U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1274/23 od 31.08.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 16.01.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1274/23 od 31.08.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 218/2021 od 07.02.2023. godine, odbijen je prigovor stvarne i mesne nenadležnosti Višeg suda u Novom Sadu izjavljeni od strane tužene (stav prvi izreke). Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 2.000.000,00 dinara i to na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i to prava na pravično suđenje u koje spada i pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na prezumpciju nevinosti u krivičnom postupku, kao i pravo na čast, ugled i dostojanstvo u iznosu od 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i na ime nematerijalne štete za pretrpljeni strah za zdravlje, budućnost, egzistenciju sebe i svoje porodice, koju je isključivo on izdržavao, bola zbog bolesti supruge i smrti oca koje je pretrpeo smatrajući da su nastali njegovom krivicom, kao i duševnih bolova zbog narušavanja zdravlja od 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati 5.400.000,00 dinara i to na ime razlike zarade između pune zarade koja bi mu pripadala i iznosa koji mu je isplaćivan za period suspenzije sa rada od 15.03.2008. godine do 12.09.2008. godine u ukupnom iznosu od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svake pojedinačne mesečne zarade do dana isplate; na ime izgubljene zarade koju bi da je ostao u radnom odnosu po redovnom toku stvari ostvario i to za period od prestanka radnog odnosa 15.06.2009. godine do podnošenja zahteva u ukupnom iznosu od 4.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svake pojedinačne mesečne zarade do dana isplate, na ime izgubljenih dnevnica koje bi da je ostao u radnom odnosu po redovnom toku stvari ostvario i za period od dana prestanka radnog odnosa 15.06.2009. godine do dana podnošenja ovog zahteva u ukupnom iznosu od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospeća svake pojedinačne dnevnice do dana isplate, na ime mesečnih naknada policijskim službenicima koje bi shodno aktima nadležnih organa ostvario u redovnom toku stvari da je ostao u radnom odnosu za period od dana prestanka radnog odnosa 15.06.2009. godine do 31.12.2015. godine u ukupnom iznosu od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospeća svake pojedinačne naknade do dana isplate, na ime uvećanih zarada, bonusa, toplog obroka, regresa, minulog rada, koje bi ostvarivao u redovnom toku stvari da je ostao u radnom odnosu, za period od dana prestanka radnog odnosa 15.06.2009. godine do 314.12.2015. godine u ukupnom iznosu od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospeća svake pojedinačne naknade do dana isplate; da se obaveže tužena da mu izvrši uplatu poreza na zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje sve na iznos zarade koji bi tužiocu pripadao da je sve vreme od 15.06.2009. godine kada mu je preostao radni odnos do dana podnošenja ovog zahteva ostao u radnom odnosu i to za navedeni period prema zakonskim propisima; da se obaveže tužena da o svom trošku u sredstvima javnog informisanja i to Dnevnik „Vojvodina pres“ DOO Novi Sad kao i na oglasnoj tabli MUP-a, PI za bezbednost železnice, Odeljenje policije, UOSL, Novi Sad objavi izreku presude Višeg suda u Novom Sadu K 87/18 od 23.10.2019. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 258/20 od 28.10.2020. godine kao i da se obaveže tužena da mu nadoknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav drugi izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara (stav treći izreke). Tužilac je oslobođen od plaćanja sudskih taksi (stav četvrti izreke).

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1274/23 od 31.08.2023. godine odbijena je žalba tužioca i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 218/2021 od 07.02.2023. godine u pobijanim delovima stava drugog i trećeg izreke povtvrđena (stav prvi izreke). Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 1993. godine bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Sekretarijat unutrašnjih poslova u ... . Od 1996. godine tužilac je raspoređen na radno mesto milicionera za bezbednost na železnici. Rešenjem MUP Resor javne bezbednosti od 03.06.2001. godine je zbog izuzetnih rezultata postignutih u izvršavanju bezbednosnih zadataka i značajnog doprinosa u ostvarivanju bezbednosti Republike i njenih građana vanredno postavljen u čin vodnika prve klase počev od 03.06.2001. godine. Dana 14.03.2008. godine PU Novi Sad, PI za bezbednost na železnici je podneo predlog za pokretanje disciplinskog postupka protiv tužioca zbog osnovane sumnje da je 12.12.2007. godine zahtevao poklon od lica koje je od njega, kao policijskog službenika, tražilo da mu pomogne da iznese krijumčarenu akciznu robu (cigarete) iz voza na železničkoj stanici u Subotici i prenese na sigurno mesto, čime se sumnja da je izvršio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 7. Zakona o policiji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 101/2005) koja se ogleda u ponašanju koje šteti ugledu službe i narušava odnose među zaposlenima. Na osnovu navedene disciplinske prijave, disciplinski strešina je 14.03.2008. godine doneo zaključak kojim je pokrenut disciplinski postupak protiv tužioca i istog dana tužilac privremeno udaljen iz MUP-a počev od 15.03.2008. godine do okončanja disciplinskog postupka, a najduže 6 meseci i utvrđeno da mu je za vreme trajanja udaljenja pripada naknada u visini 1/2 plate. Tužilac je izjavio prigovor protiv navedenog rešenja, ali je prigovor odbijen dana 21.04.2008. godine. Dana 21.07.2008. godine Okružno javno tužilaštvo je protiv tužioca podiglo optužnicu Kt 215/08 zbog osnovane sumnje da je 12.12.2007. godine, oko 17:54 časova, sa svog mobilnog telefona kartice 063... u nameri da spreči otkrivanje krivičnog dela krijumčarenje, nazvao lice koje se bavi krijumčarenjem cigareta na mobilni telefon i obavestio ga da se skloni od pripadnika policije na železničkoj stanici u Subotici, a šta je od istog zahtevao da mu za Novu godinu za decu kupi čokoladu, napolitanke i druge slatkiše, pa navedenog dana od strane policijskih službenika PI za bezbednost na železnici nisu otkrivene kijumčarene cigare u vozu, čime postoji osnovana sumnja da izvršio krivično delo primanje mita iz člana 368. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Rešenjem PU Novi Sad od 12.09.2008. godine tužilac je vraćen na rad i počev od 16.09.2008. godine i premešten na radno mesto policajac u PI za bezbednost na železnici PU Novi Sad. Potom je 15.06.2009. godine MUP RS Kabinet ministra doneo rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos dana 22.06.2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da se protiv tužioca vodi krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, čime su nastale bezbednosne smetnje iz člana 111. Zakona o policiji, zbog kojih se sa njima ne bi ni bio zasnovan radni odnos u MUP-u da su u vreme zasnivanja postojale, što predstavlja razlog za prestanak radnog odnosa u smislu odredbe člana 168. stav 1. istog Zakona. Tužilac je podneo tužbu Vrhovnom sudu radi ponoštaja navedenog rešenja, koja je odbijena presudom tog suda od 10.09.2009. godine. Rešenjem MUP RS Područne policijske uprave u Novom Sadu od 29.06.2009. godine obustavljen je disciplinski postupak protiv tužioca, s obzirom da mu je prestao radni odnos u MUP-u RS dana 22.06.2009. godine. Presudom Višeg suda u Novom Sadu K 87/18 od 23.10.2019. godine potvrđenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 258/20 od 28.10.2020. godine tužilac je oslobođen optužbe da je na opisani način izvršio krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. KZ. U periodu kada su protiv tužioca iznete navedene optužbe on je živeo u zajedničkom domaćinstvu sa suprugom, troje maloletne dece i roditeljima. Oni su se uglavnom izdržavali od tužiočeve zarade, a nakon privremenog udaljenja sa rada tužioca, a potom i otkaza ugovora o radu ostali su bez osnovnog izvora prihoda. Tužilac je pokušavao da nađe novi posao, ali su poslodavci odbijali kada bi saznali da se protiv njega vodi krivični postupak. Tužilac se 10.08.2016. godine zaposlio kao vozač kod auto-prevoznika, gde je ostvarivao neto platu u visini minimalne zarade uvećane za minuli rad, regres i topli obrok, a radni odnos mu je prestao 01.08.2022. godine. Povodom krivičnog postupka koji je vođen protiv tužioca objavljen je više novinskih članaka u kojima je tužilac pominjan kao osumnjičeni za izvršenje krivičnog dela primanje mita. Prijatelji, rodbina i poznanici su mu postavljali pitanja u vezi sa tim što je on doživljavao kao osudu okoline. Krivični postupak protiv tužioca je trajao 11 godina, a on u tom periodu trpeo stalni strah od neizvesnosti od ishoda postupak od egzistencijalne i socijalne ugroženosti. Nakon prijema rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu se pogoršalo zdravstveno stanje zbog čega je 20.06.2009. godine otišao na zdravstveni pregled u Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine gde mu je postavljena dijagnoza hipertenzija arterijalis esentialis. Navedene zdravstvene tegobe su kod tužioca zadržale kao hronično oboljenje zbog čega on odlazi na redovne zdravstvene preglede. Tužiočev otac je ...2009. godine preminuo od moždanog udara. Prema tužiočevom mišljenju pogoršanje zdravstvenog stanja njegovog oca bilo je uzrokovano stresom koji je pretrpeo usled njegovog otkaza ugovora o radu i krivičnog postupka koji je protiv njega pokrenut.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, jer tužiocu ne pripada naknada materijalne i nematerijalne štete, jer za vreme vođenja krivičnog postupka prava ličnosti tužioca su bila zaštićena pretpostavkom nevinosti, pa tužena ne može da odgovara za odnos okoline prema tužiocu ili za natpise u sredstvima javnog informisanja. Pored toga, tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, jer je tužena postupila u svemu u smislu odredaba članova 111. i 168. tada važećeg Zakona o policiji. Pored toga, po stanovištu nižestepenih sudova tužena ne odgovara ni za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postuku koji je vođen protiv njega, jer nije dokazao da je vodio postupak za utvrđenje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pred sudom pred kojim je vođen predmetni krivični postupak.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak i pravni stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. ZOO. Sama činjenica da je protiv tužioca vođen krivični postupak ne može se smatrati nepravilnim i nezakonitim radnjama organa tužene, bez obzira na njegov za tužioca povoljan ishod, s obzirom da su organi tužene postupali u okviru zakonom datih ovlašćenja. Pokretanje i vođenje krivičnog postupka predstavlja upotrebu legalnih pravnih sredstava protiv mogućih i potencijalnih učinilaca krivičnih dela i podrazumeva zakonitu proceduru tokom koje su okrivljeni zaštićeni pretpostavkom o nevinosti. Primena pravnih sredstava ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad ni u situaciji kada je okrivljeni oslobođen optužbe, kada je optužba odbijena ili postupak obustavljen, pa je s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog propusta i radnje preduzete na njegovu štetu i postojanje uzročno-posledične veze između takvih propusta i radnji koje imaju karakter nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, a koje tvrdnje tužilac u tužbi nije izneo niti tokom prvostepenog postupka dokazao. Dakle, u odsustvu konkretno utvrđenih protivpravnih postupaka od strane organa tužene tokom pokretanja i trajanja krivičnog postupka, činjenica da je krivični postupak okončan bez osuđujuće presude sama po sebi nije dovoljna za zaključak o nepravilnom i nezakonitom radu, pa tužilac prema opštim odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na naknadu štete za zaradu koju potražuje.

Pravilno su rezonovali nižestepeni sudovi da u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete za strah tužioca za zdravlje, budućnost, egzistenciju sebe i svoje porodice koju je isključivo on izdržavao, bola zbog bolesti supruge i smrti oca, koji je pretrpeo smatrajući da su nastali njegovom krivicom, da se radi o vidovima nematerijalne štete koji nisu pravno priznati odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Trajanje krivičnog postupka nije od uticaja na odgovornost tužene, kako pravilno nalaze nižestepeni sudovi , jer po članu 22. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena. Kako tužilac nije dostavio dokaze na okolnost da je u krivičnom postupku pred Višim sudom u Novom Sadu K 87/18 podneo prigovor radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi da u ovom postupku podnošenjem posebnog zahteva traži pravično zadovoljenje, odnosno naknadu štete zbog povrede prava u smislu odredbe člana 22. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Po stanovištu Vrhovnog suda, kada je u pitanju zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, takođe nije ispunjen uslov za naknadu štete po pravnom osnovu iz člana 172. ZOO. U konkretnom slučaju rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu doneto je na osnovu tada važećeg pravila iz člana 168. Zakona o policiji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 101/2005) u vezi člana 111. istog Zakona, po kome policijskom službeniku, odnosno drugom zaposlenom radni odnos prestaje ako tokom njegovog rada u Ministarstvu nastanu bezbednosne smetnje iz člana 111. ovog Zakona, zbog kojih se sa njim radni odnos ne bi bio zasnovan da su u vreme zasnivanja postojale. Protiv ovog rešenja nije bila dopuštena žalba, ali se mogao pokrenuti upravni spor član 168. stav 3. navedenog Zakona, što je tužilac učinio, ali je njegova tužba odbijena. Protiv tužioca je pokrenut krivični postupak zbog sumnje da je izvršio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i on je u tom postupku pravnosnažno oslobođen. Iz navedenog proizlazi da šteta koju je pretrpeo tužilac nije posledica protivpravnosti odnosno nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene. To znači da je za primenu navedene zakonske odredbe bitna odrednica da se naknada štete zahteva zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Dakle, predmet tužbenog zahteva tužioca je naknada materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog rada organa tužene. Odgovornost tužene države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, te da je šteta nastala kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okrivu zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu propisanu članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu da su organi tužene u konkretnom slučaju postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, to nema osnova odgovornosti tužene za naknadu tražene štete u smislu člana 154, 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković