Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4126/22 od 09.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tuženog je izuzetno dozvoljena s obzirom da je u sličnoj činjenično i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je odbijen istovrsni tužbeni zahtev za period od marta 2021. godine, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom vremenskom periodu bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, obavljajući poslove učitelja sa učenicom koja je obrazovanje sticala prema individualnom obrazovnom planu (IOP), što je od tužilje zahtevalo dodatni napor i angažovanje, pri čemu joj tužena nije isplaćivala platu sa uvećanim koeficijentom za obračun plate (od 10%) prema Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je, prilikom obračuna plate tužilji u utuženom periodu, tužena primenjivala koeficijent 14,88 i da je tako tužilji uskratila ukupno 123.306,91 dinar.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan tužbeni zahtev tužilje, koja je imala dodatne obaveze da bi se posebno pripremala u radu sa učenicima sa smetnjama u razvoju po posebnom individualnom obrazovnom programu, pošto je Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01...24/12) propisano da se koeficijenti iz člana 2. ove uredbe uvećavaju 10% za zaposlene u školi sa decom ometenom u razvoju i nastavnike u odeljenju za decu ometenu u razvoju pri redovnoj osnovnoj školi (po članu 3. stav 1. tačka 1. podtačka 4).

Izneto stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pozitivnim materijalnim pravom i pravnim stavom na kome počivaju odluke nižestepenih sudova i ovog suda za period do 01.03.2021. godine.

Suprotno ukazivanju u reviziji, sudovi su za polazište odluke pravilno prihvatili obračun izvršen na osnovu člana 6. Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, br. 18/16...157/20), kojim je propisano da se osnovna plata određuje množenjem osnovice za obračun sa koeficijentom, te da je tako dobijena plata uvek ista.

Međutim, nižestepeni sudovi su prevideli da je Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 19/21 od 05.03.2021. godine) izmenjena dotadašnja odredba člana 3. stav 1. tačka 1. podtačka 4, na način što je propisano da pravo na uvećanje koeficijenta pripada samo zaposlenima – nastavnicima koji rade u školi za učenike sa smetnjama u razvoju (član 1), kao i da to pravo pripada i nastavnicima u redovnoj školi, ali za rad u odeljenju koje je formirano samo za učenike sa smetnjama u razvoju (novododata podtačka 4a) i da se citirane odredbe primenjuju počev od obračuna i isplate plate za mart (član 2).

Zbog toga je Vrhovni sud delimično preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa povećanja za mart, april i maj 2021. godine, koji tužilji ne pripadaju za te mesece s obzirom na citirane odredbe izmenjene uredbe, te je odluku iz stava drugog izreke doneo na osnovu čl. 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. st. 1. i 2. ZPP, u vezi sa članom 153. stav 2. ZPP, s obzirom na neznatan uspeh tužene u postupku po vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković