Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 3596/23 od 14.02.2024. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužioca delimično usvojio a delimično odbio, te je presudu Višeg suda u Novom Sadu poslovni broj P 158/23 od 23.10.2023. godine, preinačio u delu odluke o tužbenom zahtevu i troškovima postupka (stavovi dva i tri izreke), tako što je obavezan tuženi da od tužioca preuzme parcelu broj .. ukupne površine 3607m2, potez „BB“ upisanu u list nepokretnosti broj .. K.O. Futog, a tužilac je dužan da trpi da se tuženi na osnovu ove presude upiše u katastru nepokretnosti kao vlasnik predmetne parcele, bez saglasnosti tužioca; obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade za preuzeto zemljište isplati iznos od 18.189.268,14 dinara, odnosno iznos od 43 evra/m2 što ukupno iznosi 155.101 evro, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 534.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom pobijanom odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime nankade troškova žalbenog postupka isplati iznos od 307.500,00 dinara.

Protiv obavezujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 10/23), i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a tuženi u reviziji ne ukazuje na konretnu povredu zakona navodno učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je vlasnik parcele broj .. površine 3607m2, njiva II klase, zemljište u građevinskom području. Ta parcela nastala je na osnovu projekta parcelacije i preparcelacije iz 2020. godine, urađene po zahtevu tužioca, kao vlasnika osnovne parcele ... i VV, koja je vlasnica susedne osnovne parcele .. . Rešenjem RGZ SKN Novi Sad 1 od 11.07.2022. godine, dozvoljeno je provođene promene u bazi podataka katastra nepokretnosti pa je umesto dotadašnjeg stanja u list nepokretnosti broj ., u koji je bila upisana katastarska parcela .. površine 6148m2, vlasnika ovde tužioca, upisano novo stanje odnosno katastarske parcele broj .. - .. vlasništvo tužioca sa delom poseda 1/1. Osnovnu parcelu broj .. K.O. Futog, tužilac je stekao na osnovu rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O 3507/2001 od 17.12.2001. godine, u sprovedenom ostavinskom postupku iza svog oca GG, dok je otac tužioca tu parcelu stekao na osnovu nasleđa iza njegovog pokojnog oca, DD i pokojne majke ĐĐ, na osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu O 293/91 od 22.03.1991. godine. Osnovna parcela .. K.O. Futog je bila upisana u zemljišnoknjižni uložak broj .. njiva „BB“ površine 6150m2, kao susvojina DD i ĐĐ, a potom je pod brojem .. upisan tužilac kao vlasnik, u celosti. Predmetna parcela je, kao poljoprivredno zemljište, u vlasništvu tužiočeve porodice dugi niz godina tako što su se njegov otac i deda bavili poljoprivredom i obrađivali predmetnu parcelu. Tužilac predmetno zemljište ne obrađuje ali ga je, nakon što ga je nasledio, dao komšinici na besplatno korišćenje kako ne bi ostalo zaparloženo i zakorovljeno. Sa tom komšinicom tužilac je podneo zahtev za parcelaciju njihovih parcela. Tužilac se izjasnio da je predmetna parcela njegova dedovina za koju je on emotivno čak i „patološki“ vezan, zbog čega, pre izvršene parcelacije, nije prihvatio „dosta ponuda od raznih ljudi koji su želeli da kupe ovu parcelu od mene“. Na terenu, predmetna parcela .. K.O. Futog, predstavlja njivu pod usevom pšenice na kojoj nema izgrađenih objekata. Na severnom delu parcele nalazi se jedan višegodišnji zasad stabla oraha pored kojeg je i šaht bunara. U blizini predmetne parcele, ka istoku i jugu nalaze se izgrađeni objekti sa svom potrebnom infrastrukturom (elektrodistributivne instalacije, javna rasveta, instalacije telefona, kablovske, vodovodne, kanalizacione mreže). Planom generalne regulacije naseljenog mesta Futog („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 45/15 ... 28/21) i Planom detaljne regulacije stambene zone severno od ulice ... u Futogu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 28/10) predmetna parcela je u celosti namenjena površini javne namene - regulaciji ulice. Ovim planskim aktima predviđeno je formiranje ulice u produžetku - pravcu ulice ... ka severu čiji deo je i predmetna katastarska parcela broj .. K.O. Futog. Tržišna vrednost jednog kvadratnog metra zemljišta u Futogu u delu u kom se nalazi predmetna katastarska parcela iznosi 43 evra/m2 odnosno 5.042,77 dinara/m2 pa ukupna cena predmetne parcele iznosi 155.101,00 evra odnosno 18.189.268,14 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio primenom odredbe člana 58. Ustava RS i člana 2. stav 1. tačke 1 - 3 Zakona o poljoprivrednom zemljištu, nalazeći da tužiočevo pravo na imovinu nije povređeno jer ne postoji bilo kakva neizvesnost u njegovom pravu da nesmetano predmetnu parcelu koristi u poljoprivredne svrhe, na način na koji ju je njegova porodica sve vreme koristila. Po mišljenju prvostepenog suda, neosnovanost prava na naknadu tužioca u visini tržišne vrednosti parcele, u ovom momentu, ne menja ni činjenica da je sporno zemljište planskim aktom uvedeno u građevinski reon i da je na istom planirana izgradnja saobraćajnice s obzirom da su tužilac i njegovi pravni prethodnici predmetnu parcelu stekli kao poljoprivredno zemljište - njivu „BB“ i kao takvo ga oduvek koristili, pri čemu nije utvrđeno da je ona ikada bila građevinsko zemljište predviđeno za gradnju komercijalnih objekata. U tom smislu, po mišljenju prvostepenog suda, tužilac kao sopstvenik poljoprivrednog zemljišta koje nikada nije ni bilo predviđeno za gradnju objekata, ne može isticati da je određivanjem javne namene predmetne parcele izgubio pravo da na njoj gradi, jer to pravo nikada nije ni imao. S tim u vezi, na osnovu člana 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, tužilac ima mogućnost da poljoprivredno zemljište, koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni koristi za poljoprivrednu proizvodnju.

Drugostepeni sud je, pobijanim, usvajajućim delom svoje presude, preinačio prvostepenu presudu tako što je tuženog obavezao na traženu činidbu (preuzimanje predmetne parcele), i isplatu naknade u iznosu od 18.189.264,14 dinara odnosno 155.101 evro, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, nalazeći da je donošenjem Plana generalne regulacije naseljenog mesta Futog („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 45/15 ... 28/21) i Plana detaljne regulacije stambene zone severno od ulice ... u Futogu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 28/10), došlo do mešanja odnosno ograničenja prava tužioca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz manje mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda, a što je za posledicu imalo nesigurnost tužioca u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom budući da se postojanjem planskog akta, kojim je predviđeno da na spoljnoj parceli bude izgrađena saobraćajnica, stekao uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju. Po mišljenju drugostepenog suda, mešanje u pravo tužioca na mirno uživanje imovine donošenjem navedenih planskih akata i neprivođenjem zemljišta nameni tokom dugog vremenskog perioda je suprotno članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, jer nije postignuta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, pa tužilac zbog nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva trpi prekomeran teret zbog čega mu pripada novčana naknada u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti na osnovu odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1). Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz uslov da je učinjen uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2).

Dakle, dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Protokol 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u odredbi člana 1. propisuje da svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i to pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodna odredba međutim, ni na koji način ne utiče na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina i kazni (član 2). S tim u vezi, u presudi Sporrong i Lonnroth protiv Švedske (odluka od 23.09.1982. godine), Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da su Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sadržana tri pravila: 1. neometano (mirno) uživanje imovine (prva rečenica stava 1); 2. oduzimanje imovine pod određenim uslovima (druga rečenica stava 1); 3. regulisanje korišćenja imovine (stav 2). Prvo pravilo se supsidijarno primenjuje kada se konkretna situacija ne može podvesti pod drugo i treće pravilo.

Zakon o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 62/2006 ... 95/2018), u odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. propisuje značenje pojedinih izraza upotrebljenih u tom zakonu tako što poljoprivredno zemljište jeste zemljište koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju (njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstaci i močvare) i zemljište koje se može privesti nameni za poljoprivrednu proizvodnju. Odredbom člana 3. propisano je poljoprivredno zemljište koje je određeno za građevinsko zemljište tako što poljoprivredno zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni, koristi se za poljoprivrednu proizvodnju.

U konkretnom slučaju, predmetna parcela se koristi kao poljoprivredno zemljište (njiva) pod usevom pšenice a Planom generalne i detaljne regulacije namenjena je površini javne namene - regulaciji ulica. Donošenjem planskih akata nije došlo do faktičke eksproprijacije jer tužilac nije lišen svoje imovine već je regulisan način njenog korišćenja što takođe predstavlja mešanje u pravo na mirno uživanje imovine. Međutim, nije svako mešanje u pravo na mirno uživanje imovine osnov za isplatu naknade. U konkretnom slučaju, tužilac nije lišen imovine, ni formalno ni faktički, imajući u vidu da njegova parcela nije privedena nameni utvrđenoj planskim aktima i da je on koristi na isti način na koji su je koristili i njegovi pravni prethodnici, bez namere da prodaje svoju „dedovinu“. Uslovi pod kojima je zadiranje u imovinu opravdano su zakonitost, postojanje legitimnog cilja (zadovoljavanje javnog interesa) i proporcionalnost (srazmernost između upotrebljenih sredstava i cilja koji se nastoji da postigne), što je ovde slučaj. Tužilac, u konkretnom slučaju ne trpi teret koji bi bio nesrazmeran u smislu proporcionalnosti jer mu, donošenjem planskih akata, nisu nametnuta ograničenja u pogledu mirnog uživanja njegove imovine. Predmetno zemljište, tužilac ima mogućnost da koristi na isti način, kao poljoprivredno, do privođenja planiranoj nameni na osnovu člana 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, imajući u vidu da ono, iako zemljište koje je planskim aktom uvedeno u građevinski reon, nikada nije bilo predviđeno za gradnju objekata što znači da određivanjem javne namene predmetne parcele tužilac nije izgubio pravo da na njoj gradi pošto to pravo nikada nije ni imao. Zbog toga, tuženi osnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odluku o troškovima parničnog postupka, prvostepeni sud je doneo pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov izgled.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku. Troškovi priznati tuženom obuhvataju njegove izdatke na ime angažovanja svog zastupnika za sastav revizije od 112.500,00 dinara primenom važeće Advokatske tarife na osnovu odredbe člana 162. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković