskog odeljenja održanoj 02.11.2018. godine doneo zaključak, koji je dopunjen na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine. Po ovom zaključku Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Navedeni zaključak ima za osnov propisani pravni put za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji proizilazi iz odredbi članova 3., 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/2015 i 92/2023). Po ovim odredbama stranka stiče pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena.

Stoga, kada tužilac nije pružio dokaz da je po navedenim zakonskim odredbama stekao pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu štete i da je tužbu blagovremeno podneo, ne postoji pravni osnov po kome bi tužena država bila u obavezi da mu nadoknadi spornu štetu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković