Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 302/20 od 30.09.2020. godine usvojena je revizija tužilaca i ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1638/19 od 19.09.2019. godine i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1701/21 od 23.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke i odbijeni, kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obaveže tužena da im isplati neisplaćene zarade na ime naknade materijalne štete na ime neosnovane obustave isplate zarade za period od jula 2013. godine do septembra 2017. godine i na ime naknade materijalne štete na ime neisplaćenih „bonusa“ za period od juna 2013. godine do septembra 2014. godine u pojedinačnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude pa je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilaca da se obaveže tužena da tužiocima isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 1.758.750,00 dinara i obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade parničnih troškova isplate iznos od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, a kako iz navoda revizije proizilazi i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11…18/20) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pre zasnivanja radnog odnosa kod tužene, obavljali poslove u Kosovskoj policijskoj službi (KPS), a nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, po preporuci Vlade Republike Srbije napustili su KPS. Nakon određenog vremena i sprovedenih priprema i dostavljanja dokumentacije, psihofizičkih testiranja i bezbednosnih provera, tužioci su potpisali rešenja o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, a koja im nisu uručena iz bezbednosnih razloga. U periodu od zasnivanja radnog odnosa do kraja 2013. godine tužioci su faktički radili za tuženu, a tužena im je nakon isplate prvog dela zarade za jun 2013. godine obustavila isplatu zarade i svih drugih novčanih primanja.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena dužna da tužiocima naknadi štetu na ime neisplaćene plate i „bonusa“, za utuženi period, u skladu sa članom 172 Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocima nije prestao radni odnos na zakonom propisan način s obzirom da tužena nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocima suprotno obavezi iz člana 175. i člana 185. Zakona o radu. Pored toga, tužioci su u periodu potraživanja bili radno angažovani kod tužene i obavljali faktički rad, a tužena nije donela, niti dostavila tužiocima odluku o obustavi isplate plate, s obzirom da je tužiocima do utuženog perioda redovno isplaćivala mesečne plate sa dodacima na platu. Visina potraživanja na ime naknade pretrpljene štete utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko - finansijsku oblast.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave odbio tužbene zahteve s obzirom da tužioci, u periodu potraživanja nisu radili kod tužene, kao poslodavca, u svojstvu zasposlenih, puno radno vreme, već su bili u radnom odnosu kod drugog poslodavca Kosovskoj policijskoj službi, sa punim radnim vremenom i ostvarivali pravo na isplatu plate. Osim toga, tužioci nisu dokazali da su u utuženom periodu obavljali faktički rad, za koji bi imali pravo na isplatu plate, kao i bonusa. Stoga tužioci neosnovano potražuju naknadu štete na ime neisplaćenih plata i „bonusa“.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno.

Drugostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku zaključak o nepostojanju odgovornosti tužene za neisplaćene plate i „bonuse“ tužiocima u smislu člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zasnovao na iskazima tužilaca, nalazeći da tužioci nisu dokazali da su u periodu potraživanja obavljali faktički rad kod tužene, s obzirom da su radili puno radno vreme u Kosovskoj policijskoj službi i za to primali zaradu. Međutim, drugostepeni sud je propustio da pre primene pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku podvrgne oceni sve izvedene dokaze (član 8.) te da imajući u vidu iskaze tužilaca u celini i iskaze svih saslušanih svedoka oceni značaj činjenice, da su do jula 2013. godine tužioci redovno primali platu od tužene, da nisu dobili rešenja o prestanku radnog odnosa, nakon što im je tužena obustavila isplatu plata, kao i da su u periodu potraživanja tužioci dostavljali izveštaje o radu i informacije neposrednom rukovodiocu svedoku EE o čemu se ovaj svedok izjašnjavao, ali i svedoci ŽŽ i ZZ. Tužena, iako je u odgovoru na tužbu osporila tužbeni zahtev, nije dostavila dokaze o radno-pravnom statusu tužilaca nakon juna 2013. godine u vezi sa osnovom odjave sa osiguranja 31.05.2013. godine i prestankom isplate plata i „bonusa“.

Kod izloženog, relevantne činjenice u vezi sa postojanjem radnog odnosa tužilaca kod tužene, kao i u vezi sa eventualno obavljenim faktičkim radom tužilaca u utuženom periodu, nisu utvrđene od čega i zavisi pravo na isplatu pripadajućih plata i „bonusa“, pa je Vrhovni sud ukinuo drugostepenu presudu primenom člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imajući u vidu izložene primedbe Vrhovnog suda iskazane u ovom rešenju, ocenom svih izvedenih dokaza u celini raspraviti pravno relevantne činjenice i pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu na zakonu zasnovanu odluku o zahtevima tužilaca.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković