Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 2932/22 od 09.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Somboru P1 751/19 od 30.03.2022. godine u usvajućem delu dosuđene razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate i zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz. Stavom drugim izreke, delimično je usvojena žalba tužilje i preinačena navedena presuda u odbijajućem delu, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz isplati još iznos od ukupno 13.196,00 dinara u pojedinačno opredeljenim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, kao i u odbijajućem delu o zateznoj kamati, tako što je obavezana tužena da tužilji na iznos od 431,61 dinar plati zakonsku zateznu kamatu počev od 30.03.2021. godine do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužilje odbijena i navedena presuda u odbijajućem delu potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 22.855,68 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je blagovremeno dostavila odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je, ocenjujući dozvoljenost revizije u preinačujućem delu pobijane presude, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), ocenio da je revizija tužene u tom delu dozvoljena, a primenom člana 408. ZPP ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu sa tuženom i živi i radi u Somboru. Udaljenost od kuće do mesta rada, koje se nalazi odvojeno od škole „Sveti Sava“, u ..., je oko 1 kilometar. Tužilja na posao dolazi biciklom, taksijem ili pešice, jer ne postoji gradski autobuski saobraćaj u terminima u skladu sa njenim radnim vremenom. Gradsko veće Grada Sombora je u decembru 2015. godine donelo Zaključak o visini cene radničke mesečne karte u javnom saobraćaju prema Cenovniku AD „Severtrans“ Sombor i u skladu sa ugovorom kojim je AD „Severtrans“ Sombor ovlašćeni prevoznik na teritoriji Grada Sombora. Takođe, gradonačelnik Grada Sombora je zaključio sporazum sa ovim prevoznikom ugovor o poveravanju javnog linijskog prevoza putnika na teritoriji Grada Sombora. Odeljenje za obrazovanje je donelo Uputstvo za obračun putnih troškova za zaposlene u predškolskoj ustanovi, osnovnim i srednjim školama i to da se troškovi prevoza radnika imaju računati u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, a prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisustva na radu. Isto odeljenje je dalo način obračuna naknada putnih troškova. U utuženom periodu tužena je vršila obračun i isplatu putnih troškova zaposlenim radnicima tako što je mesečni iznos pretplatne karte „markica za radnike sa 20%“ delila sa brojem radnih dana u mesecu i množila sa brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenog na rad. Na taj način je zaposleni dobijao za svaki dan dolaska na rad i odlazak sa rada iznos prevozne karte umanjen za 20%. Ovako obračunati iznos troškova prevoza poslodavac je u skladu sa odredbama PKU za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika trebalo da isplati do 5.-og u mesecu za prethodni mesec, ali je ove troškove isplaćivao sa kašnjenjem. U periodu od 01.10.2016. godine do februara 2021. godine, tužena je obračunala i isplatila tužilji ukupan iznos troškova dolaska na rad i odlaska sa rada u visini od 100.551,64 dinara. Obračunata zatezna kamata na utvrđena kašnjenja u isplati ovih troškova iznosi 431,61 dinar.

AD „Sever Trans“ Sombor u svom cenovniku pored utvrđene pojedinačne karte za jedan pravac, ima iskazano nekoliko vrsta mesečnih pretplatnih karata za radnike. Mesečna karta, bez obzira kojoj vrsti pripada, omogućuje prevoz zaposlenog za svaki dan u mesecu, bez obzira da li su dani radni ili ne. Prva kategorija mesečne karte u cenovniku naslovljena kao „kao markica bez popusta“, utvrđena je kao proizvod cene povratne pojedinačne karte za određenu relaciju i uprosečenog broja radnih dana od 22 na nivou jednog meseca. Pored toga što je ovakva vrsta mesečne karte već umanjena, jer je svedena na 22 dana na obračunu a odnosi se na ceo mesec, ona predstavlja u osnovi obračunsku kategoriju na koju se primenjuju dodatna umanjenja od 20%, odnosno 40%, u zavisnosti kako se pravo na mesečnu kartu ostvaruje. Druga kategorija mesečne karte je u cenovniku imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“ uz napomenu da se radi o radničkoj karti za uplatu preko računa. Za ostvarivanje ovakvog popusta neophodno je da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor, što omogućuje poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte, već da dug plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala zaključeni ovakav ugovor za prevoziocem. Treća kategorija mesečne karte je u cenovniku iskazana kao „markica za sve građane sa 40% popusta“, uz napomenu-radnička za avansnu uplatu. Popust je moguće ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na račun prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred. Postoji prevozna karta koja se odnosi na jednokratno plaćanje pojedinačnog prevoza na određenoj relaciji i mesečna pretplatna karta koja u skladu sa pojmom pretplatne karte podrazumeva da se usluga plaća unapred za određeni unapred kupljeni broj prevoza, najčešće za pun mesec, što omogućava ostvarenje odgovarajućeg popusta. Cene karata prevoznika AD „Severtrans“ Sombor nisu se menjale tokom spornog perioda.

Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u tri varijante. Prema prvoj varijanti, obračun je izvršen na bazi stvarnih troškova prevoza, gde je kao osnova uzet proizvod broja dolazaka i pojedinačne prevozne karte na svakoj od navedenih relaciji, te je zbir dobijenog stvarnog troška prevoza u iznosu od 125.720,00 dinara, stavljen u odnos sa isplaćenim troškovima u iznosu od 100.551,64 dinara i dobijena je neisplaćena razlika za 898 dolazaka za rad i odlazaka sa rada u ukupnom iznosu od 25.168,36 dinara (prema ovoj varijanti tužilja je opredelila primarni tužbeni zahtev). Prema drugoj varijanti, obračun je izvršen na bazi mesečne markice bez popusta (koja predstavlja proizvod 22 dana i cene povratne pojedinačne karte na datoj relaciji), tako što je u odnos stavljen zbir pojedinačnih prevoznih karata za dane dolazaka na rad, a najviše do visine mesečne markice bez popusta za date relacije, te ovako dobijen ukupni iznos od 125.160,00 dinara stavljen u odnos sa isplaćenim troškovima u iznosu od 100.551,64 dinara i dobijena je neisplaćena razlika u iznosu od 24.608,36 dinara (prema ovoj varijanti postavljen je prvi eventualni tužbeni zahtev). Prema trećoj varijanti, obračun je izvršen na bazi mesečne markice sa 20% popusta, na taj način što je u odnos stavljen zbir pojedinačnih prevoznih karata za dane dolazaka na rad, a najviše do visine mesečne kartice sa 20% popusta za date relacije, te je ovako dobijeni ukupni trošak u iznosu od 111.480,00 dinara stavljen u odnos sa isplaćenim troškovima u iznosu od 100.551,64 dinara i dobijena je neisplaćena razlika u iznosu od 11.412,36 dinara (prema ovoj varijanti je tužilja opredelila drugi eventualni tužbeni zahtev).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio osnovni i prvi eventualni tužbeni zahtev, a delimično je usvojio drugi eventualni tužbeni zahtev tužilje, prihvativši treću varijantu nalaza i mišljenja veštaka. Zaključio je da tužilji pripada naknada troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u situaciji kad poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz i to u visini cene mesečne pretplatne karte, kako predviđa ugovor o radu, a koji predstavlja konkretizaciju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i dosudio razliku predmetne naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada utvrđene prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i odredbe člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaključio da tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini utvrđenoj prema obračunu iz druge varijante nalaza i mišljenja veštaka prema ceni pojedinačne karte, spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom na osnovu troškova prevoza. Nasuprot navodima revizije, pravilno drugostepeni sud zaključuje da je bez uticaja činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ Sombor. Ovo je bez uticaja, jer poslodavac sa prevoznikom nije zaključio ugovor koji bi omogućili kupovinu karata sa popustom.

Iz navedenih razloga, revizija tužene je delimično odbijena i odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

U preostalom delu tužena je izjavila posebnu reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, te da nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada koji se određuje prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena, ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti (član 403. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim pravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju tužba je podneta 04.11.2019. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 11.412,36 dinara, što je manje od 40.000 evra, pa je Vrhovni sud ocenio da revizija tužene nije dozvoljena.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 403. ZPP, odučio kao u stavu trećem izreke.

Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, jer troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković