Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio žalbu protiv stava drugog i trećeg izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijskim navodima da je drugostepena presuda suprotna sama sebi ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koji nisu revizijski razlozi u smislu člana 407. ZPP. Neosnovani su i revizijski navodi da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave izmenio činjenično stanje i na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP, jer je suprotno ovakvim revizijskim navodima drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo adekvatno ovakvoj činjeničnoj građi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene počev od 2003. godine po osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme, sa 100% radnog angažovanja. Tužilac je u ovom procentu radnog angažovanja radio kod tuženog do školske 2013/2014. godine, nakon čega mu je u toj i u naredne dve školske godine procenat radnog angažovanja umanjen na 93,70%. Tužbom je zahtevao isplatu neisplaćene zarade za obavljen rad u periodu od decembra 2013. godine do maja 2016. godine, naknadu štete zbog nezakonitog umanjenja norme za 2014., 2015. i 2016. godinu, kao i zaradu za održanu blok-nastavu za školske godine 2013/2014., 2014/2015. i 2015/2016. Visina tužbenog zahteva je utvrđena osnovnim i dopunskim nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je zaključio da je osnovano potraživanje tužioca u pogledu manje isplaćene zarade za period decembar 2013. godine do maja 2016. godine i za potraživanje neto zarade za neisplaćenu blok-nastavu u školskim godinama 2013/2014., 2014/2015. i 2015/2016., nalazeći da tuženi nije dokazao da je blok nastava obuhvaćena nastavnim planom i programom i obuhvaćena ukupnom normom nastavnika, dok je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog smanjenja norme bez donošenja rešenja za 2014., 2015. i 2016. godinu.

Drugostepeni sud je delimično prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u odnosu na deo tužbenog zahteva sadržanom u stavu prvom i drugom izreke prvostepene presude, dok je u pogledu dela tužbenog zahteva sadržanog u stavu trećem izreke prvostepene presude, nalazeći da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, u ovom delu preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio. Odluka u preinačujućem delu drugostepeni sud je zasnovao na odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/2009...68/2015) i na odredbama Pravilnika o pedagoškoj normi svih oblika obrazovno-vaspitnog rada nastavnika i stručnih saradnika u srednjoj školi („Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik“, br. 1/92...2/20) nalazeći da pedagoška norma obuhvata sve oblike obrazovno-vaspitnog rada, kako obavezne, tako i fakultativne, bilo teorijske ili praktične, nalazeći da je u ovom delu osnovana žalba tužene.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tužioca nije osnovana, jer je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu.

Odredbom člana 137. stav 1. i 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/2009...68/2015) propisano je da nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku svake školske godine direktor rešenjem utvrđuje status u pogledu rada sa punim ili nepunim radnim vremenom, na osnovu programa obrazovanja i vaspitanja, godišnjeg plana rada i podele časova za izvođenje nastave i drugih oblika neposrednog obrazovno-vaspitnog rada sa učenicima (dopunski, dodatni, individualizovani, pripremni rad i druge oblike rada, u skladu sa posebnim zakonom). Nastavnik, vaspitač i stručni saradnik koji je raspoređen za deo propisane norme svih oblika neposrednog rada sa decom i učenicima, ima status zaposlenog sa nepunim radnim vremenom.

Odredbom člana 4. stav 1. Pravilnika o pedagoškoj normi svih oblika obrazovno-vaspitnog rada nastavnika i stručnih saradnika u srednjoj školi („Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik“, br. 1/92 sa izmenama), propisano je da pedagoška norma obuhvata sve oblike obrazovno-vaspitnog rada – obavezne i fakultativne, i to: 1. teorijsku nastavu, praktičnu nastavu i vežbe; 2. dopunski i dodatni rad, praksu i praktičan rad kada su određeni nastavnim planom i programom; 3. pripremno i društveno-korisni rad ako se u toku školske godine ukaže potreba za njim; 4. nastavu jezika narodnosti, sa elementima nacionalne kulture, drugog stranog jezika ili predmeta potrebnih za dalje školovanje, stručno osposobljavanje ili razvoj učenika; 5. rad u sekcijama; 6. čas odeljenskog starešine i 7. druge fakultativne oblike obrazovno-vaspitnog rada sa učenicima.

Pedagoška norma, prema sadržini citirane odredbe Pravilnika o pedagoškoj normi svih oblika obrazovno-vaspitnog rada nastavnika i stručnih saradnika u srednjoj školi, obuhvata sve oblike obrazovno-vaspitnog rada, kako obavezne, tako i fakultativne, bilo teorijske ili praktične, u kom smislu je pravilno zaključio drugostepeni sud da je u ovom delu tužbeni zahtev neosnovan. Navodima revizije se faktički osporava činjenično stanje ukazivanjem da je tužilac održavao časove blok- nastave i da tužiocu nisu isplaćeni časovi blok-nastave, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci. Potvrđena je i odluka o troškovima postupka, s obzirom na delimičan uspeh tužioca u sporu.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković