Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju (član 441. Zakona o parničnom postupku) zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod „KBC banke“ a.d. Beograd, gde je obavljao poslove blagajnika u ekspozituri ... . Tužena „KBC banka“ a.d. Beograd je 22.08.2013. godine uputila javni poziv zaposlenima pozivajući ih da se prijave kao lica zainteresovana da im prestane radni odnos kao višku zaposlenih uz isplatu otpremnine i da rok za prijavljivanje po navedenom javnom pozivu ističe 28.08.2013. godine. Tužilac je 23.08.2013. godine tuženoj „KBC banka“ a.d. Beograd kao poslodavcu podneo predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa u kome je naveo da joj se obraća sa zahtevom za sporazumni prestanak radnog odnosa zaključno sa 31.08.2013. godine, kao i da moli da mu se izda potvrda o iskorišćenom broju dana godišnjeg odmora. Dana 30.08.2013. godine u ekspozituru „KBC banke“ a.d. Beograd su došli klijenti sa zahtevom za isplatu novca sa svojih deviznih računa i tada je utvrđeno da na pojedinim računima nema sredstava. Ustanovljeno je da je došlo do pronevere u kojoj je učestvovao i tužilac, pa je tužena „KBC“ banka ad. Beograd formirala Komisiju 31.08.2013. godine. Tužilac je 29.08.2013. godine oko 13 časova otišao sa svog radnog mesta i od tada više nije dolazio na posao. Zbog navedenih događaja tužilac je 03.09.2013. pritvoren i u pritvorskoj jedinici je primio Rešenje ../13 od 04.09.2013. godine kojim mu prestaje radni odnos kod tužene „KBC banke“ a.d. Beograd zaključno sa 31.08.2013. godine, i to usled otkaza ugovora o radu koji je zaposleni dao poslodavcu. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je tužilac podneo zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa 23.08.2013. godine, da sa tužiocem nije zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa jer su dana 30.08.2013. godine određeni klijenti zahtevali isplatu novca sa deviznih računa, na kojima, međutim, nije bilo sredstava, zbog čega su navedeni klijenti podneli prijavu nakon čega je banka utvrdila niz nepravilnosti u radu tužioca, koji je napustio radno mesto, da je tužena predlog tužioca za sporazumni prestanak radnog odnosa tretirala kao otkaz od strane zaposlenog, koji je i svojim nedolascima na radno mesto do dana donošenja rešenja nesumnjivo iskazao volju da ne želi da nastavi rad kod tužene. Utvrđeno je i da je tužilac u svom iskazu naveo da nije bio „nateran“ da potpiše zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, ali je to bio jedan od uslova da počne da radi kod pravnog sledbenika “Telenor bank“ a.d. Beograd. Pred Višim sudom u Kraljevu protiv tužioca pokrenut je krivični postupak K 48/15 zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 357. stav 3 u vezi člana 61 KZ u vezi stava 2 i stava 1, člana 365. i člana 364, stav 3 u vezi člana 61 KZ, u kojem postupku je doneta presuda 2K. br. 48/15 od 22.02.2017. godine, a koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-706/17 od 19.09.2017. godine. Spisima predmeta združena je presuda Višeg suda u Kraljevu K. 40/17 od 15.10.2018. godine, koja je postala pravnosnažna 29.01.2019. godine, kojom je ovde tužilac AA oglašen krivim za produženo krivično delo pronevera iz čl. 364. st. 3. u vezi st. 1. u vezi sa čl. 61. Krivičnog zakonika, krivično delo posluga iz čl. 365. Krivičnog zakonika i krivično delo falsifikovanje službene isprave iz čl. 357 st. 3 u vezi st. 2 i st. 1 u vezi čl. 61 Krivičnog zakonika, za šta je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina i četiri meseca.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, jer je tužena bila u obavezi da donese rešenje o otkazu Ugovora o radu ../13 u čijem dispozitivu je navedeno na tužiocu prestaje radni odnos usled otkaza ugovora s radu koji je zaposleni dao poslodavcu u skladu sa okolnostima koje su nastupile posle predloga tužioca za sporazumni prestanak radnog odnosa, jer je postojalo više osnova za prestanak radnog odnosa tužiocu, ali je sud u postupku ocenjivanja njegove zakonitosti utvrdio da ne postoje razlozi za poništaj, s obzirom na to da je tužilac izrazio volju da mu prestane radni odnos, pa je primenom odredaba materijalnog prava na koje se pozvao u obrazloženju svoje presude odbio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Kragujevcu ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilac je podneo zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, koji je trebalo da dovede do zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa, a koji je po svojoj pravnoj prirodi dvostrani pravni akt i za čiju realizaciju je neophodna saglasnost volja ugovornih strana, bez mana, dok je tužena „KBC banka“ a.d. Beograd donela pojedinačni pravni akt - rešenje kojim tužiocu prestaje radni odnos usled otkaza ugovora o radu koji je zaposleni dao poslodavcu. Na ovaj način nema formalnopravnog identiteta između načina na koji je iniciran postupak otkaza ugovora o radu i načina na koji je formalno realizovan. Po oceni Apelacionog suda nezakonito je postupanje tužene da zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa tretira kao otkaz od strane zaposlenog imajući u vidu upozorenje ../12 od 29.10.2012. godine, kao i zaključak tuženog naveden u osporenom rešenju, da je tužilac svojim nedolaskom na radno mesto do dana donošenja rešenja o otkazu nesumnjivo iskazao volju da ne nastavi rad kod tužene banke. Donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu koji je zaposleni dao poslodavcu shodno odredbi čl. 178. Zakona o radu, a na koji se tužena u uvodu svog rešenja i pozvala, iziskuje akt kojim zaposleni otkazuje ugovor o radu poslodavcu u pisanom obliku i koji se dostavlja najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanak radnog odnosa, a koji akt ne postoji. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i poništio rešenje o otkazu ugovora o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu u članu 175. propisani su razlozi za prestanak radnog odnosa, pa je tako propisano da radni odnos prestaje, između ostalog, sporazumom između zaposlenog i poslodavca ili otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog (stav 3. i 4.). U konkretnom slučaju, postupak prestanka radnog odnosa jeste iniciran od strane tužioca, slanjem tuženom predloga za sporazumni prestanaka radnog odnosa zaključno sa 31.08.2013. godine. Međutim, preispitivanje zakonitosti pobijanog rešenja nije bilo moguće izvršiti bez ocene kompletnog činjeničnog stanja, odnosno ignorisanjem činjenica koje su nastupile nakon podnošenja navedenog predloga.

Naime, tužilac je 29.8.2013. godine napustio svoje radno mesto oko 13 časova, nije više dolazio na posao, niti je pokazao nameru da do kraja realizuje svoj predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa, imajući u vidu da nije obavljao rad do 31.08.2013. godine, koji datum je sam u predlogu naveo. Osim toga, kasnije okolnosti kao što je hapšenje tužioca i njegovo pritvaranje koje se dogodilo 04.09.2013. godine zbog postojanja osnovane sumnje da je za vreme rada kod tuženog učinio krivično delo iz člana 357. stav 3 u vezi člana 61 KZ u vezi stava 2 i stava 1, člana 365. i člana 364, stav 3 u vezi člana 61 KZ, ne može biti ignorisano, jer su upravo navedene činjenice obrazovale specifičnost slučaja pod kojima je tuženi i doneo pobijano rešenje. Upravo je zbog izvršenja više krivičnih dela koja su u vezi sa radom kod tužene banke, tužilac i oglašen krivim i osuđen na višegodišnju kaznu zatvora. U datoj situaciji, i prema oceni Vrhovnog suda, predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa može se smatrati otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog, jer je iz samog predloga, kao i kasnijeg držanja tužioca, nesumnjivo proizašla volja tužioca za prestankom radnog odnosa. Na navedeno ukazuje i činjenica da je tužilac podneo predlog za prestanak radnog odnosa iz razloga što je prihvatio ponudu drugog poslodavca „Telenor banka“ ad Beograd koji je potom preuzeo poslovanje „KBC Banke“ ad Beograd, pa se stoga zadržavanje samo na oceni formalnih aspekata postupka za prestanak radnog odnosa (kako to čini drugostepeni sud), ne može dati potpuna ocena zakonitosti pobijanog rešenja. Dakle, u konkretnom slučaju, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa usled otkaza ugovora o radu koji je tužilac dao tuženoj banci, zakonito, te da tužbeni zahtev nije osnovan.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud nalazi da je revizija tužene osnovana, pa je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneta odluka kao u izreci.

Tuženoj nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka iz razloga što tužena u reviziji nije opredelila troškove po vrsti i visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković