U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Vank Srbija“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi raskida ugovora i utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1240/22 od 09.11.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 12.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1240/22 od 09.11.2022. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđen stav peti izreke presude Višeg suda u Beogradu P 36/17 od 11.10.2021. godine.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1240/22 od 09.11.2022. godine u preostalom delu stava prvog izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P 36/17 od 11.10.2021. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke, tako što se ODBIJAJU kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., kojim su tražili da se usled bitno promenjenih okolnosti raskinu: ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R1361/06 od 29.03.2006. godine zaključen između tužioca BB iz ... i pravnog prethodnika tužene „UniCredit Vank Srbija“ AD Beograd; ugovor o refinansiranju kredita R3060/06 od 10.07.2006. godine zaključen između tužioca VV iz ... i pravnog prethodnika tužene „UniCredit Vank Srbija“ AD Beograd; ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R2258/06 od 29.05.2006. godine zaključen između tužilje GG iz ... i pravnog prethodnika tužene „UniCredit Vank Srbija“ AD Beograd.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1240/22 od 09.11.2022. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P 36/17 od 11.10.2021. godine u stavu šestom izreke, kojima je odlučeno o troškovima parničnog postupka i predmet VRAĆA prvostepenom sudu radi odlučivanja o eventualnom tužbenom zahtevu tužilaca BB, VV i GG i o troškovima celog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 36/17 od 11.10.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca BB iz ... pa se Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R 1361/06 zaključen dana 29.03.2006. godine između tužioca i pravnog prethodnika tužene raskida usled bitno promenjenih okolnosti; stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV iz ..., pa se Ugovor o refinansiranju kredita R 3060/06 od 10.07.2006. godine zaključen između tužioca i pravnog prethodnika tužene raskida usled bitno promenjenih okolnosti; stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje GG iz ... pa se Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R 2258/06 zaključen dana 29.05.2006. godine između tužilje i pravnog prethodnika tužene raskida usled bitno promenjenih okolnosti; stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA iz ... kojim je tražila da se Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R ../05 zaključen dana 23.11.2005. godine između tužilje i pravnog prethodnika tužene raskida usled bitno promenjenih okolnosti; stavom petim izreke, usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužilje AA iz ... kojim je tražila da se utvrdi da je valutna klauzula u CHF čl. 1. stav 1. i čl. 1. stav 2. apsolutno ništava odredba Ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti br. ../05 zaključen dana 23.11.2005. godine između tužilje i pravnog prethodnika tužene; stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 605.700,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1240/22 od 09.11.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 36/17 od 11.10.2021. godine u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke, a žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana; stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Višeg suda u Beogradu P 36/17 od 11.10.2021. godine, pa je obavezana tužena da tužiocima solidarno isplati na ime troškova postupka iznos od 1.101.405,00 dinara; stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 130.714,00 dinara; stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je preko punomoćnika blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ... 18/20) pa je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA, kao korisnik kredita dana 23.11.2005. godine zaključila je Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti br. ../05 sa „HVB Banka Srbije“ AD, pravnim prethodnikom tužene i to u obliku dugoročnog dinarskog kredita sa valutnom klauzulom na iznos od CHF 56.468,03, sa efektivnom kamatnom stopom koja na dan zaključenja ugovora iznosi 4,75% na godišnjem nivou i rokom otplate od 25 godina, pri čemu prva rata dospeva za plaćanje 05.01.2006. godine, a poslednja rata 01.05.2031. godine. Tužilac BB, kao korisnik kredita je dana 29.03.2006. godine zaključio Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R 1361/06 sa „HVB Banka Srbije“ AD pravnim prethodnikom tužene i to u obliku dugoročnog dinarskog kredita sa valutnom klauzulom na iznos od CHF 15.791,59 sa efektivnom kamatnom stopom koja na dan zaključenja ugovora iznosi 4,75% na godišnjem nivou i rokom otplate od 25 godina, pri čemu prva rata dospeva za plaćanje 05.06.2006. godine, a poslednja rata 05.05.2031. godine. Tužilac VV, kao korisnik kredita je dana 10.07.2006. godine zaključio Ugovor o refinansiranju stambenog kredita br. R 3060/06 sa „HVB Banka Srbije“ AD pravnim prethodnikom tužene i to u obliku dugoročnog dinarskog kredita sa valutnom klauzulom na iznos od CHF 18.404,36 sa efektivnom kamatnom stopom koja na dan zaključenja ugovora iznosi 4,54% na godišnjem nivou i rokom otplate od 24 godine, pri čemu prva rata dospeva za plaćanje 05.09.2006. godine, a poslednja rata 05.08.2030. godine. Tužilja GG, kao korisnik kredita je dana 29.05.2006. godine zaključila Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R 2258/06 sa „HVB Banka Srbije“ AD, pravnim prethodnikom tužene i to u obliku dugoročnog dinarskog kredita sa valutnom klauzulom na iznos od CHF 33.449,51, sa efektivnom kamatnom stopom koja na dan zaključenja ugovora iznosi 4,58% na godišnjem nivou i rokom otplate od 20 godina, pri čemu prva rata dospeva za plaćanje 05.08.2006. godine, a poslednja rata 05.07.2026. godine. Tužena je, shodno odredbama Odluke NBS, tužiocima kao korisnicima kredita ponudila mogućnost zaključenja Aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate kredita, gde su ponuđena četiri modela koja su sadržala promenu uslova otplate sa realizacijom na dan 18.08.2015. godine, a samo je tužilja AA kao korisnik kredita, dana 22.07.2015. godine zaključila Aneks broj 1 ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti br. ../05 od 23.11.2005. godine sa ovde tuženom, shodno Odluci NBS o merama za očuvanje stabilnosti i finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti prema kojoj se korisnik kredita opredelio da sa bankom zaključi Aneks po modelu broj 3 koji predviđa sniženje trenutno važeće kamatne stope na godišnjem nivou za poen, što u konkretnom slučaju znači da kamatna stopa na godišnjem nivou nakon sniženja iznosi 3,25% tako da nominalna kamatna stopa od dana zaključenja ovog Aneksa iznosi 3,25% fiksno na godišnjem nivou, a efektivna kamatna stopa 4,87% godišnje. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke za tužilju AA dospele i izmirene obaveze do dana utuženja iznose u CHF 39.741,43, u dinarima 3.127.955,82, a da je ostatak glavnice na dan utuženja 37.059,22 CHF odnosno 4.270.800,87 u dinarima, dok je kredit pušten u tečaj dana 23.12.2005. godine u iznosu od 56.468,03 CHF protivvrednosti 3.111.614,33 dinara primenom srednjeg kursa tužene. Za tužioca BB dospele i izmirene obaveze do dana utuženja iznose u CHF 10.658,27, u dinarima 850.777,19, a da je ostatak glavnice na dan utuženja 10.452,00 CHF odnosno 1.204.515,66 u dinarima, dok je kredit pušten u tečaj dana 17.04.2006. godine u iznosu od 15.791,5903 CHF protivvrednosti 865.884,46 dinara primenom srednjeg kursa tužene. Za tužioca VV dospele i izmirene obaveze do dana utuženja iznose u CHF 12.401,55, u dinarima 989.122,57, a da je ostatak glavnice na dan utuženja iznosi 11.962,72 CHF odnosno 1.378.614,96 u dinarima, dok je kredit pušten u tečaj dana 01.08.2006. godine u iznosu od 18.404,36 CHF protivvrednosti 970.645,94 dinara primenom srednjeg kursa tužene. Za tužilju GG dospele i izmirene obaveze do dana utuženja iznose u CHF 25.425,22, u dinarima 2.033.697,42, a da je ostatak glavnice na dan utuženja 18.291,67 CHF odnosno 2.107.979,61 u dinarima, dok je kredit pušten u tečaj dana 03.07.2006. godine u iznosu od 33.449,51 CHF protivvrednosti 1.812.662,40 dinara primenom srednjeg kursa tužene. U periodu od 31.12.2001. do 17.01.2017. godine, kao dana utuženja, srednji kurs CHF porastao je za 185,85% u odnosu na dinar. Za tužioce BB, VV i GG prihvatanjem nekih od ponuđenih modela uslovi ne bi bili bitno poboljšani, a kod nekih modela čak bi došlo i do povećanja obaveza u odnosu na postojeće uslove, dok bi kod drugih modela postojala mogućnost manjih umanjenja preostale obaveze u odnosu na postojeće uslove. Svakom od tužilaca od strane tužene banke su dana 04.06.2019. godine upućene i ponude za zaključenje ugovora o konverziji kredita u švajcarskim francima, shodno odredbama Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima u kojima je navedeno da će iznos dobijen konverzijom biti umanjen za 38%, a tim i smanjena mesečna rata, jer će period otplate ostati nepromenjen, te da će banka na umanjeni iznos dobijen koverzijom primeniti kamatnu stopu prema ponudi banke koja je važila na dan 31.03.2019. godine za kredite indeksirane u evrima, te je dostavljen konkretan obračun konverizije svakom od tužilaca. Niko od tužilaca nije prihvatio navedenu ponudu, a da su zaključili ponuđeni ugovor o konverziji, na dan 04.06.2009. godine ukupna obaveza bila bi manja u valuti CHF za tužioca BB za 19,73%, za tužioca VV za 19,19%, a za tužilju GG za 14,18%.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da kada zbog poremećaja na finansijskom tržištu primena ugovorene valutne klauzule dovede do toga da se naruši načelo jednakog uzajamnog davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, tada ugovor za jednu stranu gubi svrhu jer teret preuzete obaveze postaje nepodnošljiv u toj meri da stranka takav ugovor ne bi zaključila da je mogla predvideti šta će se dogoditi. U konkretnom slučaju upravo usled enormnog rasta kursa CHF primena valutne klauzule iako sama po sebi punovažna, dovela je do poremećaja i nesrazmernosti u uzajamnim davanjima ugovornih strana na štetu tužilaca, što je utvrđeno veštačenjem, pa su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za raskid ugovora usled promenjenih okolnosti u smislu člana 133. ZOO u odnosu na tužioce BB, VV, GG, zbog čega su usvajanjem njihovih primarnih zahteva odlučili kao u izrekama pobijanih presuda (a o eventualnim tužbenim zahtevima tih tužilaca za utvrđenje ništavosti valutne klauzule nisu ni odlučivali), dok primarni zahtev za raskid ugovora o kreditu tužilje AA iz ... je odbijen kao neosnovan zato što ista nije predujmila troškove veštačenja i nije dokazala navedene činjenice, a usvojen je eventualni tužbeni zahtev i utvrđena ništavost valutne klauzule u CHF u članu 1. stav 1. i 2. Ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti br. R ../05 od 23.11.2005. godine.

Po oceni Vrhovnog suda revizija tužene je delimično osnovana.

Tužioci su pisanim podneskom od 12.05.2020. godine precizirali tužbeni zahtev u smislu člana 197. stav 2. ZPP, kojim je propisano da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan. Primarnim tužbenim zahtevom tražili su raskid predmetnih ugovora usled bitno promenjenih okolnosti, a eventualnim tužbenim zahtevima tražili su utvrđenje ništavosti valutne klauzule navedenih ugovora o kreditu.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenom zahtevu tužilje AA iz ... kada su odbili primarni tužbeni zahtev kojim je tražila da se raskine Ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti R ../05 od 23.11.2005. godine zaključen sa pravnim prethodnikom tužene, a usvojili eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje apsolutne ništavosti valutne klauzule iz člana 1. stav 1. i 2. tog ugovora i za svoju odluku su dali razloge koje prihvata i na koje upućuje i ovaj sud – da u konkretnom slučaju tužena banka nije pružila dokaze da je plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da nije pre zaključenja ugovora tužilji dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule, zbog čega je odredba o valutnoj klauzuli ništava u smislu člana 12, 13, 15, 16, 103. i 105. ZOO, a što je u skladu i sa pravnim shvatanjem ovog suda usvojenog na sednici Građanskog odeljenja dana 02.04.2019. godine.

U tom delu neosnovani su revizijski navodi da je pogrešan stav nižestepenih sudova da ugovor o kreditu može da opstane bez ništave odredbe o valutnoj klauzuli.

Utvrđena ništavost odredbe ugovora o kreditu o indeksaciji plasiranih dinarskih iznosa kredita primenom kursa švajcarskog franka nema automatskog uticaja na punovažnost preostalih ugovornih odredbi, niti ima za posledicu automatsku ništavost celog ugovora o kreditu. Naprotiv, ugovor će proizvesti pravno valjano dejstvo i nakon utvrđene ništavosti navedene odredbe (o valutnoj klauzuli) iz razloga što preostale ugovorne odredbe sadrže sve bitne elemente ugovora o kreditu propisane članom 1065. ZOO, a opstanak ugovora o kreditu ima osnov u analognoj primeni člana 106. ZOO i njenog ciljnog tumačenja u skladu sa načelom savesnosti i poštenja (član 12. ZOO), jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. ZOO), dužnost ispunjenja obaveze (član 17. ZOO), jer se mora obezbediti opstanak ugovora o kreditu u skladu sa ciljem njegovog zaključenja (cilj davaoca kredita je realizacija plasmana odgovarajućih novčanih iznosa korisnicima kredita radi sticanja očekivane dobiti koju će realizovati naplatom ugovorene kamate, a cilj primaoca kredita je pribavljanje novčanih sredstava koja će mu omogućiti izvršenje preuzetih obaveza prema njegovim poveriocima). Navedeni ciljevi mogu se uspostaviti samo u slučaju kada je uspostavljena ekvivalentnost tržišne vrednosti između plasiranog i vraćenog dinarskog iznosa kredita.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 414. ZPP.

Međutim, u preostalom delu, u odnosu na primarni tužbeni zahtev ostalih tužilaca, nižestepeni sudovi nisu odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, zbog čega su nižestepene presude morale biti preinačene.

Ocenu osnovanosti zahteva za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti sud ceni u skladu sa članom 133. i 135. Zakona o obligacionim odnosima, koje regulištu oslove za raskid u slučaju nastupanja promenjenih okolnosti u toku trajanja ugovora. Članom 133. stav 1. ZOO propisano je da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem miljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora, može zahtevati da se ugovor raskine. Stavom 2. istog člana propisano je da se raskid ugovora ne može zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati, a stavom 4. da se ugovor neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. Članom 135. istog člana propisano je da pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno njegovoj izmeni, sud se rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana.

Shodno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ugovor se može raskinuti ako po njegovom zaključenju, a pre ispunjenja obaveza, nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane (prvi razlog) ili ako se zbog tih okolnosti ne može ostvariti svrha ugovora (drugi razlog), a u oba slučaja u meri koja ugovor izvodi iz sfere očekivanja ugovornih strana i koja, po opštem mišljenju, njegovo održavnje čini nepravičnim, s tim što raskid ne može tražiti strana koja je bila dužna da te okolnosti uzme u obzir još u vreme zaključenja ugovora ili ih je mogla izbeći, odnosno savladati, ali se ugovor neće raskinuti ako ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.

Između tužilaca, kao korisnika kredita i pravnog prethodnika tužene, zaključeni su navedeni ugovori sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima na osnovu člana 1065. i 1066. u vezi člana 395. ZOO i člana 25. stav 1. u vezi stava 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 62/06). Kada se pođe od napred citiranih odredbi Zakona o obligacionim odnosima i utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni ovog suda nisu isupnjeni uslovi za raskid spornih ugovora shodno članu 133. stav 4. ZOO.

Naime, tužioci su imali mogućnost da u smislu člana 133. stav 4. ZOO održe ugovor na snazi, odnosno da dug smanje prihvatanjem ponude tužene za zaključenje aneksa ugovora kojim bi se izmenili uslovi otplate kredita, shodno Odluci NBS, ili prihvatanjem ponude tužene za zaključenje ugovora o konverziji kredita u švajcarskim francima, shodno članu 3. stav 1. i članu 6. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 31/19 od 29.04.2019. godine) kao lex specialis, što tužioci nisu učinili. Zbog navedenog, kako tužioci nisu pristali da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene po ponudi tužene, to nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora u smislu člana 133. stav 4. ZOO.

Sa iznetih razloga nižestepene presude su morale biti preinačene, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako su nižestepeni sudovi, postupajući po članu 197. stav 2. ZPP usvojili primarni tužbeni zahtev tužilaca BB, VV i GG, zbog čega o njihovim eventualnim tužbenim zahtevima nisu ni odlučivali, te kako je ovaj sud nižestepene odluke preinačio i odbio primarni tužbeni zahtev navedenih tužilaca, to se spisi predmeta vraćaju prvostepenom sudu radi odlučivanja istog o eventualnom tužbenom zahtevu tužilaca BB, VV i GG.

Odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od konačnog ishoda parnice zbog čega je ista morala biti ukinuta, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke primenom člana 165. stav 4. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković