Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 428/24 od 21.08.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati iznos od još 23.625,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tužilje je u preostalom delu odbijena, kao i žalba tuženog i prvostepena presuda u preostalom delu potvrđena. Stavom trećim izreke, zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka su odbijeni.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, s obzirom na to da je cenio sve bitne žalbene navode tuženog kojima se osporava ocena izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda i dao razloge za ocenu, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su nakon duže emotivne veze zasnovale vanbračnu zajednicu 2019. godine i imaju zajedničko maloletno dete, VV, rođenu 2022. godine. Tokom trajanja vanbračne zajednice tuženi je prema tužilji vršio fizičko i psihičko nasilje, tako što je tužilju vređao, govorio joj da je nesposobna žena i majka, da druge žene imaju četvoro i petoro dece, a tužilja ništa ne može da stigne da uradi, uznemiravao je, bio fizički nasilan i agresivan, čupao tužilju za kosu i stavljao joj ruku na vrat, a sve pod dejstvom alkohola, zbog čega je tužilja morala da potraži lekarsku pomoć. Dana 18.10.2023. godine ponovo je došlo do nasilja. Tuženi se taj dan više puta posvađao sa tužiljom, jer nije hteo da pričuva dete, kako bi se tužilja odmorila, zbog čega je tužilja pozvala majku da joj pomogne. Nakon što je majka tužilje otišla, tuženi je nastavio sa svađom, nakon što je tužilja prigovorila što pušta dete da samo stoji na trosedu, plašeći se da će dete pasti, zbog čega je tužilja uzela dete i stavila ga na sunđer za igru na podu i sela pored deteta na pod. Tuženi je tada rekao tužilji da je nesposobna žena, a zatim je u jednom momentu tužilju, koja je sedela na podu igrajući se sa detetom, gurnuo svojom desnom rukom tako da je tužilja pala na pod u poluležeći položaj, dočekavši se na lakat desne ruke, a zatim joj stavio otvorenu šaku ruke na vrat sa prednje strane i držao kratko vreme. Nakon što je tužilju pustio, tuženi je uzeo dete, držao ga i nije hteo da ga vrati tužilji, govoreći joj da će izaći sa detetom iz stana, zbog čega je tužilja uznemirena i uplašena zbog ovog događaja isti prijavila policiji, nakon čega je podneta krivična prijava protiv tuženog, izrečena mu hitna mera i određeno zadržavanje od 48 časova. Tužilja prilikom opisanog događaja nije pretrpela povrede, a stranke nisu imale alkohol u organizmu. Rešenjem Osnovnog suda u Staroj Pazovi Np 238/23 od 19.10.2023. godine produžena je hitna mera i to mera privremenog udaljenja iz stana, privremena mera zabrane prilaska tužilji i komuniciranje u trajanju od 30 dana, do 19.11.2023. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Staroj Pazovi K 767/23 od 20.10.2023. godine tuženom je određen pritvor u trajanju do 18.11.2023. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Staroj Pazovi Kv 1125/23 od 17.11.2023. godine odbijen je predlog OJT za produženje pritvora i tuženom je ukinut pritvor sa nalogom da se odmah pusti na slobodu i određena je mera zabrane prilaska, sastajanja, komuniciranja i prilaska tužilji na udaljenosti manjoj od 100 metara, zabrana posećivanja mesta stanovanja tužilje. Tužilja osećala strah u vezi toga kako će se tuženi ponašati kada izađe iz pritvora, jer je više puta prisustvovala njegovim izlivima besa i ljutnje, kada se osećala ugroženo i osećala se nezaštićeno psihički i fizički. Nakon donošenja rešenja o privremenim merama u krivičnom postupku i privremenoj meri određenoj u ovom postupku, tuženi je tužilju pokušao da kontaktira putem poziva sa viber aplikacije 29.11.2023. godine, 01.12.2023. godine i 05.12.2023. godine, slao je sa viber alikacije poruke koje su tako programirane da nestaju za 10 sekundi. Dana 19.01.2024. godine tuženi je tužilji uputio video poziv sa vibera. Tužilja nije stigla da pročita poruke pre nego što su nestale, a na poziv tuženog se nije javila, ali se zbog toga uplašila, osećala ugroženo, prijavila navedeno policiji, a u vezi ovih incidenata vodi se i krivični postupak. Tuženi je dva puta krivično osuđivan i to za krivično delo iz člana 204. KZ (teška krađa) i člana 348.s tav 3. KZ (nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i municije).

Tužilja je završila gimnaziju, matematički smer, sa odličnim uspehom, po zanimanju je ..., zaposlena je u porodičnoj firmi. Od oktobra 2023. godine živi u porodičnoj kući sa maloletnim detetom, roditeljima i sestrom. U početku veze odnosi između stranaka su bili skladni, međutim nakon rođenja deteta, koje je imalo zdravstvenih problema u vidu slabosti mišića i alergije na mleko, tuženi je počeo da konzumira alkohol, zbog čega je bio agresivan, nije se interesovao za dete, koje je tužilja morala da vodi u dečiju bolnicu na vežbe, svađe su bile česte, a sve je kulminiralo 18.10.2023. godine. Tužilja tokom trajanja vanbračne zajednice nije imala saznanja gde tuženi tačno radi, niti visinu njegovih mesečnih primanja, a dešavalo se da duže vreme materijalno ne doprinosi potrebama domaćinstva. Srodnici tuženog žive u ... i isti duže vremena nisu dolazili u goste kod stranaka, niti ih je tuženi kontaktirao. Tužilja se nakon završetka osnovne škole lečila od depresije i emotivno nestabilnog poremećaja ličnosti kod psihijatra u Beogradu u Palmotićevoj, duži niz godina, a nakon pretrpljenog nasilja ponovo se obratila psihijatru i od tada redovno pije propisanu terapiju. U vreme događaja od 18.10.2023. godine tužilja nije bila pod psihijatrijskom terapijom, medikamentima, ali je odlazila na terapijske grupe. Od adoloscentnog perioda do predmetnog događaja, tužilja nije imala psihičke probleme, niti je imala halucinacije, brinula se o mentalnom zdravlju. Nakon odvajanja od tuženog i prelaska u roditeljsku kuću, izlečenja deteta, psihijatar je procenio da je moguća korekcija terapije usled smanjenja medikamenata, a tužilja je ponovo počela da radi i funkcioniše u radnoj sredini. Pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi, Sudskoj jedinici u Inđiji, vodi se postupak radi vršenja roditeljskog prava u odnosu na zajedničko maloletno dete stranaka, u kom postupku je određeno veštačenje roditeljskih kapaciteta stranaka, određena privremena mera da se maloletno dete poveri tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da dete sa tuženim održava kontakte u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijlani rad Inđija, koji kontakti su započeti 14.03.2024. godine. Određivanjem privremene mere radi zaštite od nasilja u porodici je pozitivno uticalo na tužilju i njeno psihičko zdravlje, spremna je da se brine o svom mentalnom zdravlju, uviđa značaj lične psihičke stabilnosti zarad održavanja roditeljske kompetencije i ličnog funkcionisanja u socijalnoj sredini. Tužilja je autentično ispoljila strah od ponašanja tuženog, uz iskazivanja želje da se zajednica sa tuženim okonča i da više sa njim nema kontakte. Kontakti stranaka predstavljaju rizik po bezbednost tužilje, odnosno postoji verovatnoća da se nasilje ponovi ili eskalira. Mišljenje organa starateljstva je da je svrsishodno određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, kako bi se tužilja zaštitila od daljih rizika, posebno imajući u vidu intezitet, trajanje i oblike nasilnog ponašanja kojima je tužilja bila izložena od strane tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje, jer su smatrali da ponašanje tuženog kritičnom prilikom prema tužilji ima obeležja nasilja u porodici u smislu člana 197. stav 1. Porodičnog zakona i da izrečene mere zaštite predstavljaju adekvatne i svrsishodne mere kojima se mogu stvoriti uslovi za prevenciju ponavljanja nasilja i obezbeđenja spokojstva i bezbednosti tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Porodičnog zakona, definisano je nasilje u porodici kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), određeni su stavom 2. istog člana zakona, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komunikacije sa članovima porodice, za koje da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u prododici nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici. Komponente nasilja u prodici i njegova suštinska obeležja koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja utvrđuje sud, imajući u vidu sve objektivne i subjektivne okolnosti, kao i specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja.

I po oceni Vrhovnog suda, ispoljeno ponašanje tuženog prema tužilji 18.10.2023. godine, na način bliže opisan u nižestepenim presudama, predstavlja vršenje psihičkog i fizičkog nasilja. Ponašanje tuženog nakon određenih mera u krivičnom postupku i određene privremene mere u ovom postupku, kada je i pored tih mera pokušao da kontaktira tužilju, da je tužilja autentično ispoljila strah od ponašanja tuženog, to u takvoj situaciji, a imajući u vidu stručni nalaz i mišljenje organa starateljstva da je određivanjem privremene mere radi zaštite od nasilja u porodici pozitivno uticalo na psihičko stanje tužilje, da je ista spremna da brine o svom mentalnom zdravlju, da uviđa značaj lične, psihičke stabilnosti, zbog održavanja roditeljskih kompetencija za neposrednu brigu o detetu, kao i zbog svakodnevnog funkcionisanja u domenima socijalne sredine, pri čemu kod tužilje postoji evidentan strah da će se nasilje ponoviti, da se oseća ugroženo, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je svrsishodno izreći mere zaštite od nasilja u porodici u trajanju od godinu dana. Naime, imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, izricanje ovih mera zaštite od nasilja u porodici neophodno je kako bi se tužilji pružila zaštita i obezbedio mir i spokojstvo za određeni vremenski period i kao takve predstavljaju adekvatnu meru zaštite od nasilja prema utvrđenoj vrsti i obimu nasilja. S tim u vezi, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da to što su određene mere zaštite u krivičnom postupku ne znači da tužilja nema pravo na porodično pravne mere zaštite propisane Porodičnim zakonom, koje se ostvaruju u parničnom postupku.

Navodima revizije osporava se pravilna primena materijalnog prava, a zapravo se odnose posredno ili neposredno na činjenično stanje, koje po mišljenju tuženog nije pravilno i potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Međutim, ovi navodi nisu osnovani i ne dovode u sumnju pravilnost nižestepenih presuda, u pogledu primene materijalnog prava sadržanog u navedenim odredbama Porodičnog zakona, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili odlučujući o određivanju predloženih mera zaštite od nasilja u porodici. Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, dok osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Osim toga, navodima revizije se ponavljaju navodi žalbe, koje je drugostepeni sud cenio i pravilno zaključio da su neosnovani.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka, odbijen je, s obzirom na to da isti nisu bili neophodni, na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković